Ivana Petrović

Objavljena je trodnevna žalost u Srbiji. Posle nedelju dana, žrtvama velikih poplava građani Srbije odaju poštu.
Da li će prestati manipulacija njihovim brojem? I da li će prestati nečuveno posthumno vređanje nesrećnika koji su se, pre svega u Obrenovcu, ali i na brojnim drugim lokacijama, utopili? Sumnjam.

Priznajem nisam glasala za sadašnju vladajuću garnituru. Samim tim verovatno se prepoznajem u onom jednom 
procentu „nenormalnih“ koje je aktuelni Premijer ovih dana učestalo spominjao. Nenormalnih koji u „muljanju“ čelnika 
Vlade oko broja žrtava pokušavaju da zapravo nađu istinitu informaciju i kojima je čudno što se taj broj ovih dana čudno 
menja gore-dole sa svakim izveštajem.

Aktuelni Premijer se prvog dana krize sa poplavom izmedju gutanja knedli i dramskih pauza sam pred kamerama 
izjašnjavao o kataklizmatičnim razmerama katstrofe, kako je nazivao, i najavljivao da ćemo se iznenaditi brojem žrtava.
Tenziju oko toga je podizao iz dana u dan, nikako ne objavljujući o kom se potencijalnom broju poginulih građana radi. 

Svako javno pojavljivanje bilo njegovo, bilo Marićevo na televiziji donosilo je nove cifre, pa tako ujutru Vučić kaže 12 a u podne na sednici Štaba otvorenom za medije, Marić potvrđuje 5.

U toku istog dana, čak istog jutra, prilikom posete Obrenovcu na koju je poveo strane novinare, odgovarajući na pitanje 
novinara zašto se nije puštalo dan pre toga da mediji uđu u nesretni grad, Vučić izjavljuje najpre da su želeli da građane 
Srbije poštede slika leševa a posle samo nekoliko minuta arogantno, gotovo vičući, optužuje „nenormalne“ koji mrze 
zemlju i svoj narod i šire neistine o leševima koji plutaju jer u Obrenovcu je pronađeno do tog trenutka 12, prema 
njegovim rečima, ne računajući opet prema njegovim rečima „onih 3 plus 1“ što je nešto drugo.

Napomenuo je istini za volju da jedan deo Obrenovca još nije pretražen i da će broj biti verovatno nešto veći ali ne dramatično. Potom se saopštava da je identifikacija u toku a da je jedno lice preminulo prirodnom smrću, da bi nakon nekoliko sati izmenio iskaz i polovinu žrtava smestio u kategoriju prirodno preminulih.

U večernjim satima, tog istog dana, pominje se broj 21 kao zvanični broj, 16 u Obrenovcu, 5 u Krupnju i ostalim mestima. A tek desetak minuta iza toga, „ružičasta“PR agencija vladajuće stranke koja se ubi ovih dana glumatajući CNN i jureći za nebrojenim Vučićevim Rambo poduhvatima u čamcima, pod čamcima objavljuje da se dani žalosti raspisuju zbog 14 poginulih u Obrenovcu. 

Naravno sve ovo vreme, aktuelni premijer niti jedan jedini put nije propustio da pomene da su za opasnost u kojoj su se 
našli postradali maltene sami krivi pošto su kako tvrdi odbijali da ih lično on i spasioci na silu evakuišu.

Retorika Premijera:“Ljudi božji ja toliku neodgovornost kod odraslih ljudi u životu nisam video“ je najblaži primer svega i 
svačega što je tih dana izgovarao. Tonalitet kojim je to izgovarao odavao je utisak kao da je besan na nesretnike koji su smrt pronašli u talasima pobesnelih reka.

Trenutan broj mrtvih kojim se operiše trenutno je 33. Naravno i dalje se naglašava da je 13 utopljenika a ostali su "preminuli prirodnom smrću". Čudna stopa mortaliteta je baš tog kobnog jutra pogodila Obrenovac. Ako je verovati 
vlastima.

Dovoljno je pogledati snimak celog zasedanja Štaba za vanredne operacije od 16.maja kome je predsedavao Premijer pa se ozbiljno zapitati šta sve nije u redu sa skraćenom verzijom "biblijskog potopa Srbije" a i sa njim lično. 

Vikanje pred kamerama na ministre, najave nekakvih operacija sa vojskom oko Šapca uz „Dikoviću, ako padne Šabac ti znaš šta to znači. Onda ćemo nas dvojica sesti... prelazimo na ratni plan“, histerično ućutkivanje svakog ko bi da kaže nešto. „Puzoviću ako imaš šta da kažeš, sada iznosi i nemoj da mi kukaš posle šta ti treba“, pominjanje ko nije spavao koliko sati, i pri tom sve vreme gledanje u jednu tačku na podu.

Najava potpune propasti ako padne Šabac, proricanje kataklizme ako voda uđe u TENT a onda opet pominjanje kako je lično on sa spasiocima na silu otimao decu iz ruku Obrenovčana koji nisu želeli da ih spasu evakuacijom. Bez trunke empatije, bez trunke razumevanja za ljude koji su se uplašili i koji pre svega nisu na vreme upozoreni na vodenu stihiju. 

Želeo je da demonstrira čvrstinu i odlučnost valjda. Utisak je bio potpuno suprotan. I sve to je možda nekakvo ekskluzivno pravo srpskog Premijera. Ono što međutim smeta a trebalo bi jednom kad sve ovo prođe analizirati jeste odgovornot pojedinih medija koji su umesto da građanstvo smiruju i izbavljaju iz stanja očaja i sveopšte uspaničenosti, zapravo svesno kršili onaj član važećeg Krivičnog zakonika koji zabranjuje širenje panike.

Da se vratimo na žrtve. Možda žrtve prirodne nemani od koje spasa nema. A možda i kolateralne štete nesposobnosti 
Grada Beograda i opštinskih obrenovačkih vlasti? A možda i nešto treće?

Ne, nisu nenormalni oni koji ma se priviđaju leševi koji plutaju. Vide ih jer u moru ničega što nam Premijer servira ovih dana, svi samo pokušavaju da shvate razmere zla koje nas je snašlo. A to što nam se priviđa direktna je posledica onoga što nam se uporno prećutkuje u moru besmislica koje se izgovaraju. Smiruje se, nadamo se svi tome, ova pošast i dolazi vreme kada se građanima konačno mora saopštiti jasno:

Da li je dolma zaista minirana, kako svedoče ljudi evakuisani otuda na brzinu i bez ikakvog reda? Da li je Obrenovac žrtvovan nečijom lošom procenom? Da li je predstava sa 1500 dobrovoljaca šetanih do Šapca, sa 50 000 ljudi koji sigurno više vole svoj grad od ma koga, i natrag, trebalo da skrene sve očajnije poglede ljudi dalje od Obrenovca u kome se nešto, jasno je bilo svima, potpuno jezivo i gadno događalo? A usput i da pruži izvanredan alibi da se išamaraju politički protivnici koji vladaju centrom Mačve. Da li je Siniša Mali rekao ljudima da ostanu u kućama? Koliko je zaista ljudi stradalo u Obrenovcu?

Kada bi Premijer odgovorio na ta a i na još neka pitanja, na primer zašto Smederevsku Palanku, Paraćin, Svilajnac danima nije obilazio niko, pa su ljudi molili da im se privatnim kanalima dotura pomoć a magacini barem ovde u Nišu, puni sakupljene pomoći. Zašto se čekalo sa distribucijom pomoći koju su ljudi sakupljali u želji da do ugroženih stigne što pre? 

Zašto se o Krupnju ćutalo sve dok nije vest o njihovom užasu procurela na društvene mreže, zašto se ćuti o Skelama, 
zašto se minimizira Mali Zvornik? I ko je uopšte nad kim odgovoran u vreme vanredne situacije?

Kada se gledaju Premijerovi nastupi, stiče se utisak da je on iznad svega, iznad svih. On naređuje, on koordinira, on 
naređuje mobilizacije, on ispred i iza obučenih spasilaca uleće u stanove poplavljenih u pratnji kamera i otima im decu iz 
ruku, on radi sve.

Ko međutim daje naloge Crvenom krstu na republičkom a naročito na lokalnom nivou? Ko odlučuje kojim se prioritetima voda i hrana dostavljaju ugroženima? I kako to da kamionu iz Niša biva bliži Šabac nego Paraćin i Svilajnac? I kako to da tako važna humanitarna institucija nema kamione i seti se toga tek peti dan vanredne situacije? Mnogo je pitanja na koja se mora dati odgovor da se spreče rekla - kazala i naročito da se ućutkamo mi „nenormalni“ koji pitamo i zapitkujemo.

A pre svega zaslužuju građani ove zemlje da znaju konačno ne samo broj, nego i imena poginulih ljudi, da ne dodaju 
obuzeti užasom i strahom na spiskove mrtvih, ljude sa spiskova nestalih koji su dugi, predugi. 

I ne nisu nenormalni ti što zapitkuju gospodine Premijeru, nego su zabrinuti. Ne zaslužuju da im se dere niko, niti da ih svako malo vređa, samo zato što nisu oduševljeni time što se čitava Vlada vozika spasilačkim čamcima dok Smederevska Palanka bukvalno skapava od žeđi.

Zaslužuju ljudi ove zemlje, koji su se sami odgovorno organizovali oko prikupljanja humanitarne pomoći, da znaju istinu, ma kakva ona bila. A pre svega zaslužuju smirene, odlučne i empatične vođe u danima haosa.

Bosna i Hrvatska su već sahranile svoje mrtve. I imena im se znaju. Čak su i u Turskoj, istog dana kada su kod nas 
krenule poplave a kod njih eksplodirao rudnik nakon samo jednog dana znali da je poginulo 286 lica.

Nakon 11 septembra u Njujorku, za par dana je načinjen spisak sa oko 3500 imena, slika, podataka poginulih. A bilo ih je iz nekoliko zemalja, u avionima, u Svetskom trgovačkom centru. Pa i Japan je nakon onog cunamija, zemljotresa i nuklearne katastrofe nakon nekoliko dana dao prilično precizan broj od oko 20.000 poginulih.

Jedino se žrtve iz Obrenovca prebrojavaju evo već čitavu nedelju. U ovih nekoliko dana, dok žalimo za sada još uvek nepoznat broj naših još uvek bezimenih sugrađana i sugrađanki, bilo bi lepo da nas je državno rukovodstvo poštedelo mrcvarećih sesija pred kamerama, a pre svega da su nas poštedeli daljih prebacivanja i uvreda upućenim onima koji više ne mogu da se brane, niti da svedoče pod kojim okolnostima su se utopili.

Neka nam ne traće više vreme na objašnjavanje kolika je tragedija ovo što nas snašlo. Niko nije malouman da to ne 
uviđa, što pokazuje i ovaj snažni prvi talas samopomoći kome su pribegli izmučeni i osiromašeni građani. Neka nas ne podsećaju vazda i iznova na intimna prijateljstva sa stranim vladarima.

Da li uopšte ikoga u Srbiji trenutno zanima da li je šeik Zajed, Vučićev prijatelj ili ne i što je to u opštem kontekstu naše nesreće važno? Da li se time implicira da tih 10 miliona koji su i dalje u vazduhu a ne na računu države šeik ne bi uputio postradalima da eto ne gaji posebna prijateljska osećanja prema Premijeru? 

Da prostite, gospodine Vučiću, meni od tih vaših vazda najavljivanih šeikovih deset miliona mnogo toplije oko srca zbog 25000dinara koje je gradska sirotinja od socijalnih davanja danas u Nišu darivala a kojoj se najverovatnije baš u ovom istom trenutku seče struja zbog neplaćenog računa.

To su prijatelji i humanisti. Baš oni isti od kojih očekujete da 
pokriju tri četvrtine štete nanete poplavama. Odakle i kako? Pojma nemam. Bili bi vredni poštovanja da su nas makar u ova tri dana žalosti pogledali u oči i rekli koliko je zaista ljudi odnela poplava u Srbiji? 

Ljudi nisu kilometri puteva, mostovi ili poplavljeni usevi. O ljudima se i živim i mrtvim mora govoriti sa dignitetom.
A o odgovornosti možemo i kad sve ovo prođe. Ne samo da možemo,moramo ako ikako želimo da preživimo jedan nevidljivi talas koji nas baš kao i Obrenovac zapravo 
sve ovo vreme potapa.