Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ivana Petrović

14. 11. 2017.  |   20:01

Lidija, oprosti mi

Pre ravno nedelju dana, u samom centru grada, na uglu Obrenovićeve i Trga Kralja Milana, na svom radnom mestu, na ulici, napadnuta je moja prijateljica. Postale smo prijateljice aprila 2014., kada sam napisala priču o tome kako su je izbacili iz banke u koju je ušla u narandžastoj uniformi JKP “Medijana”. Ta priča je za dva dana bukvalno okupirala čitav medijski prostor a pored omalene Lidije Usković koja je stala u odbranu dostojanstva radne uniforme koju nosi , rado su se fotografisale mnoge gradske glavonje. Istini za volju, pre tog nesrećnog incidenta, Lidija je u dva navrata već bila proglašavana za najbolju radnicu “Medijane” što je skromno ispraćeno u medijima.

Posle incidenta sa bankom, i velike medijske pažnje koja ga je pratila, Lidija je dobila nagradu za toleranciju “Car Konstantin”. Uručio joj je tadašnji predsednik Skupštine grada, Mile Ilić, lično. Pljuštala su mnogobrojna obećanja od kojih, ispostaviće se, na kraju nije bilo ništa. Nikakav finansijski benefit, Lidiji, popularnost nije donela.  A nije ga ni želela za sebe. Obećane novčane nagrade, pred kamerama je zamolila da se uplate na račun hematoonkološke klinike za decu u Nišu. Do toga nikada nije došlo.

Iskorišćena kao sexy tema za jednokratnu upotrebu, Lidija Usković je posle mesec , dva, ostala tu gde jeste, na ulici, u narandžastoj uniformi , da ćutljivo i marljivo obavlja posao čistačice, prolazeći između natmurenih i ponekad veoma bahatih ljudi.  A svi mi novinari smo produžili dalje, tragajući za novim sexy temama za jednokratnu senzaciju. 

Svih ovih godina, verovatno zbog toga što u meni ima sačuvana mrva ljudskosti  koja me tera da se zapitam šta se događa sa ljudima o kojima pišem i nadalje kada se prašina slegne, sa Lidijom zastanem, popričam. Uvek nasmejana, uvek ljubazna. Nikada da se požali da joj je teško, da ne može više. Raspitam se kako joj ide, kako joj je sin, psi koje čuva. Tako, razmenimo obične životne radosti i tuge. Nikada mi ne odgovori zlurado i namršteno. Ni kada je kiša, ni kada je sneg, ni kada peče sunce.  Nema u toj ženi gneva.

Prošle nedelje je Lidiju u centru grada napao jedan bahati čovek. Najpre verbalno, grubo joj naređujući da počisti đubre oko uličnog kioska za džank hranu koji drži, i koje, što je najzanimljivije sam pravi, bacajući papire, kese i sve što mu je višak na zemlju. Iako mu je rekla da će očistiti čim isprazni kantu, on je skočio na nju, urlajući da očisti odmah. Kao da je činjenica da je obučena u narandžasto a kao radno oruđe koristi metlu i kantu, automatski  čini njegovom ličnom sluškinjom. Pozvala je u pomoć komunalnog policajca ali je on odlučio da se ne meša i otišao je u pravcu obližnjeg trgovinskog objekta.

Napadač je bio sve jarosniji, spreman da toj “lenjoj a zaštićenoj pripadnici manjine koja ništa ne radi” pokaže gde joj je mesto, urlanjem i udarcima. On, kako se deklarisao, “pripadnik Srpske napredne stranke”, kome niko ne može zbog toga ništa.  Slučajni prolaznik se usudio da proba da je zaštiti i dobio je zbog toga udarce. A Lidijin poslovođa i kolega je pokušavao da napadača umiri.

Lidija je uplakana otišla u policiju. Otuda u Hitnu pomoć.

Kratko smo razgovarale nakon toga.

“Nisam fizički povređena. Psihički jesam. Duša mi je povređena.” – kazala mi je između uzdaha. –“Nisam ništa loše uradila.”

Lidiji Usković otvoreno je bolovanje do kraja novembra, zbog stresa izazvanog napadom koji je preživela. Povrednu listu u preduzeću joj verovatno neće otvoriti jer nije fizički osakaćena. Pravilnik ne prepoznaje napad na dušu.

Savetovala sam je da traži prijem kod novonaimenovanog vršioca dužnosti direktora preduzeća.  Da ga suoči sa tim što je preživela i kao radnica "Medijane", ali i kao žena, kao pripadnica manjinske zajednice, kao višestruka najbolja radnica tog komunalnog preduzeća. Da insistira na tom razgovoru i na zaštiti.  Da mu objasni da nagrada za toleranciju koja joj je onomad dodeljena ne znači da treba da toleriše iznova i iznova atake na dostojanstvo Lidije Usković kao čoveka.

Razgovarala je sa jednim od rukovodilaca, kaže. Saznala je da su tog istog dana napadnuta još dva radnika “Medijane”. Kaže da to nije ništa novo, da se o tome ćuti - jer je uobičajeno. Pa to su “samo neki pripadnici manjine”, što bi ikoga uostalom bilo briga. Oni, ionako valjda, treba da primaju udarce naše zlovolje kada grad nije dovoljno čist, jer nas se ne tiče da li Medijana ima dovoljan broj radnika, dovoljan vozni park da podmiri potrebe grada veličine Niša. To pravo nam valjda daju minimalci koje neredovno primaju, jer bolje išta nego ništa.

Lidiji će, po povratku sa bolovanja, biti verovatno dodeljen novi reon za rad. Umesto da se nasilnik ukloni sa ulice, ukloniće žrtvu nasilja, dok i u novom reonu ne naiđe na nekoga kome će lakše biti da nju šutne kao psa, zbog navodnog lenstvovanja, nego da se zameri komšiji koji je izašao iz neke vukojebine,  a koja, nažalost, nikada iz njega nije izašla, zato što baca punu kesu smeća uredno kroz prozor, ili oko kioska sa krofnicama svejedno.  I tako će problem biti rešen.

E, pa- neće.  Jer sve dok nam nameću bahtost i prostakluk kao normalan model ponašanja pred kojim treba da ponizno spuštamo glavu i sklanjamo se umesto da se obračunavamo sa njim, ovaj grad i ova zemlja nemaju šanse da prežive.

U tom duhu, pozivam Srpsku naprednu stranku iz Niša da ispita ko to, sa bezličnim nadimkom Cvek,  se mašući njihovom knjižicom kao štitom, na uglu Obrenovićeve i Trga ustremio na jednu čestitu ženu i čestitog prolaznika koji joj je priskočio u pomoć.  

Pozivam i rukovodstvo Medijane da javno stane u odbranu svojih radnika, da ne gura takve incidente pod tepih. Ako ne znaju kako, neka se raspitaju kod doskorašnjeg direktora. Barem je onomad, kao podršku Lidiji obukao narandžastu uniformu i tako se pojavio u jutarnjem programu jedne televizije.

Pozivam pripadnike MUP-a da postupe po Lidijinoj prijavi i da nasilnika privedu pravdi, za to su plaćeni.

I za kraj, Lidija, oprosti mi što sam te onomad lagala da te javnost može i mora da zaštiti. To mi je tada bila namera, da zaštitim javno tvoje ljudsko i radno dostojanstvo. Već tri godine vučem teskobu na srcu da u tome zapravo nisam uspela. Ovo što se prošle nedelje dogodilo je tu teskobu potvrdilo. Rekoh, i dušu spasih.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage