Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ivana Petrović

28. 06. 2018.  |   01:43

Povratak Dositeja

Prethodne nedelje, podigla se velika galama zbog toga što je samo jedna trećina učenika na testu na maloj maturi, prepoznala sliku Dositeja Obradovića. Nije me naročito začudilo, priznajem. Niti zgranulo. Malo šta me uopšte više može zgranuti.

DOSITEJ U BLATU

Kao flash back me je, međutim, vratilo u Prištinu 2001. - 2002. Jer ja i mister Obradović imamo, vaistinu jednu posebnu vezu. Radila sam u to vreme u Multinacionalnoj brigadi Centar, tačnije u Slim Lines bazi KFOR-a, na putu ka Gazimestanu. Stranci su je, što me je posebno veselilo, i dalje nazivali VJ barracks, jer je, logično, bila smeštena na prostoru nekadašnje kasarne Vojske Jugoslavije.

Slim Lines baza u zimu 2001

Nas četvoro je pravilo novine koje su se zvale Kosovski Telegraf, izlazile su jednom nedeljno na srpskom i engleskom jeziku, a ja sam bila urednica i kako bi opet stranci nazvali, head journalist tih novinica. Možda ću jednom nešto pisati i o tim novinama jer, u trenutku kada na čitavom potezu južno od Ibra nije bilo srpske štampe, bake i deke zaboravljene po zatravljenim selima širom Kosova i Metohije su im se radovale, a i tome što su mogli da s vremena na vreme pričaju sa nama.

Baka iz Sirinićke župe

Sa druge strane, taj posao je meni pružao neslućene mogućnosti da se krećem po čitavom Kosovu, da postižem neke krupnije i sitnije ustupke za moju zajednicu, da veoma često zloupotrebim posebni beli „ausvajs“, uz redovan plavi koji su imali svi novinari i novinarke na tom prostoru, da saznajem neke informacije onakve kakve jesu a ne onako kako su servirane na redovnim press konferencijama svakog utorka, da ubedim oficire kako mora da se povede mala ekipa novinara iz enklave u posetu Mušnikovu, Arhangelima, Gornjem Selu, Drajčićima, da ih kao spontano odvedem do dvadesetak skrivenih Srba u Štimlju, pa do još 120 ostavljenih nakon 11.juna u duševnoj bolnici u tom istom mestu.  Da podignem helikopter sa Norvežanima da slikam manastire iz ptičje perspektive, i slične ludosti. Ne otvaram često tu kutiju uspomena, boli sve to, sada mnogo više.

Novinari iz enklave u poseti učitelju Tomi iz Drajčića

Uglavnom, svaki broj tog Telegrafa se pretvarao u polemiku između Britanaca i našeg malog vrednog tima i u pravo pregovaranje. „Ivana, da li baš mora da se upotrebi izraz „brutalno ubistvo“ u ovom tekstu?“ „O da, mora, znate to je ublaženo, trebalo je da napišem monstruozno, bestijalno i ničim izazvano masakriranje. Brutalno ubistvo je donji prag moje tolerancije“. „OK!“ I tako iz nedelje u nedelju, od četvrtka do četvrtka.

Sve u svemu, bio je neki neurotični dan, zapravo, tog dana se sećam da je u Prištini vladala prilična panika. Očekivale su se demonstracije, jer je, ako se ne varam, a moguće je i da grešim jer 17 godina nije malo, tog dana trebalo da uhapse Haradinajevog brata. Ili je bio Dan zastave, zaista ne znam. Uglavnom, iako su nas uvek skupljali u Press centru, pri zgradi UNMIK administracije, tog dana su promenili protokol i „eskort“ (u to vreme veoma česta reč) je po nas trebalo da dođe u dvorište bivše „Devedeset dvojke“, u Beogradskoj ulici, kasnije preimenovanoj u Ljuana Haradinaja. Zbog gužve su kasnili i ja sam, da prekratim vreme, cunjala po tom nevelikom dvorištu.

Pozvao me je jedan britanski oficir, upitao jesam li Srpkinja. Klimnula sam glavom a on me je pozvao da krenem sa njim do gomile nekog lišća, grana, šuta. Sagnuo se, rukama raščistio jedan deo te mini deponije i pred mojim zaprepašćenim očima iz nje je izronio poznati lik. Dositej Obradović.

Kosovski telegraf

Klekla sam i ja pored njega, počela da kopam i sklanjam sve to, u neverici da je uspeo da „preživi“ rulju koja ga je septembra 1999. iščupala i vukla prištinskim ulicama. Naime, bila sam uverena da je doživeo istu sudbinu kao i Vuk i Njegoš, od kojih nije ostalo gotovo ništa, a koji su postradali odmah juna, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

„Vi znate ko je to?“ – upitao me je dežmekasti vojnik.

„Znam. Prvi Evropejac među Srbima. Počasni građanin Londona. Dositej Obradović. Iskreno, iznenađena sam što vidim spomenik tu. Čula sam da je razbijen u paramparčad...“ – brbljala sam nepovezano.

U to mi je stigao „eskort“,  transport. Celim putem do baze, ćutala sam izgubljeno.

 

KAKO JE MISTER OBRADOVIĆ POSTAO GLAVNA TEMA

Umesto u moju kancelariju, uputila sam se do pukovnika Sajmona Džaspera.

„Sajmon, imate minut za mene?“ – pitam i vidim uvek isti iznenađeni pogled jer ga oslovljavam imenom, a ne činom, što je u britanskom slučaju isključive vojne hijerarhije potpuno skandalozno.

„Da, da, Ivana, reci, šta se dogodilo?“

„Sećate se kada sam Vam rekla da morate da zaista radite nešto korisno i dobro za moj narod ovde, ako želite da pišem o tome? Evo sada želim da pišem o nečemu, i insistiram da učinite sve što je u Vašoj moći da mi tu priču obezbedite. Ali pre nego što Vam kažem o čemu se radi, pročitaćete nešto što ću Vam poslati za koji minut.“

Okrenula sam se na vrhovima prstiju i otišla u kancelariju. Brzo sam ispisala sve čega sam mogla da se setim o Dositeju Obradoviću.

Par minuta kasnije, zbunjen mejlom neuobičajene sadržine, Džasper me poziva.

„Ok lady, priča je super ali mi nije ništa jasno...“

Gledam ga pravo u oči i mirno kažem:

„Dear Sajmon, danas sam pronašla spomenik, zahvaljujući jednom vašem vojniku, spomenik za koji su  me svi uveravali da je uništen u jesen 1999., da su ga divljaci vukli okovanog lancima prištinskim ulicama baš kao što su to radili nešto ranije sa svim drugim srpskim spomenicima. Ali Vi to sigurno znate...Mr. Obradović je preživeo, eno ga u dvorištu UNMIK Police Department i ja samo želim da ga, kad već niste sprečili njegovo skrnavljenje vratite mom narodu. Sramota je da evropski prosvetitelj leži u đubretu.“

Od ovog teksta je sve krenulo

Ne lažem ga da je reč o starom spomeniku, pričam mu da je replika novosadskog ali da je autor Nikola Koka Janković veliki vajar. Insistiram da mi je života vredno da se spase.

Narednih dana, Mr.Obradović  postaje glavna tema u KFOR-u.  Pišem romantične dopise svima redom, kao opsednuta davim sve za koje smatram da mogu da pomognu. Par jutara kasnije, Majk Vejkfild, major i šef Psiholoških operacija, dolazi do mog stola i kaže:

„Ivana, luda ženo, kao da nema drugih problema ovde, svi pričaju samo o Mr. Obradoviću. Znaš li ti kolika je komplikacija da se prebaci iz Prištine bilo gde? Ne znam kako ti je to pošlo za rukom ali kreni odmah dok se ne predomisle, morali smo da angažujemo vozilo iz Gandalf Lajns kampa, sa lancima i potrebnom mehanizacijom da se podigne. Brine me samo što će ga voziti uspravljenog ulicama Prištine...“

Nisam sačekala da završi, istrčala sam koliko me noge nose. Voze me do Dositeja. Tamo je već čitav tim u uniformama. Vrte glavama, biće jako teško jer je spomenik oštećen, noga mu je slomljena. Tek tada primećujem da je išaran natpisima UCK i da je „streljan“, na nekoliko mesta vide se rupe od metaka.  Utovaruju ga, podižu lancima, vezuju, i krećemo prištinskim ulicama. Ta vožnja traje predugo i praćena je neprijatnim pogledima i dobacivanjem prolaznika.

Saznajem da će ga preterati u Gandalf Lines bazu, obećavaju mi da će ga inženjerci srediti, popraviti kako bi mogao da bude prenet do krajnje destinacije.

Po povratku pišem „Povratak Dositeja“ na engleskom i na srpskom i sumanuto sam zadovoljna zbog čitave akcije. 

Dositej ispred zgradice rektorata u Prištini

ČERGANJE SA RANJENIM DOSITEJOM

Ali tu priči nije kraj, nego je, zapravo, tek početak. Nedeljama pokušavam da od tadašnjeg rektora prištinskog Univerziteta dobijem potpis na dopisu koji sam sama sastavila a koji mi traže i UNMIK i KFOR kako bi, jednom kad bude sređen, spomenik bio prenet u Kosovsku Mitrovicu. Spomenik je inače vlasništvo Univerziteta. Viđam ga povremeno u mimohodu, kada dolazi na sednice kosovske Skupštine, molim ga da mi to dostavi ili da pošalje UNMIK-u.

U međuvremenu, rat u Afganistanu koji je počeo u jesen 2001. sve snažnije besni , Gandalf Lines baza se zatvara, sve vojnike šalju na novo ratište. Šveđanin Gunar, dolazi kod mene i kaže mi: „Ivana, nažalost spomenik nije saniran, ali moramo hitno da mu nađemo novu lokaciju. Reci gde i prevešćemo ga u sanduku, da se odloži dok se ne sanira i ne bude mogao da se postavi!“

Eskort

Krećem sa njim do Gračanice i doživljavam poraz za porazom. Pitam u Domu kulture. Kažu: Ne može! Uz neki besmisleni izgovor. Pitam u osnovnoj školi. Kažu: Ne, nikako! Da je kralj taj i taj uzeli bismo ga ali njega ne nikako. U sekundi shvatam da je razlog strah da ako prihvate da pričuvaju spomenik koji je vlasništvo Univerziteta, Univerzitet možda potraži još neku učionicu. Te godine su otvorili istureno odeljenje u Gračanici i zauzeli dve učionice za tu potrebu. U manastiru nije prikladno, kažu zbog bezbednosti, a ja pomišljam da je razlog to što crkva Dositeja smatra pomalo spornim. Pomišljam da ga odnesem kod moje gazdarice, predivne teta Momirke ali teški transporter ne može da se bez problema popne kroz veoma usku i veoma strmu uličicu u kojoj živimo.

OLIVER

U očaju se okrećem ka Gunaru, i stid me je, toliko me je stid, da mi krupne suze padaju niz lice. I onda iznenada shvatam da nisam pozvala najrazumnijeg, najboljeg. Okrećem broj uplakana i čim se uspostavi veza kažem: „Olivere, ako mi i Vi ne pomognete kunem se nabaviću dinamit i razneću ga sama!“

„Stani, polako! O čemu je reč?“ – smiruje me prijateljski i toplo glas sa druge strane.

Pričam između jecaja, celi istorijat vezan za Dositeja, za opsesiju da sačuvam to jedino što nam je preostalo, da sačuvam sebe, za stid koji osećam pred dobroćudnim Šveđaninom, kome nije jasno zašto niko ne želi da pričuva mučenog, streljanog, slomljenog prosvetitelja i reformatora.

„Pa, oni stvarno nisu normalni. Sram ih bilo!“, kaže mi Oliver Ivanović, „Ne brini, zovem te za dva minuta. Rešićemo to. Moramo to da rešimo.“

Najbolji od najboljih

Posle dva minuta, zaista se javlja.

„Pitaj, da li mogu da prevezu spomenik do Prilužja. Ako mogu, neka ga voze u osnovnu školu tamo. Ljudi će vas sačekati. I javi mi da li je sve u redu. Ne mogu da verujem.“

Zahvalna sam do neba. Gutam stid i molim Gunara da me vozi nazad u KFOR bazu. Usput sa strahom prebirem po glavi da li je beše Prilužje u zoni kontrole Multinacionalne brigade Centar ili već zalazi u Sektor Sever, što bi opet otvorilo nove probleme jer je onda potrebno tražiti dozvole od Francuza za prolazak. Već smišljam kako ću zvati tada aktuelnog komandanta KFOR, Marsela Valentena da ga davim dok ne popusti.

Sutradan Dositej kreće put Prilužja. Čekaju ga tamo kao da im je rod rođeni. Transporter, međutim, ne može da prođe kroz kapiju škole. Nema problema, kaže direktor škole, srušite ogradu. Vojnici oklevaju, zovu me, pitaju šta da rade.  Odlaze, vraćaju se sutradan sa mehanizacijom za uklanjanje i ponovno stavljanje ograde. Obaveštavaju me uveče da je misija Mister Obradović completed. Dan dva kasnije kreću svi put Avganistana.

Zovem Olivera da mu se zahvalim.

„Taman posla. To je naša dužnost“ – kaže. Pričamo još malo i ja stavljam tačku na dosije Obradović. U mojim očima, Oliver Ivanović se cementira kao najsvetlija tačka srpske politike na tom zlehudom prostoru, jer me je ponovo spasao stida i poniženja. Prvi put je to bilo par meseci pre toga, na konstituisanju prve kosovske Skupštine posle rata.  Nisam stigla da mu se zahvalim zbog svega toga. Niti zbog intervjua koji mi je dao, umoran, s puta, u Cocinoj kafani u neko zlo doba noći. Ni zbog toga što je zabrinut pozvao četrdesetak minuta kasnije da proveri da li smo Marija i ja stigle bezbedno do Gračanice. Takav je bio Oliver. I niko nalik njemu.

PONOVNI SUSRET SA DOSITEJOM

Prošlo je mnogo godina od kada sam ponovo čula za Dositejev spomenik. Bila je neka jubilarna godišnjica Dositejevog rođenja i tom prilikom je štampan zbornik koji je u jednom delu sadržao spomenike koji su mu na teritoriji Srbije podignuti.

Prijatan ženski glas iz Kosovske Mitrovice mi kaže da joj je neko rekao da ja imam neke veze sa spomenikom koji se nalazi ispred rektorata u Mitrovici. Trebaju joj informacije gde je nađen, kako je spašen, u kakvom je stanju bio. Neko joj je rekao da mu je bila odsečena glava.

Pričam sa njom dosta dugo, srećna jer se posle svih tih silnih peripetija skućio ponovo ispred rektorata. Vratio se kući.

Pre godinu, dve, putujem za Kosovsku Mitrovicu. Ispred Filološkog fakulteta stoji moj poznanik, Dositej Obradović. Gledamo se nekoliko minuta. Ćutke. Bez osećanja. Bez zahvalnosti.

Nekoliko dana pre toga Oliver je uhapšen. Mitrovica je bila avetno prazna i slutila je nadolazeću nesreću.  Kod Ksenije Božović me vodi poznanik, u to vreme Oliverov saborac. Snimala sam je, pokušavala da razumem zašto je i kome Oliver mogao da smeta. Nešto kasnije u restoranu hotela, pridružio nam se još jedan član Oliverove stranke. Pričali su mi o okolnostima hapšenja, o Oliveru. Sada su obojica visokorangirani na listi Srpske.  Ne razumem. Nikada neću razumeti kako su lava mogli da zamene preko noći miševima. Sada nakon svega, se i ne trudim da razumem.

Ne znam zašto mi je sve ovo što pišem palo na pamet zbog šture informacije da klinci nisu umeli da prepoznaju Dositeja na slici.

Zato što smo valjda narod osuđen na zaborav svega i svih koji su nas zadužili. Zato što smo majstori da izmislimo umesto pravih vrednosti, bogove od staniola i  zlatnu telad kojoj ćemo se klanjati.  I zato što ih nismo naučili da raspoznaju pravu vrednost koja traje od jednokratnih senzacija iz gadnih tabloida.

Sakatimo ih glupostima koje smo im uvalili da nas ne bi zamarali umorne, besne i bezvoljne. Kukavički podvijenih repova. Učimo ih da budu glupavi da ne bi prošli kao mi. Svetimo im se za naše promašaje. Ne učimo ih o Dositeju jer će im to smetati u svetu površnosti. I lažemo sebe da je tako bolje. Da će preživeti.

Komentari (1)

ostavi komentar
ned

01.07.

2018.

Vesna [neregistrovani] u 07:25

Oliver

Da, to je Oliver .

Odgovori

Ostavi komentar

antiRobotImage