Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ivana Petrović

13. 02. 2013.  |   21:58

“Habemus Papam”?

Ne sećam se kada sam sa više grozničavosti prionula na čitanje religijskih spisa nego u poslednja 24 časa. Niti pak kada me je niz uzastopnih vesti iz sveta baš uzdrmao. U već učmaloj atmosferi domaćih vesti koje više podsećaju na film "Ko je smestio Zeki Rodžeru?" čudno izmiksovanim sa "Nesalomivima", "Tumbstonom" ili već tako nekim "opasnim" dasama sa cvikerima... Dakle, u moru svega onoga o Miškovićima i Šarićima i svima ostalima o kojima smo oduvek želeli da znamo a nismo se usudili da pitamo, u tom otužnom seksu bez imalo uživanja... usred još dosadnije lokalne švedske akcije sa lepim drugarima, električarima, trgovcima i bananama... desile su se najmanje dve stvari koje su zatresle svet, ništa manje otužan i dosadan u poslednje vreme.

Barack Obama

Šta reći? Prvi crni predsednik najmoćnije svetske sile izabran po drugi put – nije više vest ni u Keniji. Više je pažnje izazvao prelazak onog Tajger Vudsa odnekud -negde, nego Obamin drugi inauguracioni govor. Masakri u Siriji su potresni al boli briga nekog i za to, zemljotres na Solomonskim ostrvima, čudna mi čuda.

A onda je najveći sin najvećeg sina najvećeg  voljenog vodje Kim Il Sunga, Kim Džong Un pritisnuo malo dugme i svet u trenutku više nije bio isti. Za samo mesec i po dana Severna Koreja je lansirala raketu sa satelitom u svemir i izvršila nuklearnu probu malih razmera. Priznajem, posedujem odlične krajnje privatne razloge da se tog balavca sa čudnom frizurom pribojavam, naročito kad petlja sa tim dugmićima. Pre nekoliko godina, boraveći kod sestre u Tokiju uspela sam da navučem gotovo paranoidni strah od japanskog severnokorejskog suseda.  

U to vreme, na vlasti je bio najvoljeniji sin najvoljenijeg vodje Kim Il Džong i onako predsmrtno je takodje nešto petljao oko tih dugmića. Iskreno, nije mi bio normalan japanski uobičajeni mirni ton i osmeh,  pa ni objašnjenje da Džong Il  zapravo nije opasan ali da njegov najvoljeniji sin, naslednik trona može da bude, jer je neiživljen i mlad, treba da se dokaže a i krišom jede zapadnjačku hranu?!

Umesto očekivane mržnje, dobila sam uveravanja da su korejski susedi u stvari jadni, da žive u mraku da bi 100 000 ruža za velikog vodju Kim Il Sunga bilo osvetljeno hiljadama sijalica, da gladuju i da, (a o tome su mi neki od mojih japanskih domaćina govorili gotovo sa poštovanjem) svi sportisti koji učestvuju na takmičenjima van Severne Koreje, pred polazak se pojavljuju na državnoj televiziji i zaklinju se da će se boriti ne za sebe nego za velikog vodju.

Ako se tamo ne proslave, valjda, dobrovoljno odlaze sa sve porodicama u radne logore, da okaju greh i speru sramotu sa svog imena. Pitala sam najpre sestru (ipak je ona vispreno balkansko čeljade) zar ih nije strah da će neka od tih raketica pasti na njih, na putu do željene destinacije  - SAD-a. I ona se medjutim smejala, i baš kao i svaki prosečni Japanac mi pružila uveravanje da Japan ne bi imao razloga da brine previše samo kada bi se ikako makla baza na Okinavi. Teško je razumeti istočnjačku mudrost, i kad ovo kažem zaista nisam ironična nego iskrena.

Zašto me je onda tako snažno uzdrmala vest da je Džong Un izvršio nuklearnu probicu i izazvao kontrolisani zemljotres od oko 5 Rihtera?

 Kim Il Džong

Možda će biti jasnije ako za to optužim višemesečnu hroničnu nesanicu. Kao svaki somnambuličar, kad ne mogu da spavam onda mislim, a potom pokušavam da san dovučem gledanjem televizije. Ja nisam televizijski tip, ne nikako. Ne gledam to sokoćalo skoro uopšte, bar ne aktivno i posvećeno. Ali tako polusvesna i u nastojanju da domamim san, vrtim raznorazne glupave kanale u ludo doba i tražim neki dosadan film ne bi li me uspavao. I nikad mi ne uspe.

Tako sam pre nekoliko noći najpre odgledala dve tetkice iz Libana koje kuvaju, pa promenila na nekakve tete koje rade liposukciju uživo i onda naletela na filmić koji je obećavao totalnu amatersku američku bljuzgu. Glumci anonimusi, početak filma - užas blagi. E onda je krenulo! Nuklearni napadi se pripremaju, Severna Koreja, Kina se spremaju da lansiraju projektile na Ameriku,

Amerika se sprema da uzvrati, Iran se sprema da napadne Izrael, Rusi, Turci, čudo jedno. A sve to prate nekakvi novinari nekakve CNN tipa televizije. Ona plava, glupa i nasmejana u studiju i on crn, markantan, blaziran u Jerusalimu. Sprema se užas svetskih razmera, svi nešto pipkaju te dugmiće, Ameri se spremaju da begaju u skloništa i najednom ljudi počinju da nestaju sa ulica po celom svetu. Umesto atomskih udara svet se suočava sa gomilicama uredno složenih prnjica u kojima su do pre par minuta bili ljudi.

Projektili su nestali negde u vazduhu. Predsednik Evropske Unije, nekaki Talijan, drži govor na Maslinovoj gori i proglašava sebe zaslužnim za spas čovečanstva i za novog Mesiju. I svi ko debili počinju da ga slede i da mu aplaudiraju, njemu i njegovoj novoj religiji i miru i ostalim budalaštinama. Svi sem malopre-pomenute glupe plavuše, kojoj baba prekognostički osetivši da će nestati i za sobom ostaviti tek par džopkica, ostavlja poruku da ne brine i video kasetu da je pogleda.

Video kaseta je ništa drugo do tumačenje proročanstva proroka Malahija koji predviđa sve što se zbilo, uključujući dolazak poslednjeg pape Petra Rimljanina, lažnog Mesije koi je u stvari Antihrist himself, pokušaj čovečanstva da se samouništi i naravno drugi dolazak stvarnog Isusa Hrista te spasenje onih koji u njega veruju. Uh!

Iako se može učiniti da je gledanje a i prepričavanje ovog filma gubitak vremena, iz njega proizilaze po mene dva veoma važna zaključka :prvi, očito je da nisam zaspala i drugi, irski prorok Malahija iz davnog 12.og veka, se nakon mnogo godina zaborava vratio u moju ponekada zaista mnoštvom podataka zaludjenu glavu. I ne samo on, nego i Otkrovenje Jovanovo i još koješta od apokrifne literature, normalnim ljudima verovatno apstraktnog.

Još sam se oporavljala od čudnog stresa koji je na mene taj film ostavio u kombinaciji sa još dužim periodom totalnog nespavanja, desila se druga stvar posle koje ovaj svet takodje definitivno neće biti isti. Papa Benedikt XVI je abdicirao. Iz čista mira, tek tako. Prvi put u poslednjih 6 vekova vrhovni poglavar rimokatoličke crkve je izabrao da se povuče sa trona, zbog, kako je sam rekao, slabosti uslovljene starošću i nemogućnosti da obavlja svoju funkciju.

Kakva tema za razmišljanje, kakva vest - ne dana, ne nedelje već možda i 21.veka. Kakav šok za vernike i deo najbližih saradnika. Kakva poslastica za  pisce pustolovnih romana. Kakav neizmerni bunar inspiracije za raznorazne teoretičare zavera, naročito one načitanije, što u svemu vide svašta (a u koje, stidim se, povremeno i sama spadam).

Nuklearna proba

Ozbiljne vesti o papinom povlačenju, te analize dobrih poznavalaca vatikanskih prilika šta se radi u ovakvom neobičnom slučaju kad se novi Papa bira a prethodnik mu nije počivši nego „povučen“ , brzinom svetlosti su smenile fenomenalna tumačenja proročanstva Malahije i apokrifne kontroverzne Apokalipse, iliti Otkrovenja Jovanovog i hiljadu glasova (nekih očajnih a drugih pak zluradih) je uskliknulo: “To je to! Papa Benedikt XVI je upravo taj famozni 111 papa sa „znakom masline“ o kome Malahija govori u „Predskazanju o rimskim papama“ (maslina je obeležje reda benediktanaca).

Sledeći koji sedne na presto Svetog apostola Petra biće 112, po proricanju poslednji rimski papa, već pominjani Petar Rimljanin, prema nekim izvorima „crni papa“ čija će vladavina Vatikanom  i smrt označiti kraj Rima, propast i uništenje tog grada, Strašni sud i koješta nešto još. Sve u svemu, crno nam se piše tamo negde oko 2033.“ Kako su baš tu godinu odabrali za apokaliptičnu nije mi sasvim jasno ali i ne mari, teorija je super sexy.

„Dobro obavešteni izvori bliski Vatikanu“ u nekim srbijanskim tabloidima i na nekim portalima, izleteli su sa još ubedljivijim dokazima apokaliptične budućnosti sveta pozivajući se na proročanstva nekih monaha iz XV veka, koji ne samo da proriču apokalipsu sličnu Malahijinom proročanstvu već to povezuju sa propašću Amerike,koja će propasti kad bude izabran njen poslednji predsednik, 44. po redu.

I gle čuda, taman konstatovah da Obama više i nije neka vest kad ono, prema proročanstvima mnogih, kako tvrde ekperti za ta proročka pitanja, uključujući i slavnu baba Vangu – Amerika je već propala a da to i ne zna, pošto je na njeno čelo došao predskazani „crni čovek“. Sada sledi „crni papa“ kao pandan, čak se i prejudicira da će na upražnjeni papski tron sigurno sesti kardinal iz Gane Peter Turkson. Da li je uopšte potrebno pominjati da je crn?

Ti isti izvori tvrde da povlačenje Benedikta XVI nije slučajno i da argument da ima 85 godina, bajpas i hronične probleme sa zglobovima koje mu onemogućavaju normalno kretanje nisu razlog da sam sebe skloni sa papskog trona, već da je to opet deo neke šire zavere koja se, naravno mora nekako logično završiti sa Srbima i na moj istovremeni užas i oduševljenje - sa Nišom i obeležavanjem godišnjice Milanskog edikta. SPC insistira na dolasku Pape na proslavu i Vatikan procenjuje da je dobro da brže bolje zameni belog Papu  - crncem Papom kako bi se poklonio našim žrtvama ni kriv ni dužan, umesto onih koji su i krivi i dužni. Čuvaj Bože.

U sličnom kontestu sam se šokirala još jednom vešću, sa hrvatskog portala, (za koji,dodjoh do zaključka da je zapravo pandan našem News netu) gde se navodno tvrdi  da  će prema izjavama nekih Vatikanu bliskih ljudi, novi Papa, u duhu ekumenizma i novih kršćanskih vremena, biti Srbin pravoslavac iz rodnog mesta cara Konstantina, Niša. Takva tvrdnja, ako bi nekim ludim delom verovatnoće bila ostvariva, bi opet mogla potkrepiti tezu o potonjim vremenima rimokatoličke crkve, jer posle takvog dogadjaja definitivno ništa ne bi više bilo isto.

Papa Benedikt

Ko je u stvari Benedikt XVI?

Erudita, koji je od vojnika Vermahta u dečačkim danima, preko zarobljeništva, studija Bogoslovije dospeo do najvišeg položaja katoličke crkve; čovek koga jedni smatraju odgovornim za zataškavanje slučajeva pedofilije a drugi pak najvećim borcem u suzbijanju tog zla medju sveštenstvom; papa koji je reformistički poljuljao tezu o nepogrešivosti pape, pozvavši na javno komentarisanje sopstvenih religijskih analiza; papa bavarskog porekla koji je zakoračio u Aušvic i izgovorio sada već čuveno izazovno pitanje:“Gde je bio Bog kada je ovde ubijeno 1.500.000 Jevreja?“ a odmah zatim naljutio muslimanski svet nekim besedama. Čovek koji je lični izbor za Papu prokomentarisao kao „giljotinu“, koji se zalagao za Tursku van Evropske Unije a potom služio u Plavoj džamiji rame uz rame sa vrhovnim verskim poglavarom islamske zajednice.

Bilo kako bilo, Jozef Racinger, Papa Benedikt XVI će, ne samo zbog neuobičajenog čina povlačenja sa čela rimokatoličke crkve, već i  zahvaljujući svim kontroverzama koje ga prate od dana ustoličenja 2005. (što je za posebnu opširnu priču) ostati sigurno upamćen kao jedan od onih ljudi u istoriji sveta i religije, koji su sve samo ne tek puko ime koje se spominje pri službama i u udžbenicima veronauke. I kao neko posle koga definitivno više ništa neće biti isto.

Ostaje nam da sačekamo mart i čuveno Habemus papam! (Imamo Papu!) sa terase Vatikana, naravno nakon belog dima koji će mu prethoditi. Tada možda i razumemo, šta se to u stvari desilo ovog 11.februara i zašto je Papa u stvari abdicirao. I do kada možemo odahnuti u iščekivanju svih onih strahota kojima nas tumači proročanstava ovih dana zasipaju, u iščekivanju Strašnog suda, andjela sa trubama, onih pečata o kojima Otkrovenje govori?

A možda shvatimo i pojavu one munje koja je udarila u vrh kupole bazilike Svetog Petra u Rimu u trenutku kada je Benedikt XVI saopštavao kardinalima svoju odluku o povlačenju.  Snimile su je ozbiljne kamere BBC televizije, mada su da podsetim „snimile“ i četvrtog jahača Apokalipse onomad u Kairu na bledom konju.

Dok sve to ne razjasnim sama sebi, moraću da se nadam da se mladi vladar Severne Koreje dovoljno poigrao, te da ne prati sve ove teorije zavere vezane za Vatikan. Plašim se, prepoznaće se negde.  Loših američkih filmova na nesreću sa njim u glavnoj ulozi još uvek nema mnogo a zlo i naopako kad Holivud pokaže interes. Bar mi sa Balkana znamo koliko je teška cena takve holivudske popularnosti, i oni iz Iraka, i oni iz Avganistana. Sada saznaju i Libijci, Sirijci a Vijetnamci su decenijama placali ceh te celuloidne slave. Sve samo zarad filmske umetnosti.

Apokalipsa

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage