Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ivana Petrović

19. 03. 2013.  |   12:33

“Teto, kupite nam da jedemo!”

Preneraženo odlazim do pulta, naručujem im hranu. Prolaze mi svakojake misli kroz glavu. Možda im bude malo? A šta ako im bude mnogo, možda im pozli ako naglo unesu veću količinu hrane u izgladneli stomak. Dok čekam, pitam radnika da li decu poznaje, da li često dolaze, da li odavno sede. Zasipam ga pitanjima kao luda. Odmahuje glavom.

Moj četvorogodišnji Vladimir Vuk je umiljato dete. Bistro i kao većina vršnjaka prevejano. Ukoliko želi nešto, a želi stalno, ne bira sredstva da do željenog dođe.

 Za mene se nikako ne može reći da sam majčinski idealni tip. Valjda što sam u tu ulogu zakoračila pomalo matora, stvarno imam poteškoća u komunikaciji sa njim. Jednostavno ponekad previdim njegov mali broj godina i očekujem da mi bude intelektualno ravan. Oseća i on to i zloupotrebljava u ogromnoj količini.

Naši razgovori, koje analiziram kada malo čudovištance reši da spava, ljudima sa strane verovatno zvuče poremećeno. On nikada neće umiljavanjem pokušati da dobije nešto, jer zna da to kod mene ne pali. Neće se ni kmeziti. Zato je u stanju da verovatno čitav dan smišlja tu jednu rečenicu kojom će me matirati i dovesti u stanje iz kog povratka nema.

Dok ja zbunjena razmišljam o logici, stilu, smislu onoga što je rekao, on je već došao do željene glupe igračke kakvih ima hiljadu, do Kinder jajeta koje zapravo ne voli nego ga kopka šta ima unutra, do ulaska u Mekdonalds (na koji je verovatno „navučen“ još pre rođenja).

Ja zapravo hranu u Meku ne volim, u stvari, ja inače i nemam neki posvećenički odnos prema hrani. Jedeš da bi živeo, ne živiš da bi jeo. Sve što iziskuje strpljenja da se spremi duže od desetak minuta, meni je viša matematika. I onda taj Mekdonalds bude s vremena na vreme, sigurno loše, ali ipak rešenje.

 Utrčiš, progutaš nešto na brzaka, istrčiš. Nemaš pojma ni šta si jeo posle samo nekoliko minuta. I meni je to OK. Ne seća se hrana mene, što bih se ja sećala nje. Takav stav imam od malena i verovatno je Božji blagoslov što o ishrani mog deteta brigu i red vodi moja mama.

U redu je ponekad kupovna hrana, ali supa mora da se sipa iz babine posebne šerpe u poseban tanjir, sarmice i blitva su mljac, mljac. Nekad kroz šalu a sve češće i prilično ozbiljno ona govori kako mora Vladi Vuka pothitno da nauči da kuva i mesi pošto će joj unuče gladovati ako nje ne bude. Rastuži me to, ali me ne vređa. Ja sam izgubljen kulinarski slučaj.

Sa druge strane, ne poznajem osobu koja dramatičnije reaguje na tuđu glad. To jedino ne mogu da podnesem ni emotivno, ni psihički. Te „velike“ oči koje bez greške prepoznam na nepoznatom gladnom čoveku a pogotovo na nepoznatom detetu me satru u trenutku i onda hrana postane najvažnija stvar na svetu.

Pre samo nekoliko godina imala sam zanimljivu poslovnu ponudu za posao u Eritreji. Poznanik koji me je ubeđivao da je to dobra prilika, izgovorio je: „Tamo je bezbedno! Nema rata ima samo gladi!“ I to je bilo to. Odbila sam posao bez razmišljanja.

 Sinoć, dok smo se šetali, moje me je detence uspešno zamajavalo fenomenalnim konstrukcijama rečenica. Dok sam ja tražila Frojdovski smisao u nekakvim "umanjivačima" ljudi i stvari, o kojima mi je vatreno govorio, bukvalno nisam ni primetila da me je doveo do omiljenog Mekdonaldsa.

Par minuta kasnije, on je, umesto da jede glupavi čizburger i pomfrit koji sleduje uz popularni "Hepi mil" sa igračkicom, sedeo na visokoj stolici pored dva kompjutera i uporno pokušavao da čavrlja sa dečakom i devojčicom koji su igrali igricu.

Ustala sam, ne bih li ga vratila za sto i u trenutku dok sam se izvinjavala zbog toga što im klinja dosadjuje, najpre sam na devojčici a zatim i na dečaku do nje, ugledala one oči.

Spustila sam pogled i uočila njihovu pohabanu ali ipak urednu garderobu i neminovno mi je protrčalo kroz glavu da to dvoje dece tu sedi da bi se zgrejalo. U Meku sokić, i to najmanji, košta 130 dinara.

Pitala sam ih kako se zovu i koliko im je godina. Brat i sestra su, kažu, njemu je 10, njoj 14, zovu se A. i D. Mihajlović.

„Teto, molim Vas, jel možete da nam kupite nešto da jedemo? Od juče nismo jeli ništa.“

 „Mogu, mogu“ - govorim i stid me je.

Preneraženo odlazim do pulta, naručujem im hranu. Prolaze mi svakojake misli kroz glavu. Možda im bude malo? A šta ako im bude mnogo, možda im pozli ako naglo unesu veću količinu hrane u izgladneli stomak. Dok čekam, pitam radnika da li decu poznaje, da li često dolaze, da li odavno sede. Zasipam ga pitanjima kao luda. Odmahuje glavom.

Donosim poslužavnik na sto, sedam sa njima. Devojčica uzima jedan upakovani Big Mek, otvara pohabanu torbicu i stavlja ga unutra. Drugi dele, dele pomfrit, dele sok. Ne pitam ih, pričaju da im se roditelji razvode, da otac alkoholičar tuče majku.

Imaju još jednog brata, 17 godina mu je, ide u srednju školu. Socijalni radnik ih obilazi. Mama im samo vikendom radi kod neke prijateljice od ujutru do 10 uveče. Zaradi 200, 300 dinara za dan. Nadaju se da će biti bolje kad se razvod okonča, kažu naći će im drugi smeštaj, mama će da prima malo više para kao samohrana majka, sada prima dečiji dodatak.

Otac ne daje ništa, a nema ni primanja. Već 20 godina ne radi. Pomaže im pomalo stric. U školi znaju za njihov slučaj i od ove godine dobijaju besplatnu užinu pa bar jednom dnevno pojedu nešto.

„Mama je juče kupila i hleb“ – kaže dečak.

Slušam i ne dišem. Prebrojavam u glavi Vukove Gormite i ostala čudovišta koja mu se kupuju. Prebrojavam gumene igračkice iz Nekstić sokića zbog kojih koštaju stotinak dinara. Bezbroj ih je. Razmišljam da pakla mojih cigareta košta kao četiri hleba.

 Razmišljam i koliko gluposti u meni stanuje kada sam im kupila da jedu u Mekdonaldsu a mogla sam za isto para da im kupim trista čuda prekoputa u Idei, da ponesu da im mama sprema i narednih dana.

Pa opet, možda je ovo za njih praznik. Možda ne znaju ni kakav ukus ta zezancija ima, to nešto što moje razmaženo derle i ne jede, nego traži samo zbog igračkice. Strašno.

Gledam na sat. Prošlo je  devet. Zar nije kasno, pitam ih, zna li vaša mama da ste ovde?

„Ne zna“ – kažu iskreno. Ustaju žurno, zahvaljuju se.

„Zar za hranu da kažete hvala? Nemojte deco, meni nikad nemojte.“

Kreću ka vratima. Sa gornjeg sprata u tom trenutku silazi još manje dete, tek je nešto stariji od mog sina. Na sebi ima majicu kratkih rukava, a napolju je oko nule. Plav je i nežan. Na licu mu primećujem modricu. U jednoj ruci steže novac.

Zastaje kraj brata i sestre. Pažnju mi privlači pomalo neobičan pozdrav dece. Udaraju se stisnutom pesnicom o pesnicu. Cela scena neobično podseća na Olivera Tvista a taj pozdrav na zaverenički pozdrav nekog maloletnog ganga.

Na rastanku im dovikujem:“ Šta god vas snašlo ne napuštajte školu. Čujete li?“

Dečak se okreće i kaže: „Teto, ja sam vrlo dobar djak!“

 Izlazim sa Vladimirom Vukom napolje. Prelazimo ulicu i kod ulaza u podzemni prolaz ponovo vidim brata i sestru, sada sa još jednim dečakom, nosi kapuljaču na glavi. Pozdravlja se sa njima na isti način, pesnica o pesnicu. Devojčica vadi hranu iz torbice i daje mu. Glasno se smejući, gotovo da trče kroz Pobedinu.

Dugo ih pratim pogledom. Ne osećam se dobro. Paranoično slutim da nevesele životne okolnosti, ovu decu guraju polako ali sigurno na neku mračnu stranu sa koje povratka nema.

Razmišljam i o tome kako je u stvari šašavo izmeštati ženu sa troje dece u neki drugi smeštaj. Sklanjati ih od oca alkoholičara i nasilnika. Valjda bi razumnije bilo smestiti njega negde, lečiti ga, trajno hospitalizovati. Šta god.

Zalagala sam se za izgradnju sigurnih kuća ali koncept uređene države bi morala biti sigurnost u sopstvenoj kući i uklanjanje nasilnika van nje, a ne obratno. Ne znam. Emocije misle mesto mene. Sebi sam najstrašniji sagovornik.

Vladimir Vuk se buni. Ljubomoran je što toliku pažnju poklanjam nepoznatoj deci. Traži lizalicu, „Smoki“ sa igračkom, traži sve što mu padne na pamet. Bučno protestuje što kažem da nemam više para. Kaže: „Ti nisi dobra mama!“

„Nisam, zato što te puštam da manipulišeš sa mnom! Zato što ti praštam svako nevaljalstvo samo zato što nisi glup. I jedino mi je to bitno još od pre tvog rođenja. Bitnije od svega. A ti si u stvari razmažen i besan i nemaš pojma kako druga deca žive. Zaokupljen si samo sopstvenim potrebama...“

 Uveče pred spavanje, Vladimir Vuk se umiljava: „Mama, pričaj mi priču!“

Počinjem kao mantru: “Macu mezimicu“.

„Ne, tu mama. Onu o bati i seki, koji igraju igrice u Meku. Bili bata i seka i imali su mamu. I išli su u školu. I mama im je kupila hleb. A moja mama im je kupila hranu. I nisu bili gladni, ni tužni.“

Plačem. Ljubim Vuka u čupavu glavicu. Grize me savest što sam ga grdila.

„... i sledeći put im je opet moja mama kupila hranu, ali Hepi mil. I oni su dali igračke meni, jer su veliki i njima to ne treba. Onda ni ja nisam bio tužan. Jel da mama? Jel da da je lepa priča?“

Džabe sve. Opet me je matirao. Moje malo zverinje, mali makijavelista.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage