Home  |  COVID-19  |  Da li smo neodgovorni ili sluđeni?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

COVID-19

05. 08. 2020.

Covid-19 pregled

Da li smo neodgovorni ili sluđeni?

Zaraza Covidom-19 započela je u decembru 2019. godine u Kini. Od tog trenutka situacija u svetu menjala se iz dana u dan. Kada se virus pojavio u Italiji, naši eminentni stručnjaci savetovali su ženama da slobodno mogu da idu u Italiju u šoping. Bez obzira na poricanje tih reči, trajno je ostao zabeležen snimak gde Nestorović govori o „najsmešnijem virusu“, dok se predsednik Vučić u pozadini smeje. Sve se to događalo krajem februara meseca. Tada još uvek nismo bili svesni pandemije koja će uslediti.

Prvi zvanično potvrđeni slučaj koronavirusa u Srbiji bio je 6. marta. Ali situacija na 8. mart i dalje nije delovala tako ozbiljno. Građani koji šetaju i kupuju cveće, strani turisti – sve smo to mogli videti u centru grada jer je bila nedelja. U danima koji su usledili nekako je ljude sve više paralizovao strah i počeli su malo ozbiljnije da gledaju na taj virus. Dobili smo i preporuke za starije sugrađane kojima je bilo rečeno da je bolje da ne napuštaju svoje domove.

15. marta uvedeno je vanredno stanje na teritoriji cele države, zabranjena su masovna okupljanja, a zatvorene su i škole i univerziteti. 18. marta uveden je policijski čas. Starijim sugrađanima, od 65 godina pa naviše, zabranjen je izlazak iz kuće. U početku je to bilo samo na nivou preporuke, ali su onda potpuno zatvoreni. Prvi smrtni slučaj dogodio se 20. marta.

Na samom početku imali smo veliki problem sa pronalaženjem maski, a alkohol i sva dezinfekciona sredstva bila su rasprodata. Apoteke su bile na teškom zadatku. Veliki promet u tom trenutku imale su i prodavnice prehrambenih proizvoda jer su svi pohrlili da prave zalihe. Dobro se sećamo i nestašice tolet papira. U tom trenutku, kažu psiholozi, iz nas je bilo izvučeno ono što nam je svojstveno – naš mehanizam odbrane. Koliko god nismo razumeli jedni duge, svi smo imali svoj način za preživljavanje.

Koliko nam je vanredno stanje naškodilo, a koliko koristilo, to se ne može sa sigurnošću reći. U početku smo bili zatvoreni od 20h, kasnije od 17h, a vikendom od 15h da bismo na kraju došli do potpunog zatvaranja vikendom. Najduže vreme policijskog časa bilo je 84 sata. Za sve to vreme stvarale su se velike gužve i redovi ispred prodavnica, bilo je povećano nabavljanje zaliha. Nije se mogao naći kvasac, kore za pitu bile su brzo rasprodavane i čini se kao da su se žene baš bacile na spremanje raznih đakonija. Nikad se nije tako spremalo kao za vreme vanredog stanja, a nikad se nismo ni više ugojili.

Oni koji imaju kućne ljubimce takođe su bili na muci. Njima je više puta bila dozvoljena šetnja pa onda ponovo ukidana, a veterinari su teško mogli da dobiju dozvolu za rad u vreme policijskog časa.

Moje starije komšije takođe su bile sluđene. Komšija koji ima oko 70 godina i njegova žena sve vreme su se držali svoje kuće i dvorišta, a čak su i tu nosili masku. Zanimljivo, uticaj medija toliko se pokazao na njima da su sve vreme, dok se u medijima plasirala takva slika, bili u strahu od korone. Međutim 6. maja ukinuto je vanredno stanje i polako smo počeli da se vraćamo u normalu. Pod uticajem optimističnih poruka, oni ne samo da su skinuli masku, nego je prva stvar koju su uradili bila da odu na veliko veselje – 18. rođendan njihove unuke. Da li su imali sreću, dobar imunitet ili se tamo nije našao niko zaražen, tek oni su posle toga dobro, živi i zdravi. Naravno, i dalje su verovali porukama medija.

Te optimistične poruke trajale su sve do održavanja izbora 21. juna. Već sledećeg dana povećao se broj obolelih, ponovo su uvedene neke preporuke i zabrane. Nakon toga opet smo bombardovani informacijama od kojih nismo znali šta da izdvojimo kao istinito. Toliko je toga navedeno – od toga koje maske najbolje štite, kako ih treba nositi i prati, da li treba nositi rukavice, do toga da su zabranjena sva javna okupljanja više od 10 ljudi.

Ljudi su počeli da otkrivaju da su bili zaraženi i u periodu pre zvaničnog početka epidemije. Mnogi moji prijatelji imali su simptome u decembru, januaru ili februaru mesecu. Temperatura, gubitak ukusa i mirisa, čak je moj brat imao ozbiljnu prehladu za koju ne znamo da li je bila korona. Možda nije ni čudno što se svi pitamo da li smo preležali koronu. Možda smo kao mladi malo i nepažljivi i neodgovorni jer mislimo da imamo jak imunitet pa nas to neće u toj meri pogoditi.

Kako će se sve ovo završiti, ne možemo da znamo, ali čini se da smo malo otupeli i postali ravnodušni prema svemu. Ne znamo u šta da verujemo. Lekari nam govore da nosimo maske, ali neki od njih ih ne nose. Ne znamo da li treba nositi maske i na otvorenom ili samo u zatvorenom prostoru jer oko toga ne postoji konsenzus. Mladi se okupljaju na keju, idemo u kafiće i na posao. Jasno je zašto ljudi ne razumeju kako to sve može da bude normalno, a onda se kafić zatvori u 23h kao da će se time rešiti problem.

Činjenica je da ima onih koji su se od početka ponašali neodgovorno i nisu želeli da nose maske, a ima i onih koji maske nisu skinuli od početka epidemije. Međutim, veći je broj ljudi koji ne zna šta da misli i koji su u početku verovali medijima. Sada, međutim, od toliko nedoslednih informacija ne znamo kako da se ponašamo.

Nismo sigurni ni da li ćemo iz svega ovoga izaći živi, ali pitamo se i da li ćemo biti zdravi – više u psihičkom, nego u fizičkom smislu. Ostaje nam da pokušamo da nosimo maske gde god je to potrebno i da nekako sami odlučimo šta je najbolje za nas. Ne možemo potpuno da se izolujemo od drugih ljudi, a to nije ni potrebno. Održavajmo prijateljstva i kontakte jer će to ojačati naše mentalno zdravlje. Ne dozvolimo da budemo ni neodgovorni ni sluđeni, već brinimo o sebi i drugima.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage