Home  |  COVID-19  |  Stevan Ristić: Vodimo bitku za pažnju publike
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

COVID-19

15. 09. 2020.

Autor: Katarina Mladenović Đorđević Izvor: City radio

Stevan Ristić: Vodimo bitku za pažnju publike

Rad medija za vreme korone, izazovi sa kojima su se suočavale redakcije, promene koje su se dogodile prethodnih godina, kako funkcioniše rad jednog nedeljnika. O svemu tome za City radio govorio je Stevan Ristić, direktor nedeljnika Vreme.

U kojoj meri je korona uticala na medije u Srbiji?

Medijima u Srbiji je samo još korona trebala pa da se produbi s jedne strane kriza koja se tiče finansiranja tih medija, a s druge strane da se vidi kako ko izveštava i koliko se ogromna većina mejnstrim medija ne snalazi u kriznim situacijama - koliko ne mogu brzo da reaguju, koliko loše izveštavaju i koliko koriste samo jedan izvor informisanja. To je bio izvor koji je dolazio od predstavnika vlasti, gde bi se svaki drugi glas se automatski proglašavao za izdaju ili za kršenje državnih interesa.

Nismo imali prilike da u mejnstrim medijima čujemo neku vrstu kritike. Svud u svetu smo imali prilike da čujemo i te glasove, i to u najvažnijim medijima. Ovde su nam uporno pričali kako u Njujorku imamo krizu. Pa kako smo mi to znali, pa znali smo zato što su lekari i medicinske sestre pričali o problemima sa kojima se suočavaju. Ovde kao da je od prvog dana moralo da se ponavlja da ima svega dovoljno, da smo spremni, da ćemo pobediti i sve tako. Onda smo se poredili sa nekim zemljama koje samo imaju veću slobodu medija i gde kada neka bolnica u Njujorku ostane bez rezervi, neko će da to kaže medijima. A mi to onda zloupotrebljavamo upoređujući se s njima.

Šta mislite o izveštavanju medija u Srbiji?

U medijima ima svega onoga što u Srbiji buja poslednjih godina. Vlasnike i urednike medija istina ne zanima. Oni tu ispunjavaju neku vrstu svoje obaveze prema vlasnicima, sponzorima, donatorima – ja to ne mogu da znam. U svemu tome, istina je ponovo bila žrtva.

Ne možemo da kažemo da je u tom odgovoru države sve bilo loše i naopako, ali način informisanja nije bio kako treba. Način gde su se postavljena pitanja izbegavala ili se čudno odgovaralo na njih. Imam razloga da mislim da je gomila novinara bila tu da bi samo javnost zamajavali i da bi ljudi počeli da gube zainteresovanost šta pričaju ljudi na konferencijama za novinare. Ja nisam mogao da dobijem odgovore na pitanja koja su mene zanimala, ljudi iz moje okoline nisu mogli da dobiju odgovore. Da ne idemo u finese koliki je broj zaraženih, koliki je broj testiranih, kako se testira, nego neke opšte informacije koje bi olakšale ljudima bitku sa tom planetarnom krizom.

Kako je vaša redakcija funkcionisala za vreme korone?

Mi smo prepoznali opasnost odmah u startu i već smo razmišljali šta radimo ako se proglasi neka vandredna situacija ili zabrana kretanja. Moram reći da smo bili spremni, da smo reagovali dosta brzo što se tiče nekih poslovnih mera, što se tiče sadržaja novina, kao i što se tiče novinarskog rada. Tražili smo istinu, imali smo sagovornike koje ostali mediji nisu zvali za mišljenje, trudili smo se da informišemo i da pomognemo ljudima da donesu pravu odluku. Nismo nasedali na neke lažne vesti, od toga kako se tretira kako se leči, do ibuprofena. Pričamo o lažnim vestima svetskog karaktera do nekih domaćih koje su isto služile da obmanu javnost.

Šta se konkretno promenilo?

Kada su se zatvorila pojedina prodajna mesta, bili smo prinuđeni da smanjimo broj štampanih primeraka broj strana. Na početku nije izgledalo da će medijsko tržište preživeti taj udar. Nismo znali da li će nam novine stići iz štamparije iz Subotice, da li će distributivni lanci funkcionisati, ali funkcionisali su. Radnje su bile snabdevene, prodajna mesta su bila snabdevena tako da mi taj udar kog smo se plašili nismo doživeli. Kada se zaustavila prodaja novina na beogradskom aerodromu, kada su razne male radnje prestale da rade, ja sam mislio da će to polako da sklizne u ogromnu krizu, ali sva sreća da to nije. Ipak mislim da ćemo se mi osećati posledice te krize, i to ne mislim na fizičko zdravlje. Ne možemo da izađemo neokrznuti iz te krize.

Koji su bili najveći izazovi?

Kada smo se dogovorili da radimo od kuće, oko 15. marta smo se povukli na rezervne položaje. Naše ljudi iz tehnike su morali da razvoze računare po kućama i da ih na licu mesta montiraju. Ali kada govorimo o najvećem izazovu mislim da je to živa reč, kada se ljudi sastanu i razgovaraju. To nije uspeo da nadomesti neki tims ili zum, vajber grupe. Sve smo to radili, ali se završavalo da se čujemo sa 5 ljudi i da to traje dva sata i da se izgubimo u prevodu. Imali smo nekoliko sastanaka u parku Manjež, svako je sedeo na svojoj klupi, svako sa maskama, imali smo distancu tako da nam je to mnogo značilo da ipak možemo da se bavimo planiranjem. Mislim da je delu ljudi bio taj problem sa tehnikom i kako sad nešto da promenimo iz korena. Nas je 30 u firmi, nikad broj ljudi u prostoriji nije prešao 3 ili 4 za tih nekoliko meseci.

Da li biste mogli da uporedite Vreme nekada sa ovim koje je sada?

Ja sam svedok velikih promena, najviše u primeni tehnologije, u društvenim medijima, društvenim mrežama. Najveće su promene u ljudskoj pažnji. Publika koja je okružena informacijama i potrazi za novim informacijama. Živimo privid da smo jako informisani, a zapravo i nismo. Informacije nas napadaju iz raznih prenosnih uređaja, sa raznih ekrana, pogledamo samo naslov, podnaslov i sliku i tu se naše zadovaljavanje potrebe za informisanjem završava. Kapacitet za primanjem informacija se smanjuje. Samo skrolujemo i nismo ni svesni da to radimo već pola sata, nismo mnogo shvatili, ali te informacije nam ostaju u sistemu i opterećuju ga. Mozak koji mi imamo verovatno je isti kao i mozak naših pradedova, samo što su oni imali recimo 200 informacija dnevno da obrade i to im je bilo dovoljno. Mi sad imamo 200 informacija svakog minuta sa istim kapacitetima.

Malo se umaramo i to je jedan od razloga što čitamo manje nego ranije, jurimo za senzacijama, jurimo za novim stvarima. To je jedan od velikih izazova koji je pred Vremenom i tek će biti. A kada pogledamo trendove u zapadnim zemljama, vidimo da se čitanje vraća u modu. Iz godine u godinu se više čitaju knjige. Postoji potreba za knjigom, za taktilnošću. Možemo da vrtimo po ekranu, ali opet kad čitamo knjigu, čitamo knjigu. Što se tiče medija, ja mislim da će se broj medija smanjiti, ali da će kvalitetni mediji imati priliku da opstanu. Da li će tu priliku iskoristiti, to je do njih. Mislim da će narednih 15 godina, dok ima ljudi koji su čitali, štampa će kao i knjige imati neku svoju budućnost. Bitka koju vodimo je bitka za pažnju publike, da im omogućimo lakše probijanje kroz tekst, da to bude atraktivnije prelomljeno, da ima malo veći prored. Gledamo drugačije, čitamo drugačije. Nekad je bio problem čitati sa ekrana. Sad nam se oko naviklo na tu vrstu poruke. Tu vidim izazov i ono na čemu treba raditi ubuduće.

Šta biste poručili mladima koji žele da se bave novinarstvom?

Da ne propuste priliku da menjaju svet. Novinarstvo je jedna vrsta slobodnog zanimanja, zanimanje koje se odvaja od raznih drugih zanimanja. Ima sada još novih slobodnih zanimanja, recimo programeri, koji dobro zarađuju, a ne rade u fabrici. Ali oni imaju manje prilike, nego oni koji se bave novinarstvom da promene svoju ulicu, svoj blok, svoj grad, svet na bolje. Ako imaju tu vrstu motivacije i ako imaju tu vrstu želje, mislim da je to bolji način nego bavljenje politikom. Mislim da je manje prepreka i lepše je baviti se novinarstvom i menjati svet na bolje.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage