Home  |  Kultura  |  „Nasilje je zajedno sa 52 života, odnelo i suze moje bake“
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Kultura

24. 10. 2015. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Gabriella Nikolić, autorka performansa „Jedan dan ima 52 života - Klarisa“ za City radio:

„Nasilje je zajedno sa 52 života, odnelo i suze moje bake“

U subotu je u logoru na Crvenom krstu u Nišu održan umetnički performans Gabrielle Nikolić, umetnice i potomka jedinog preživelog člana porodica Alfandari, Beraha, Baruh, Karijo, Pardo i Zunana, sefardskih Jevreja sa Dorćola u Beogradu. Njena baka je izbegla tragičnu sudbinu uže i šire porodice „skrivena“ iza prezimena Nikolić, supruga Ilije, Gabriellinog dede.

Gabriellini rođaci su likvidirani na više lokacija u Srbiji, od  Topovskih šupa, ozloglašenog Sajmišta, Banjice, a performans u Nišu, Gabriella je posvetila čuvanju sećanja na Klarisu Beraha. Ona je, nakon okupacije Beograda, pobegla iz Beograda u Leskovac, i pristupila je partizanskom pokretu. Uhapšena je od Gestapoa, kada je i otkriveno da je Jevrejka. Nakon toga je zatočena u Logoru na Crvenom krstu  da bi 1943.godine bila streljana  na Bubnju. Imala je samo 37 godina.

Performans koji je Gabriella izvela je svojevrsna umetnička multimedijalna instalacija koja posmatraču veoma iskreno i ubedljivo dočarava da iako je inspirisan ličnim doživljajem u osnovi ima univerzalnu osudu nasilja. Nestvarna i nežna scena duboke tuge, koja na kolenima sedeći mazi i redja slike svojih surovo pogubljenih predaka, praćena Ravelovom muzikom, posmatrača uvodi u svet besmislene mržnje i surovosti, dušegupki i mitraljeskih rafala. Sve se to ne vidi ali se snažno oseća i tera suze na oči.

Završne scene performansa, kada se Gabriella maže belom bojom po licu izazivaju jezu i otimaju uzdah kod posmatrača. Gabriella nam kasnije objašnjava, da time dočarava poslednji trenutak u kom su tela pobijenih premazivana krečom od strane nacista, pre totalnog čina uništenja -spaljivanja.

 I sve to, svakako, budi u savesti pomisao da li se dovoljno brinemo o očuvanju sećanja na žrtve, očuvanju lokaliteta na kojima su stradali? Bunimo li se kada nam industrijalizacija briše sećanje i kada nam na bivšim stratištima niču tržni centri kao što se dešava upravo na Topovskim šupama, kada se na lokalitetima nekadašnjih mrtvačnica podižu elitni restorani poput onog „ružičastog“ na Starom Sajmištu, kada nam fasade i spomenici na mestima masovnih pogubljenja bivaju nekažnjeno šarani parolama kojima se veličaju ubice. A svega toga kod nas, nažalost,ima.

Sa Gabriellom razgovaramo nakon performansa u jezovitom i dostojanstvenom miru Logora.

CITY: Privilegija je biti danas deo ovoga što ste nam priredili. Jeste li prvi put u Logoru na Crvenom krstu? 

 „Prvi put sam u gradu  Nišu i veliku zahvalnost osećam prema vašem gradu, Narodnom muzeju i  Jevrejskoj opštini. Nažalost, ovo je jedan tužan povod i tužna je lokacija sa mnogo, mnogo duhova. Međutim, ova lokacija ima jedan neverovatan mir. Kao što sam rekla, ovaj performans je posvećen rođenoj sestri moje prababe, Klarisi Beraha koja je bila zatočena na logoru Crveni krst i zatim je streljana 1943. na Bubnju. Svaki moj performans u novom gradu je posvećen nekoj žrtvi naše porodice. Zato se i zove Jedan dan ima 52 života. Moja baka je izgubila 52 člana svoje porodice. Ona je jedina preživela zato što je bila udata za mog dedu Iliju Nikolića, pravoslavne vere“

CITY: To je veoma teško genetsko nasleđe.Pedeset dvoje ljudi je, jednostavno, zbrisano samo zbog toga što su, po nekom tadašnjem pravu jačega, smatrani nižom rasom. Kako se ikada oporavi porodica od takvog užasa kome je bila izložena?

„Nasilje kao nasilje ne bira ni nacionalnost, ni veroispovest, ni ljubav u krajnjoj liniji jer imamo nasilje i u porodici. Takođe to je drugi deo ovog projekta. Borba protiv nasilja. Da li se uopšte umetnošću možemo boriti protiv nasilja ili se to smatra olako. Moja baka nikada nije govorila o ovome. Nikada nije patila. Kao da su suze presušile, kao da ih je to nasilje zajedno sa životima odnelo i suze. I fotografije koje ste danas videli na performansu bile su zazidane u zidu. Kada su moji roditelji renovirali kupatilo, oni su pronašli jednu limenu kutiju punu tih fotografija. Pošto su te fotografije pronašle mene a ne ja njih i pošto sam ja jedina u porodici sa tom potrebom, nije to moj izbor, ja to nisam svesno izabrala. Oni su izabrali mene – ta 52 života vode mene kroz moje stvaralaštvo“

CITY: Da li se o Holokaustu govori dovoljno glasno. Stiče se utisak da je ta tema i dan danji nekako skrajnuta.

„Često mi ljudi postavljaju pitanje, pod jedan kako mogu da se bavim smrtima a pod dva, zar ne mislim da je bilo dosta priče o Holokaustu? Nažalost, smatram da nije bilo dosta te priče, kao što nikada neće biti dosta priče ni o nasiljima XX veka, agresijama XX veka, žrtvama XX veka. Kao da se ništa nimo naučili s početka XX veka. O strahotama i velikim žrtvama Prvog svetskog rata, velikim žrtvama Drugog svetskog rata bez obzira na nacionalnost, veroispovest. A Holokaust je tema koju i danas mnogi negiraju. Mnogi istoričari  vole da ispravljaju i brojke i činjenice. Svakome to na njegovu savest. Ovo je što meni savest nalaže, a to je moja priča. Svako u stvari  treba da izvuče iz lične priče povod i razlog da bi nastavljao sećanje na bilo koju žrtvu.“

CITY: Kažete izvrću se brojke. Ali za razliku od Srba, koji nikada nisu vodili dovoljno računa o popisu vojih mrtvih, svojih žrtava, u jevrejskoj zajednici se, dosta vodilo računa o tome. I brojke su prilično ubedljive. Teško ih je krivotvoriti.

„Možda kod nas u Srbiji, možda u nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj državi se te brojke malo ispravljaju, ali kao što rekoh, svakome na njegovu savet. To je stvar istoričara da se bave istorijskim činjenicama i faktima.“

CITY: Osim Klarise, rođene sestre vaše prabake kojoj je i posvećen današnji performans bilo je i drugih vaših predaka koji su život okončali u Nišu?

„Klarisa nije jedina. Rođeni brat moga pradede po kome ja nosim ime. Ja se zovem Gabriella a trebalo je da se zovem Gavrilo. Dakle njegov brat Danilo Zonana je poginuo ovde u Nišu, u zarobljeništvu 1916.  Te iste godine je moj pradeda Gavrilo poginuo u Temišvaru. Pali borci Prvog svetskog rata, žrtve koje takođe ne smemo zaboraviti.“

CITY: Da li mu se zna grobno mesto? Jeste li ga posetili danas?

„Zna se gde mu je grobno mesto. Međutim, ja sam veoma tužna što ovom prilikom, pošto sam u Nišu ne mogu da odem i da mu odam počast, ne mogu da odem i da spustim kamen na grob Danila Zonane, iz razloga što je jevrejsko groblje malo zapušteno. Otišla sam i pogledala. Rastinje je toliko veliko da u groblje praktično nisam mogla da uđem. Jako me to potresa jer je ovo bila prilika da kako sam odala počast Klarisi, odam počast i Danilu Zonani ali nažalost to nije bilo moguće. “

CITY: Pomenuli ste kamen? Šta taj kamen simboliše?

„Simbolika kamena u jevrejskom žalobnom obredu. Kamen je večnost, kamen je čvrstina. Spuštanje kamena umesto cveća je obeležje da je prolaznik prošao, osvrnuo se, ispoštovao grob i spustio kamen. To dolazi iz jedne drevne tradicije. Ako pomislimo, u pustinji, u Izraelu, Palestini, Egiptu obred cveća je deo novije istorije. Prolaznik je bio obavezan da spusti kamen, a isto tako da se pesak ne razleti i da se telo ne otkrije – ko god je prolazio spuštao je kamen.“

Niš je, svakako, bio privilegovan mogućnošću da vidi potresni i dostojanstveni umetnički protest protiv smrti i nasilja. Ostaje, međutim, žal što Nišlije nisu u većem broju prisustvovale a pogotovo što, ovaj vanredni događaj nije izazvao pažnju i drugih medija u gradu.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije