Home  |  Kultura  |  "Sad stihovi moji traže moju glavu" - Branko Miljković (1934.-1961.)
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Kultura

12. 02. 2017. Niš

Autor: I.Petrović Izvor: City radio

"Sad stihovi moji traže moju glavu" - Branko Miljković (1934.-1961.)

Postoji u svakom gradu u svakom vremenu po jedan izvanredan čovek. Takav čovek koji obeleži jednu epohu, koji se ogoli bez stida i prepusti sudu javnosti, nenamerno. O njemu se govori i za života a naročito nakon smrti. On sopstvenom smrću porekne smrt, jer i sama smrt takvog čoveka nastavi da traje u drugima koji je pamte.

Taj čovek po pravilu biva i hvaljen i osporavan. I od savremenika i od onih koji tek dolaze. Dostigavši visinu hrasta, takvi ljudi – hrastovi, senkom smetaju nedovoljno nadarenima koji sebe doživljavaju kao mahovinu. Umesto da se trude da porastu do bar približnih visina oni krenu da hrast ruše, da se hitaju verbalnim kamenjem, po pravilu onda kada su sigurni da je samoodbrana nemoguca. Postoje i oni drugi, lešinari koji se na oborenom stablu okoriste. Sva sreća ima i trećih, istinskih poštovalaca nečije posebnosti.

Pamti istorija svetske umetnosti mnoge takve izuzetne ljude. Većinu ih povezuje nemogućnost da se povinuju i prilagode, neshvaćenost umetničkih stihija koje su ih gonile, hvalospevi i nipodaštavanja, zavist i kopisti. Neverovatne ljubavne priče i neminovan tragičan kraj, takvi da postanu predmet pažnje obožavalaca i Erosa i Tanatosa podjednako. Svejedno je.

Nesvakidašnji način na koji su skončali ovozemaljski život nemerljivo više privlači pažnju javnosti od same umetnosti koju su iza sebe ostavili. Pišu se traktati začinjeni misticizmom vezanim za broj godina koje su uspeli da istrpe spoljašnji svet (po pravilu prilično malo),  ispunjavaju se podacima vezanim za poslednje trenutke a same note, slikarska platna ili stihovi  ostanu često na margini svih tih konopaca, boca sa plinom, punih revolvera, čašica, droge i ostalih prigodnih orudja kojima su ubijali demone u sebi. Ili su ih kako mnogi smatraju, drugi konačno ubili u njima.

Georg Trakl,  Lord Bajron, Modiljani, Ljermontov, Majakovski, Jesenjin, Silvija Plat, Marina Cvetajeva, Jukio Mišima, Merilin Monro, Dzim Morison, Endi Vorhol , Kurt Kobejn, Ejmi Vajnhaus, a kod nas svakako kao najizrazitiji predstavnik – tragično veliki, tragično lepi Branko Miljković.

Većeg pesnika od Branka Miljkovića Niš nije iznedrio. Baš kao što je prema tvrdnjama savremenika i priželjkivao, njegov stih se opire tumačenjima do dana današnjeg.

Po njemu nosi ime jedna osnovna škola, jedna ulica, postoji i spomen bista ispred Narodnog pozorišta. Od 1971 dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi njegovo ime i održava kulturna manifestacija tim povodom u njegovom rodnom Zaplanju.

Koliko je Niš srećan da sopstveni  identitet može da iskazuje kroz velike pisce i pesnike poput Miljkovića?

Krenuli smo  za svim tim tragovima sa željom da otkrijemo i zabeležimo koliko smo kao grad sačuvali Branka Miljkovića od sebe i zaborava, koliko smo njegovu posebnost iskoristili kao lep umetnički brend grada, što nam je obaveza pre nego pravo. Iako je najveći deo života proveo u Nišu, pesnik vatre, zemlje, vode i cveta dozvoljava svojatanje od strane svih onih u kojima lepa reč budi intelekt pa makar bila i prejaka.

NIŠKI ĐAK, BEOGRADSKI STUDENT, UNIVERZALNI POETA

Branko Miljković je završio Gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je bio u školskom književnom društvu „Njegoš“. Na studije u Beograd odlazi 1953, a 1957. je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Pre nekoliko godina, u Prvoj niškoj gimnaziji Stevan Sremac, postavljena je spomen ploča Branku Miljkoviću. Tom prilikom, akademik Matija Bećković, koji se inače sa Miljkovićem lično poznavao i prijateljevao u Beogradu, pružio je svoje vidjenje Brankovog obrazovanja.

"Gimnazija je tada bila najbolja škola kod nas. Jedna od najvećih tragedija je što je od onda rasformirana, pretumbavana, pa smo cini mi se mnogo izgubili, izgubili instituciju koju moja generacija pamti kao veoma važan deo školovanja. Mi smo u gimnazijama bili istinski studenti, a gimnazijski profesori bili su profesori tog Univerziteta. Mi smo iz gimnazija dolazili kao da smo već diplomirali. Jedan od dokaza za to je i sam Branko Miljković koji je iz niške gimnazije došao kao gotov čovek, intelektualac, koji je upisao čistu filozofiju, a ustvari sve ono što je želeo da nađe na toj katedri našao je zapravo u knjigama i poeziji", rekao je tada Bećković.

STIHIJA KOJA RUŠI BRANE

Iako je u svojim najranijim književnim pokušajima u Nišu bio toplo pozdravljen kao osveženje i istinski talenat, odlazak u Beograd na studije za Branka u početku predstavlja suočavanje sa zidom neprihvatanja tadašnjih miljenika socrealisticke književnosti.

Savremenici beleže da iako je privlačio pažnju gde god bi se pojavio stasit i lep, ogrnut hubertusom i sa šeširom, iako je izazivao strahopoštovanje kod novih poznanika, takodje pesnika i pisaca u pokušaju, zbog nesumnjive intelektualne nadmoći i obrazovanja – njegovi rukopisi su čamili po fiokama urednika uglednih književnih izdanja i uglavnom bivali odbijani uz obrazloženje da su kopija francuskih simbolista.

Nesporno je da su njegovi rani radovi verovatno imali u sebi dozu uticaja Valerija i Malarmea, koje je baš kao i ruske pesnike čitao u originalu i prevodio, a takodje je nesporno, što ni sam nije poricao, da je Heraklitovo „panta rei“ prihvatio kao svojevrsan životni manifest. Pa ipak, možda su istini bliži svi oni koji tvrde da Miljkovića jednostavno jedni nisu razumeli, a da su se oni talentovani i tetošeni „drugi“ zapravo preplašili od te sliovite stihije koja bi u nezadrživom naletu mogla da ih ne samo pomeri sa stečenih pozicija već i da ih potpuno potisne. I da u tome treba tražiti razloge za makar usporavanje njegove buduće karijere i popularnosti.

Onog trenutka kada je ta stihija probila sve brane, više nije bilo povratka na staro. Miljković je već prvom zbirkom pod nazivom „Uzalud je budim“, od ukupno 5 koje je za života objavio, postao nekrunisani princ poezije i uspostavio previsoke standarde svima koji su se poezijom profesionalno bavili. Stekao je poštovaoce, mali broj iskrenih prijatelja  poput Tanasija Mladenovića i Koste Dimitrijevića  ali i znatno veći krug  Salijerija, koji su procenivši da njegova užurbanost neminovno vodi ka tragičnom kraju čekali svoj trenutak da na tom tragizmu zaplove i na Miljkovićevom mladom lešu izgrade karijere.

FALSIFIKAT ŽIVOTA

Prema svedočenju iskrenih prijatelja i pre svega bliskih članova porodice, upravo u tome je načinjen najveći falsifikat pesnikovog života. Nasuprot uvreženom mišljenju, smišljeno plasiranom da je njegov život bio ispunjen tugom i razočarenjem te ga je morao kao takav logično sam prekratiti, bliski mu ljudi kazuju da je on zapravo bio vesela i duhovita priroda, hedonistička, koja je utoljenje tražila u zagrljajima lepih žena, preteranoj boemiji  i druženju sa sličnim ljudima.

Njegove ambicije su bile velike, ali ih nije mogao ostvariti dovoljno brzo koliko je to želeo. Sopstvenog talenta je bio svestan ali i činjenice da je bez rada ništavan te je na sebi i stihu radio uporno i posvećeno baš kao i na akademskom obrazovanju, esejistici, kritikama ili prevodilaštvu sa ruskog i francuskog.

Njegove 4 preostale zbirke, štampane u svega 2 godine, su najbolja potvrda toga.  Posle dobijene Oktobarske nagrade grada Beograda 1960. za zbirku "Vatra i ništa" umesto priznanja  Miljković je zapravo došao pod udar i ismevanje da je od „princa poezije“ postao „dvorski pesnik“. U kontekstu toga pominjana je i pesma „Tito“ koju je neposredno pre te zbirke napisao. Neoprostivo mlad sa svega 26 godina bio je najmladji dobitnik u to vreme najvažnije književne nagrade.

Svestan da mu je tako željeni uspeh u Beogradu počinjao da zastaje u grlu i da mu u neku ruku postaje pretesan on u jesen 1960. godine odlazi u Zagreb gde radi kao urednik kulture u Radio Zagrebu. Ubrzo, 12. februara 1961, nalaze ga obešenog o mladicu vrbe u zloglasnoj Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba.

Iako se samo nekoliko dana pre toga, javnost u Srbiji sladostrasno bavila pomalo zlurado objavljenim  Miljkovićevim odricanjem od poezije, Oktobarske nagrade, napisane na kafanskoj salveti u trenucima maliganskih sumaglica, što na dušu ide jednom drugom pesniku, samu njegovu smrt propratila su tek kratka, službena saopštenja u kojima se slučaj Miljković stavljao ad acta pre bilo kakvih suvišnih pitanja.

Samoubistvo je idealno odgovaralo pesničkoj biografiji a još više lešinarima koji su iz potaje vrebali i čekali svoj trenutak da nedovršeni Rekvijem unovče prerušeni u samoproklamovane najbolje prijatelje. Oni stvarno najbliži Branku Miljkoviću nikada nisu pristali na tu zvaničnu verziju i mnogi od njih su, do sopstvenog kraja, tvrdili da su mladica vrbe, mrtvi Miljković sa opasačem oko vrata,  na kolenima i sa šeširom na glavi bila nevešto nameštena predstava za javnost koja je zapravo sakrila monstruozno ubistvo iz ko zna kojih pobuda. Politička egzekucija, puko razbojništvo? Tajnu svakako kriju Ksaverska šuma ali i nesumnjivo neki tajni policijski anali.

Pismo Petru Džadžiću u kome Miljković zapomaže zbog neostvarene ljubavi bez ikakve analize je proglašeno vrhunskim dokazom njegove labilnosti i zajedno sa njegovom sklonosti ka pijanstvima, zloupotrebljavano je do neukusa do dana današnjih, dok su svedočenja porodice, hrvatskih prijatelja poput Irene Vrkljan, ili pak takodje veoma bliske Brankove prijateljice Dobrile Nikolić, koja ga je videla neposredno pred smrt, gurnuta u stranu kao nevažna.

DA LI JE BRANKO PREŽIVEO?

Princ poezije je presudio sam sebi! Ubila ga je prejaka reč kako je i obećao! Stihovi su došli po njegovu glavu! Baš na njegov 27. rodjendan! – zdušno je hranjena kulturna mašinerija sa veoma opasnom tendencijom - da se tolikim fatalizmom i gradjenjem mita pokopa najvažnija zaostavština Branka Miljkovića, njegovi stihovi. Da se senka hrasta učini manjom, da mahovina poraste makar do trave. Da li se to dogodilo, upitali smo jednom prilikom  jednog od dobitnika nagrade Branko Miljković, Nikolu Vujićica. On smatra da je Miljković ipak imao uticaj na čitave generacije mladih pesnika i da je nesumnjivo jedan od najvećih pesnika kod nas.

Mnogi pesnici mladjih generacija su se, bežeći  od tradicionalizma, obračunavali sa mrtvim Miljkovićem, tražeći sopstveni izraz. Neretko su bivali i grubi u tom obračunu, tvrdeći da je Miljković precenjen i da mu nezasluženo pripadaju tantijeme i počasti. Sa jednim od njih, Zoranom Pešićem Sigmom,  smo  takodje jedared razgovarali  i pitali ga da li je izmenio stav kada je reč o Miljkoviću.

“Nesumnjivo je on značajan pesnik. Naime, mladi su skloni da se obračunavaju sa tradicijom. Branko Miljković jeste tradicija. On je živa pesnička vatra. Naime i ja sam pre 30 godina zajedno sa još dva pesnika Stevanom Bošnjakom i Goranom Stankovićem,  baš na rodjendan Miljkovića objavio Manifest fizizma, upravo se na neki način poetički suprostavljajući Miljkoviću. Medjutim činjenica jeste da je on  nezaobilazna tačka i da je svojim životom i svojom poezijom uveo neku vrstu referentnog sistema poezije i bez njega se ne može. U Srbiji se mnogo ceni njegova poezija i mnogi mladi i danas pišu na njegovom tragu tako da je njegova vrednost neosporna”.

Da je Miljković u Nišu i dalje itekako živ svedoče razne aktivnosti u gradu Nišu i opštini Gadžin Han Miljkoviću u čast, kakvi su svakako otvaranje Miljkovićeve spomen kuće, ili organizacija Miljkovićevih dana koji su svakako renomirana i veoma značajna manifestacija na kulturnoj mapi Srbije.

Miljkoviča će lako pronaći i avanturisti i ljubitelji prirode koji slučajno ili namerno zalutaju u okolinu Gadžinog Hana, možda samo namah zbunjeni tablama kraj puta sa kojih "odjekuju" Miljkovićevi stihovi: "Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju".

Ako uložimo samo malo napora, ugledaćemo i sami njegov vanvremeni slobodni duh, ogrnut hubertusom na svakom ćošku Niša, koji je samim svojim rođenjem nepovratno i trajno zadužio.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije