Home  |  Kultura  |  Nenad Vasilić: “Džez je i bunt i traganje za slobodom!”
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Kultura

31. 10. 2017. Niš

Autor: Z.Milenković Izvor: City Radio, Foto: City radio

Nenad Vasilić: “Džez je i bunt i traganje za slobodom!”

Nenad Vasiilić je, što bi se reklo, naše gore list. Zato i jeste posebno zadovoljstvo kada svira Nišu i Nišlijama. Sa talentovanim džez muzičarem, već decenijama nastanjenim u Beču, koga dobro poznaju najprestižnije bine poznatih klubova u evropskim prestonicama, razgovarali smo neposredno pre koncerta u Narodnom pozorištu, kojim je, zajedno sa još člana svog trija, oduševio brojne poklonike ove vrste muzike. U Nišu su ga dočekala topla srca i aplauzi ali i tmurno jesenje vreme.

 „Pazi, ja živim u Beču i uvek očekujem ovde sunce, pa kada zateknem ovde ovo sivilo nije mi baš svejedno" –  počinje za City radio Nenad uz širok, srdačan osmeh –„U Nišu  mi je uvek lagano fenomenalno. Svi su mi prijatelji ovde. Desi se, kao sada, da mi je jedan u Švici, privremeno nešto, drugi mi je u Americi, dva prijatelja su mi u Beogradu. Ali nekoliko godina se dešavalo da su svi tu. I onda je to uvek onako sentimentalno, ali i opuštajuće. Jednostavno, dođe čovek kući  i lepo mu je.“

Iako je još kao devetnaestogodišnjak, u turbulentna vremena devedesetih, otišao najpre u Grac na studije a potom se i nastanio u Beču, gde i sada živi, izvesno je da iako je otišao iz Niša, Niš iz njega nije nikada.

„Ja sam ovde živeo 19 godina i to sunce, D vitamin iz sunca, to je ono što me hrani non stop.  Živiš u Austriji a ono, cela Zapadna je Evropa na foru hladno, sivo. Septembra sam bio ovde, od avgusta, i onda smo svirali neki festival u Beogradu. Ovde je bilo 220 stepeni , a onda stigneš u Beč na 18 stepeni i kišu. Onako, pukne me lagana depra, bude mi teško.“ – priča nadareni muzičar o svojim ličnim osećanjima vezanim za rodni grad i dodaje da je uvek posebna emocija kada svira pred Nišlijama.

„Apsolutno je drugačije. Pogotovo kad  ne živiš  u svom gradu 20 godina, stvoriš neku svoju auru koja se kreće po belom svetu. Stojiš tako na bini, sviraš ljudima koje ne poznaješ. Uglavnom oni ne znaju ništa o tebi privatno. Znaju samo ono što im daš preko instrumenta, preko muzike. U Nišu to nije slučaj. U Nišu te uglavnom 60, 70% publike lično poznaje  a od toga bar 10% ti je u krvnom srodstvu ili ih poznaješ od pete, šeste godine života, tako da tu ide trema žestoka i moraš da paziš da nisi fake, što ja i inače pazim ali ovde daleko više. Da ne bude posle: Ajde, bre, majstore, u redu je!, neke prozivke i tome slično.“ – kaže iskreno.

Nenad kaže da ima laganu tremu  pred svaki koncert, i da to varira od mesta do mesta. Ponekad je nema iako nastupa na velikom koncertu, a ponekad se, kaže javi, kada svira pred 50 ljudi u nekom klubu sa dugom džez tradicijom. U Nišu je uvek oseća, jer sebe doživljava „niškim“.

„Tu sam, niški, što bi se reklo. Na Pedagoškom sam igrao basket, u Voždovu sam išao osam godina, tako da sam Voždovac čovek, posle sam išao u Bora Stanković gimnaziju i posle kraćeg vremena prešao sam u Muzičku školu. Tako da sam u tom krugu centra ceo život. Rodio sam se pored Čaira, a posle sam prešao samo s druge strane, kod Pošte, i majka mi i dan danas živi tamo. U međuvremenu sam ja malo zbrisao u prirodu i često sam na vikendici, bavim se botaničkim radovima tamo. Lečim dušu i telo.“ – objašnjava Vasilić, uz primetnu dozu nostalgije, dok se priseća svojih muzičkih početaka, koji su se dogodili kada je imao samo 5 godina.

„Ja sam počeo da sviram klavir sa pet godina i to mi je stvarno bilo zabavno u početku. Međutim, u nekom tamo uzrastu od 9 do 12, 13 godina bilo mi je jako naporno, i imao sam jedan veliki konflikt sa roditeljima oko toga. Međutim, moji su bili tvrdi, i ja sam morao da vežbam i da odrađujem te neke obaveze koje sam prihvatio kao mali, svojom voljom. Naravno uz njihovu podršku.“ – opisuje Nenad kako je dospeo u svet muzike i objašnjava da je roditeljima zahvalan jer su usadili u njega osećaj zdrave discipline i odgovornosti. Toga sada, smatra nema dovoljno.

„E, sad u današnje vreme , gde svi udovoljavamo jedni  drugima, a i deci našoj, ispada da se svi borimo za neke poene jedni kod drugih a u stvari nismo pravi prijatelji jedni drugima, gde otac kaže detetu da mora da vežba i da ćemu kasnije biti zahvalan na svemu tome. Tako da je u redu biti stroži, stvarati neku zdravu PH sredinu a da se dete od malena upusti u muziku  - retko šta može biti zdravije od toga.“ –tvrdi poznati niški džezer i nastavlja –„ Muzika, priroda i sport su nam date od Boga da nam olakšaju život na zemlji, da nam pročiste dušu i da lepše i lakše idemo kroz život sa svešću da postoji još nešto osim materijala koji dodirujemo. Ukoliko su motivi lepi i zdravi i ukoliko nisu bazirani na neostvarenim ambicijama roditelja, ukoliko je zdrav pristup svemu tome,  gde se dete pušta u muziku zato što je to dobro lepo i zdravo za njegovu malu dušicu, dobro je a da se dete uči diciplini je zdravo, pogotovo u današnja vremena.“

Posle kratkotrajnog boravka u jednoj niškoj gimnaziji Vasilić je upisao srednju Muzičku školu i trajno se opredelio da muzika bude njegovo osnovno zanimanje:

„Muzika je ostala u meni. Jednostavno sam se u nekom trenutku smorio od školskog sistema, da li zbog puberteta ili zbog toga što je sistem bio dosadan, ja sam nastavio da se bavim muzikom, na jedan drugačiji način. Dobio sam bas gitaru i nastavio sam da sviram u rok bendu. Ako me pitate svejedno je da li je Mocart ili Bah ili Deep Purple, sve je to muzika i akademizacija svega toga je pogrešna. Muzika je muzika, tu je da budi naše emocije ovakve ili onakve. Sve što jeste muzika ima podjednaku vrednost, možda ne umetničku ali emotivnu vrednost, da. Sve što nije muzika  je šund. E, tu nastaju konflikti  u usporedbi .“

Sasvim iskreno Nenad Vasilić je podelio sa nama  da je kao dete voleo Deep Purple i Iron Maiden, te da im se vraća i dan danas kada mu, kako kaže, dođu „žute minute“, kako bi se „vratio u svoju osu“. Takođe kaže da ima perioda kada posvećeno sluša klasiku i tradicionalni džez a priznaje da veoma često dopusti da ga zavede neka nasumično odabrana melodija sa radio ili TV stanice, koja ga probudi i inspiriše. Sve to utiče na njega kao muzičara i čini ga kompletnim.

U toku decenija svirao je sa mnogim bendovima, a sve je krenulo, kaže sa dečačkim bendom Jenki koji je napravio sa najboljim drugarima Pedom i Koljom. Svirao je i sa Krivom linijom i sa City Blues band-om, i sa mnogim drugima. Kasnije je to prešlo u džez, pa u klasiku.

„To je bio kraj 80ih. Zlatne godine (87., 88., 89). To je bio kraj mog puberteta i sećam se tih dana sa osmehom na licu. Rok svirke po Dušanovoj, gitarijade po Simfonijskom, na keju. Niš je bio i ostao rokerski grad valjda. Taj rok sam poneo iz Niša.“ – priča za City Nenad Vasilić i priseća se kako je džez krenuo da osvaja naš grad -„ Posle svega što nam se desilo devedesetih i posle tog kraha kojim su naročito bili pogođeni gradovi  iz unutrašnjosti. Beograd je bio nastavio da živi na neki svoj način. Svi ostali gradovi su manje više bili desetkovani što se tiče umetnosti i kulture. Tako da mislim da sve što se desi u ovom gradu, sve što ide dalje, bilo kakva inicijativa koja se desi iz ovog naroda pokazuje da je i preko potrebna. Tako je i sa tim džez festivalima. Oni su velika stvar za Niš. Džez je postojao u Nišu i pre Nišvila. Ono što možda ljudi ne znaju da je Nišvil nastao kao logičan nastavak Naisus festivala, Bata Anastasijević  ga je vodio do svoje smrti praktično. Nišlije takođe ne znaju da je Niš imao i džez label i džez festival i da su na tom festivalu svirali internacionalni džez umetnici ,sa te Grac akademije koji su kasnije primali nas Srbe oberučke tamo, upravo zbog kontakata koje su ostvarivali po Hrvatskoj i Srbiji . Vrlo bitan je bio taj Naissus džez festival, taj džez klub koji se nalazio ispod Simfonijskog orkestra. To se kasnije pretočilo u Nišvil džez festival. “

Vasilić objašnjava da je suština džeza da predstavlja mešavinu dve stvari: bunta i traganja za slobodom. A to su i glavni motivi za nastanak džeza. Nastao je na poljima pamuka gde su radili robovi u lancima, koji su vapili unutra za slobodom. Oni su od bluza dalje izgradili džez i dugo vremena muzičarski gledano  je taj žanr bio zabranjen za belce. Bilo je vrlo teško  belcima da uđu u te krugove. Postoji priča čuvena o ulasku Bila Evansa, belog klaviriste u bend Majlsa Dejvisa, koji je bio prototip crnačkog džeza. Jednostavno, za mladog čoveka je džez neka samostalnost, sloboda, bunt protiv sistema na neki malo intelektualniji način nego što je rokenrol.

Iako svira u dva trija, za nastup u Nišu, Nenad je odabrao onaj, sa kojim svira već godinama, jer je želeo da publici približi kamernu stranu džeza. On svira kontrabas, Marko Živadinović je na harmonici i Andrej Prozorov, ukrajinski muzičar na sopran saksofonu. Za nastup u Narodnom pozorištu kaže da je i velika čast ali i ispunjena želja:

„To je jedna prelepa, akustična sala, doduše stara i nerenovirana ali je to baš ono što joj daje draž i tu neku kamernu atmosferu koja ona ima. To je jedan prikaz džeza koji se retko vidi u Nišu, to je ta kamerna strana džeza koja je veoma interesantna gde se instrumenti čuju kao u klasičnoj muzici, znači kristalno jasno, bez pojačavanja, bez nekog šunda u zvuku ali sa druge strane ne tako konzervativno niti komercijalno kao što je to klasična muzika.“

Nenad Vasilić je, veli,  srećan što je rođen ovde zato što smatra da to njemu lično, njegovom  karakteru, daje jednu specijalnu boju.

„Ovaj naš Niš, jug Srbije je baš karakterističan i ima nešto čega nema nigde u svetu. Ponosan sam na to ističem to i kroz muziku i volim da mi u biografiji pored imena uvek piše Niš, na velikim svetskim festivalima jer mislim da sam to dužan ovom gradu.“ – sa mnogo nežnosti kaže proslavljeni muzičar ali objašnjava i da je njegov odlazak odavde na Akademiju u Gracu predstavljao  „veliku pobedu devetnaestogodišnjeg klinca, super foru“ jer je Grac,  baš u to vreme,  imao status najvećeg džez grada u Evropi, tako da mu je sve to zajedno imponovalo. Nije mu plan bio da ostane u Austriji trajno, ali...

„U međuvremenu, ja sam želeo da pređem u Pariz. Pariz je sjajan grad, i ja sam tamo boravio nekoliko puta nadajući se da ću tamo moći da pređem. Međutim, privatna situacija je bila takva, imao sam klince koji su već bili u obdaništu, trebalo je negde da se skockamo, situacija sa jezikom i tehničkim problemima oko selidbe. Zato mi je bilo lakše da pređemo za Beč, pa da kao kasnije pređemo u Pariz, što se nikada nije dogodilo i to mi je eto, jedna neispunjena željica. Ali kako se kaže, čovek planira a Bog odlučuje.“

Pa ipak, svirao je u Parizu mnogo puta u najpoznatijim mestima za klasiku i moderan džez, u proslavljenim džez klubovima. I to ga čini srećnim jer je Pariz, sjajan grad, najuzbudljiviji u Evropi.

Nenad Vasilić je 100 % muzičar, bavi se samo muzikom, a kao predavač radi jedino grupne radionice za basiste i kontrabasiste.

„To radim i u Nišu svake godine. Trudim se da dok god mogu budem na bini na svim tim lepim mestima, da promovišem svoju muziku i trudim se da na tom planu ostanem aktivan. Neminovno je da ću u nekim zrelim godinama da se tu sklonim sa strane.“

Bavi se, kaže, za sada, iz hobija muzičkom produkcijom i ima studio u Beču gde se usko specijalizuje za akustičnu muziku.

Sa sjajnim sagovornikom vreme brzo proleti. Pozdravljamo Nenada Vasilića i želimo mu još mnogo sjajnih albuma, uzbudljivih svetala evropskih pozornica, ponosni što je baš Niš iznedrio ovakvog sjajnog umetnika, muzičara a pre svega čoveka.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije