Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Kultura

12. 02. 2018. Niš

Autor: I.Petrović Izvor: City radio

Noć kada se Princ poezije preselio u večnost

"Noć isuviše velika za moje zvezdano čelo, u nekim šumama crnim nepoznatim. I drvo je reklo - Nemoj! Jutro moje belo. Ime ti svoje ostavljam, kad ne mogu da se vratim." - Branko Miljković (29.januar 1934. - 12.februar 1961.)

57 godina je ravno od one noći kada je Branko Miljković pronađen obešen o mladicu vrbe u zloglasnoj Ksaverskoj šumi. Isto toliko godina traje i zagonetka, šta se zapravo te noći u Zagrebu dogodilo dvadesetsedmogodišnjem "princu poezije".

Iako se samo nekoliko dana pre toga, javnost u Srbiji sladostrasno bavila pomalo zlurado objavljenim  Miljkovićevim odricanjem od poezije, Oktobarske nagrade, napisane na kafanskoj salveti u trenucima maliganskih sumaglica, što na dušu ide jednom drugom pesniku, samu njegovu smrt propratila su tek kratka, službena saopštenja u kojima se slučaj Miljković stavljao ad acta pre bilo kakvih suvišnih pitanja.

Samoubistvo je idealno odgovaralo pesničkoj biografiji a još više lešinarima koji su iz potaje vrebali i čekali svoj trenutak da nedovršeni Rekvijem unovče prerušeni u samoproklamovane najbolje prijatelje. Oni stvarno najbliži Branku Miljkoviću nikada nisu pristali na tu zvaničnu verziju i mnogi od njih su, do sopstvenog kraja, tvrdili da su mladica vrbe, mrtvi Miljković sa opasačem oko vrata,  na kolenima i sa šeširom na glavi bila nevešto nameštena predstava za javnost koja je zapravo sakrila monstruozno ubistvo iz ko zna kojih pobuda. Politička egzekucija, puko razbojništvo? Tajnu svakako kriju Ksaverska šuma ali i nesumnjivo neki tajni policijski anali.

Pismo Petru Džadžiću u kome Miljković zapomaže zbog neostvarene ljubavi bez ikakve analize je proglašeno vrhunskim dokazom njegove labilnosti i zajedno sa njegovom sklonosti ka pijanstvima zloupotrebljavano je do neukusa do dana današnjih, dok su svedočenja porodice, hrvatskih prijatelja poput Irene Vrkljan, ili pak takodje veoma bliske Brankove prijateljice Dobrile Nikolić, koja ga je videla neposredno pred smrt, gurnuta u stranu kao nevažna.

Princ poezije je presudio sam sebi! Ubila ga je prejaka reč kako je i obećao! Stihovi su došli po njegovu glavu! Baš na njegov 27. rodjendan! – zdušno je hranjena kulturna mašinerija sa veoma opasnom tendencijom - da se tolikim fatalizmom i gradjenjem mita pokopa najvažnija zaostavština Branka Miljkovića, njegovi stihovi. 

To se na sreću nije dogodilo i danas, 57 godina kasnije, možemo sa sigurnošću ustvrditi da je Miljković preživeo baš kao što je prekognostički predvideo naslovom zbirke "Smrću protiv smrti", upravo kroz stihove, koji do dana današnjeg oplemenjuju i nadahnjuju i teško da su dostižni.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije