Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Nišville

11. 08. 2019. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Džez je sinonim za slobodu, ljubav i samoću

Da priznam iskreno na samom početku da se u džez muziku ne razumem dovoljno. Samim tim čestito lišavam sebe licemerja. Ne glumim da mi se dopada nešto što mi se ne dopada i što me ne dotiče, a neke vrste džeza me ne dotiču uopšte. Džez je nešto sa čim sam odrastala. Mamin brat od strica svirao je džez na raznim instrumentima uključujući orgulje. U studentskim danima družila sam se sa akademcima i prijala je „Aura“ Dejvisa Majlsa u nekim večerima lake opijenosti. Džez je u moj život uneo na velika vrata Aleksandar Simović, talentovani pripovedač iz Prištine, a zašto je on posebno značajan za moje poimanje džeza reći ću nešto kasnije. Jer taj čudesni zaneseni mladić zaslužuje poseban pasus. U mom tekstu i u mom sećanju.

I, naravno, Nišville. Sa svim svojim nesavršenostima i ponekad konfuznim konceptom, učinio je taj festival, za četvrt veka svog postojanja, da se džez negde nametne kao ravnopravan muzički pravac, u Nišu, tradicionalnom Raskoljnjikov tipa gradu, sa jedne strane izrazito snažne rokerske vokacije a sa druge strane omeđenom kariranim stolnjacima za kojima se slušala „Oj Nišavo vodo mutna“.

Prethodnih večeri festivala publika je imala priliku da čuje mnogo talentovanih muzičara. Od onih, sa početka ove priče, koji mene lično ne dotiču, što im, naravno, ni na koji način ne umanjuje kvalitet, jer lični doživljaj je lični doživljaj, preko onih koji su impresivni iako ne pripadaju džezu zapravo, već su rokeri koji sa džezom tek koketiraju, poput neverovatne Maline Moye, koja je kao zelena munja protutnjala Sky stejdžom.

Mogli smo da čujemo anđeoske glasove poput komšinice iz Bugarske, Desy, mazne i gotovo erotski zavodljive, mogli smo da đuskamo uz Mejsio Parkera i njegov bend jer fank ritam hteli ili ne, tera na to. Ono što je za mene lično obeležilo verovatno čitav festival, i iskreno sumnjam da će toliko pretenciozno najavljivan dolazak ser Bob Geldofa to promeniti, jer je lestvica visoko podignuta,  jesu nastupi tri benda.

Prvi je nastup „Israel Vibration and Roots Radics“, rege sastava sa Jamajke, koji se na ovogodišnjem „Nišvilu“ pojavio kao zamenski bend posle otkazivanja dolaska takođe prilično pretenciozno najavljivanog unuka Boba Marlija, Džo Mersa Marlija. Gotovo je nestvarna bila energija koju su do nas doneli, jednako nestvarna i inspirativna kao njihova lična priča, jer su se lideri ovog fenomenalnog rege roots benda upoznali kao deca u dečjem rehabilitacionom centru gde su se lečili od dečje cerebralne paralize. Kolika je i kakva ta energija pokazuje i činjenica da tokom prilično dugog nastupa ništa sem muzike, čiste i savršene nije bilo u prvom planu. Nema barijera, nema ortopedskih pomagala uz pomoć kojih se kreću i plešu. Postoji samo duh Jamajke, rastafarijanaca i energija uspeha, slobode i mogućnosti da urade što im  je drago i po volji ako postoji ljubav. Festival nije festival ako ne šalje određene poruke. A ovi zreli momci sa Jamajke su je poslali snažnije od svih drugih. Jer rege jeste ljubav. I džez jeste ljubav.

Tektonski poremećaj je sinoć na Tvrđavi izazvao i Šeun Kuti sa Egypt 80 bendom koji je nasledio od tate, rodonačelnika afrobeat muzike Fele Kutija. To što su ovaj neverovatni Nigerijac, njegov bend i kako ih je nazvao afričke sestre sinoć podarili publici jeste prava demonstracija otpora, snage i ponosa Zapadne Afrike. Svojevrsni proglas i politički pamflet upakovan u mantrični zanosni i zarazni ples, savršen vokalni izraz i autentični afrički beat zvuk,  na koji je odreagovao apsolutno svako. I nimalo nije važno razumeti šta je sve harizmatični Šeun izgovarao sa bine, niti znati da je on i politički aktivista unapred. Sve to u čemu je publika aktivno učestvovala od trenutka kada se popeo na binu pa do velikog finala kada je poput tamnoputog boga skinuo košulju i izložio pogledima mišićavo telo kao akt konačnog oslobađanja, bila je jedna ogromna energija slobode. A afrobeat jeste sloboda. I džez jeste sloboda.

Iako zvuči paradoksalno, gde su ljubav i sloboda uvek je tu i samoća. A gde je sve to – tu je Južna Amerika i tango. Zato je treći nastup na Nišvilu koji je na mene ostavio snažan utisak argentinski Tango Jazz kvartet. Ne samo zbog moje davnašnje fascinacije „tužnom mišlju koja se pleše“, niti samo zbog toga što imam neki posvećenički odnos prema latinoameričkoj književnosti. Rekoh na početku, poseban pasus ovog teksta biće posvećen Aleksandru Simoviću. Tog neobičnog, čudnog za zlehudo vreme devedesetih, zanesenog šahom, književnošću i džezom, mladića mi je život podario tek na tren. Kako je u njega ušetao iznenada, tako je iznenada i nestao. Zahvaljujući tom poznanstvu saznala sam neverovatne stvari o španskom humoru, italijanskom filmu, ali i o džez „ptičici“ Čarliju Parkeru i naročito o Astoru Pijacoli. Uneo je u moje poimanje sveta termine poput bandoneon i nuevo tango, donoseći mi zvukove, boje i mirise dalekih meridijana.

Zahvaljujući njemu, spoznala sam da predratna Priština ima fenomenalnu džez scenu i klubove, u kojima su se družili srpski i albanski džezeri, potpuno nesvesni užasa koji će nedugo zatim uslediti. Aleksandar je bio uvek sam, u gomili sam. Jednom prilikom sam ga pitala zašto je to tako. Odgovorio mi je rasejano da je on džezer a da je džez i ljubav i sloboda i samoća.

Nekoliko meseci kasnije, avgusta 1999., Aleksandar Simović je otet u centru Prištine, gde je nesvestan opasnosti sedeo u kafiću sa prijateljem, albanskim džez muzičarem.  Tri godine kasnije, u jesen 2002., njegovih par kostiju je predato porodici, a njegovo ime sa spiska otetih prebačeno na spisak ubijenih. Pre nekoliko godina, govorila sam u Francuskoj 7,  na promociji Aleksandrovih zbirki pripovedaka, posthumno izdatih a njegovi roditelji su mi poklonili nekoliko diskova iz njegove muzičke kolekcije. Kao da su znali, Astora Pijacolu, „Liber tango“, Čarlija Parkera.

Prvi taktovi sinoć argentinskog Tango Jazz kvarteta, izazvali su u meni emociju soledad. Jer tango iako se igra u paru jeste samoća. I džez jeste samoća.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage