Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Radio Luksemburg

31. 10. 2013. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Kako je za Radio Luksemburg govorio Josip Hartl Joško

Sve oko nas je muzika

Atlantic, Herc, Mama Rock, Generacija 5, Neverne bebe, Misty jazz quintet, Pedjazz quartet, Kerber još uvek i još neki bendovi za bubnjevima imaju Josipa Hartla – Joška. Radio Luksemburg sa Joškom donosi priču o muzici, o magiji bubnjeva, o energiji, posvećenosti i ljubavi prema onome što radiš. Joško je bubnjeve učio da svira najpre od svog oca, a zatim je tu avanturu nastavio sam, danas on svome sinu prenosi te tajne, ali i svoj deci koja su sebe pronašla upravo za ovim instrumentom i uspešno uče u prvoj niškoj školi za pop i rok muziku Music Land.

Sve je počelo dok je Joško još bio beba. Njegov otac svirao je bubanj i kada je Jošku bilo 3 ili 4 godine otac je počeo da ga uči prvim „hvatovima ili držanju palica“, a ozbiljnije se posvetio sviranju bubnjeva u osnovnoj školi.

„Ono, kao ja sam krenuo da sviram bubanj! Tata je imao gomilu ploča i tih 70-ih godina, čini mi se da je bila „Samba za jednu notu“ nešto što smo mi stalno slušali. Bosa Nova je u pitanju, nešto što je za mene bilo izazov u tom trenutku. Ja sam bio pun pitanja, a on je imao strpljenja za klinca koji mu se stalno mota oko nogu i traži da mu pokaže ovo ili ono. Za 3 ili 4 godine uspeo je mnogo toga da mi prenese a onda sam morao da nastavim sam“, kaže Joško za Radio Luksemburg City radija.

To možda i jeste najbolji put, mentor je uz tebe kada počinješ, a onda dođe možda neki novi i uz stalne konsultacije i rad napreduješ. To su oni saveti koje Joško prenosi i na svog sina i na svoje učenike u školici Music Land.

Uz Bossa Novu koju je spomenuo, u njegovoj kući slušala se i klasika. Baka je svirala violinu u Simfonijskom orkestru, pa se i Joško okušao jedno vreme i svirao violinu, upisao muzičku školu, ali ipak prevagnuli su bubnjevi, uz koje je naučio da svira još niz instrumenata.

„Klasika je ono prvo sa čim sam se zapravo susreo. Baka je svirala violinu, a u kući smo imali gramofon i sećam se kolekcije ploča Muzika miliona, nekih 8 ploča. Ja sam sticajem okolnosti pre godinu dana ponovo došao do tih ploča koje su bile celo moje detinjstvo. Na prvoj ploči bilo je Labudovo jezero, zatim Maskarada Hačaturijanova, pa valceri i to je muzika uz koju sam ja odrastao“, rekao je Joško.

Uz klasičnu muziku koja se slušala u kući Joško počinje da sluša i neke druge žanrove, pa su kao prvi bili Bitlsi, zatim Zeppelin, Deep Purple i drugi. Pink Floyd mu je jedan od najomiljenijih bendova, a ono što i danas najviše sluša je Pat Metheny .

„Ta muzika nema nikakve veze sa onim sto ja radim, ali to je nešto što satima mogu da slušam, i stalno slušam u kolima. Zna to i moj drug Vlada, jer kada putujemo na svirke preslušavamo albume, a onda analiziramo pesme. Pesma Minuano, na primer, to je pesma gde je on odsvirao praktično ceo život. I da se još jednom rodim nikada ne bih uspeo da napravim takvu pesmu, a morao bih svojski da se potrudim da je odsviram“, preneo nam je svoje impresije Joško.

Zanimljiva je i veza između Pat Metinija i Nevernih beba i nije slučajna.

„Milan Đurđević, lider Nevernih beba, takođe sluša Pat Matinija i dosta ga primenjuje u svojoj muzici, i to vrlo vešto radi. Mnogi muzičari to rade, a da ne uzmu ništa što je autentično, nego to što im prija kod drugih autora često im daje inspiraciju za nove kompozcije. Pesma Dvoje, Nevernih beba je primer, tako nečeg, a ono što nas je vodilo je pesma Pat Matinija „Last train home“. Baš sam ponosan na tu pesmu i ona je obeležila jedan period u našoj zemlji, ovakvoj kakva jeste, i mnogi se vezuju za nju baš zbog tog njenog „plivanja“, ispričao je Joško za Radio Luksemburg City radija.

U Radio Luksemburgu Joško nam donosi i priču i o nekim mladim niškim muzičarima koji će izaći iz škole Music Land, ovoga puta o muzičarima koji su sebe pronašli za bubnjevima. Ne treba žuriti, ne treba funkcionisati po principu hoću sada i hoću baš to, već ići postepeno i mnogo vežbati. Kada se biraju pesme koje su baš zgodne za vežbanje bubnjeva – poštuju se neka pravila, ali i neke želje i afiniteti tih mladih ljudi koji uče.

Joško bubanj ne posmatra kao zaseban instrument, već kao deo muzike koja se u trenutku dešava, pa ako nije potrebno da ga bude i ne treba da bude deo te muzike

„Neko mnogo pametniji odavno je rekao da je i pauza muzika. Bubanj je prateći instrument, ali jeste temelj i osnova svega. Drugari sa kojima sviraš moraju da imaju leđa, a ta leđa im držiš ti. Ti si oslonac, ti i tvoj drug koji svira bas gitaru. Ta stamenost, ta čvrstina, taj temelj mora da postoji“, kaže Joško.

Joškovu priču za Radio Luksemburg zaokružiće odgovor na pitanje šta je zapravo muzika i kako je on definiše.

„Muzika je vezana za nešto što se zove kosmos – bilo da je to period od pre sto miliona godina, ili budućih sto miliona godina, ako nas bude bilo. To što pričamo nas dvoje, neko će početi da svira nešto i biće to muzika samo za tebe u tvojoj glavi. Sve ono što čuješ i sve ono što poželiš da bude muzika, za tebe može biti muzika tog trenutka. U trenutku sve oko nas može biti nešto što se zove muzika. Koliko mašte imaš, koliko želje imaš da budeš u tome, bićeš u muzici“, rekao je Joško za emisiju City radija.

Kako je za Radio Luksemburg City radija govorio bubnjar Josip Hartl – Joško čućete u nedelju 27. oktobra u 16 sati, kao i reprizno u subotu 2. novembra u podne.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage
Radio Luksemburg

Radio Luksemburg nas vraća u vreme kada smo smo bili tinejdžeri. Kako se nekada slušala muzika... Šta slušaju poznati... Neponovljive priče iz veremena našeg odrastanja.