Home  |  Program  |  Projekti  |  Goranci  |  Šampioni u rvanju i poslastičarstvu
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Goranci

12. 11. 2016. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Od Šar planine do niške kotline

Šampioni u rvanju i poslastičarstvu

Iako su već dugo prisutni u Nišu, Goranci su i dalje prilična nepoznanica za Nišlije. Nenametljivo i tiho, ulepšavaju nam naše komšije život, porodična slavlja i radosti, pre svega fenomenalnim poslastičarskim i pekarskim majstorijama.

Gotovo da nema Nišlije koji ne zna za Kalinku, poslastičaru Palma, Beograd, nekadašnji Korzo ili za Pelivana. Pa ipak, malo ko zna kada, kako i odakle su se u Nišu ovi vredni ljudi nastanili i odabrali ga za svoj grad. Još manji broj građana zna da su, osim što se bave zanatima u kojima su nenadmašni, Goranci, iako su jedna od najmanje brojčanih etničkih zajednica kod nas, iznedrili mnogo dobrih sportista, lekara, inžinjera, pesnika, novinara, čak i jednog dirigenta nadaleko čuvene Milanske Skale.

O tome a pre svega o svemu onome što hrabro čuvaju kao tradiciju i sopstveni identitet širom sveta govorimo u još jednom nastavku serijala na City radiju „Goranci - od Šar planine do niške kotline“. A u tome nam nesebično pristavši da sa svima nama podele svoje porodične priče pomažu upravo poznati niški Goranci.

Sigurno ste nebrojeno mnogo puta makar  zastali ispred jedne od dve poslastičare u Nišu koje nose isto ime „Pelivan“. I sasvim verovatno se nikada niste zapitali, zašto se zovu upravo tako. Pelivan je vrsta rvačkog sporta koji je mnogo decenija bio izuzetno cenjen upravo u Gori, u koju je, smatra se stigao sa Osmanlijama.

Sama reč pelivan vodi poreklo najverovatnije od persijske reči pelevan što znači junak a samo rvanje ima svoje osobenosti, koje su se vremenom duboko utkale i u goransku tradiciju. Rvači se namažu uljem do pojasa, nose kožne pantalone zvane kipset a sama borba praćena je zvukom gočeva i zurli kao i glasnog navijanja publike. U Gori pelivan je kroz vekove postao prateći deo svadbenih svečanosti ali i suneta. Borba može trajati i po nekoliko sati. A takmičari se bore na mekoj livadi. Pa kakve bi onda mogle biti veze između prelepih kolača i sladoleda i rvanja?

To nam pomaže da shvatimo jedan od članova familije Pelivan – Asad.  Porodica Pelivan je poreklom iz Gore iz sela Zli potok. Sa Šar planine se, među prvima, u pečalbu otisnuo Asadov čukunčukun deda Mustafa, još sredinom pretprošlog veka. On je otišao za Beograd gde je još davne 1851. otpočeo porodični posao. Lokal kod Stambol kapije ali i kapital za početak posla međutim, on je zaradio bukvalno na mišiće.

„Pelivan na turskom znači rvač. Moj čukun, čukun deda tamo je bio rvač, i za vreme kralja. Prodavao je bozu na leđa, i bio je mnogo snažan. Boza se tad radila ručno. Onda se prijavio za takmičenje u rvanju i prijavio se da se rva. I pobedio je u rvanju. Tražio je od Kralja kao nagrada da mu da neki lokal u Beogradu gde bi mogao bozu da prodaje. I, tako, i dan danas postoji poslastičarnica u Beogradu. Od kralja je dobio lokal a mi porodično prezime Pelivan.“

Ta, ujedno i najstarija poslastičara u Srbiji, postoji i dan danas, ali ne na istom mestu. Prvobitni lokal je srušen u bombardovanju Beograda a Azir Pelivan, inače tadašnji vlasnik, Mustafin unuk, je uzeo drugi lokal u Bulevaru Kralja Aleksandra, i uprkos turbulentnim vremenima u kojima privatni biznis nije bio poželjan, uspeo je da očuva familijarni posao. Azir je hrabrio i druge članove familije iz Gore da dođu i sami krenu sa poslom. Asad kaže da je tradicija u poslu veoma važna, a u Nišu je ogranak  Pelivana još od 1962.

„Pa, ja sam treće koleno, ovde u Nišu, koje se bavi ovim poslom. Pa, dobro, nije baš sjajno kako je išlo ranije ali ljudi nas 99% znaju ovde u Nišu. Najstarija smo radnja, 60 godina postojimo.“

Za Asada i ogranak familije Pelivan,  Niš je prijatno mesto za život.

Mi se ovde slobodno osećamo. Nemamo nikakve prepreke, nikakve što ne bi trebalo da imamo. Osećamo se slobodno. Komuniciramo međusobno slobodno. Ljudi su nas prihvatili. Pa ipak malo Nišlija zna o Gorancima?

„Dosta se to promenilo. Ima i mladih ljudi koji znaju dosta o Gorancima i često se pominjemo u novinama, na televiziji. Ima baš dosta i emisija snimljenih o nama pa su nas preko toga i upoznali.“

Porodica Pelivan kao i druge goranske porodice, drži do tradicije. Proslavljaju dva Bajrama, Đurđevdan ali posebno slavlje za njih je kada odu u rodni kraj,  u Goru. 

„Obavezno. Ja sam bolestan ako ne odem u Goru. Ako godišnje ne odem 15, 20 dana u svoje selo, u Goru, bolestan sam. Gde god da idem, u svetu, ako u Goru ne odem, nigde nisam bio.Uvek je lepo u Goru, mada sad zimi, najviše su penzioneri tamo. Ali za Đurđevdan, leto, jul, avgust najlepše je.“

Taj osećaj i radost koju mu pruža poseta zavičaju ne može se rečima opisati. Ipak, na našu molbu, pokušava da nam sve to dočara.

„To je neopisiv osećaj za Goranca kad ode u Goru. Tamo smo najsrećniji i najlepše se osećamo, naravno u svoj rodni kraj. Ali, priroda, zelenilo, osećamo se slobodno. Naravno i ovde se osećamo slobodno, ali tamo, taj miris, vazduh.“

Asad nam iskreno opisuje da priroda u Zlom potoku, njegovom rodnom selu ume da bude veoma ćudljiva što svakako utiče na život ljudi. Desi se da napada ogroman sneg, da putevi budu neprohodni, da selo ostane i po 76 sati bez struje. Pa ipak, za njega svako godišnje doba u Gori ima svoju lepotu. A tu lepotu i ljubav prema rodnom kraju, trudi se da prenese i na porodicu. Da ne zaborave ko su i odakle su.

„Mi pričamo međusobno goranski jezik. Kući sa svojima, bilo sa kojim Gorancem da se sretnem, goranski pričam. Što si rabotaš? Kako si? A si ubav?A si aren? To znači Kako si? Šta radiš? Tako...“

Vraćamo se priči o zanatu po kome su Pelivani poznati. Činjenica je da su Goranci šampioni u poslastičarstvu. Zanima nas kako se zanat održava u okviru familije. Asad kaže da je to znanje koje se s kolena na koleno prenosi. On, lično, naučio je sve što zna od oca i strica. Priznaje da iako to radi već godinama ni danas ne zna sve tajne i majstorije koje oni znaju. On je inače pekar po profesiji i celih 6 godina se bavio pekarskim zanatom.  Učenje svakog zanata podrazumeva i disciplinu pa i strogost učitelja.

„Imaju oni svoju disciplinu da ono što se u radionici radi ne izlazi napolje. Zato smo toliko i opstali. Ajde, naši roditelji i nisu bili toliko strogi, koliko su dede bili strogi.“

Pelivani se druže sa drugim goranskim porodicama u gradu na redovnoj osnovi. A druže se i sa Nišlijama. Iako nisu rođeni u Nišu, Niš doživljavaju kao svoj grad.

„Kako da ne, svakodnevno. Osećamo se kao pravi građani Niša. Ja sam ipak u Gori rođen, tamo sam osmi razred završio. Ovde smo 2000. došli. Mog oca je pečalbarstvo pre toga ovde dovelo. On je ovde dolazio, radio, pa je u Goru dolazio na svaka dva meseca, tri. Odradi pa se vrati.“

Premda im je lepo u Nišu, Pelivani ipak žive za povremene odlaske na Šar planinu. Nekada se tamo o Đurđevdanu okupljalo na hiljade ljudi. Situacija se, smatra naš sagovornik, promenila i ta slika se s vremenom, menja.

„Tad se okupljaju najviše, mladi ljudi, izlazi se po prirodu. Sad je i to svake godine, sve slabije i slabije. Ranije se znalo. Nemaju vremena, rade, ne isplati im se da idu na 3, 4 dana. Većina su po inostranstvo. Ajde odavde što su pa im je bliže pa i da ode na dan, dva tri ali njima se ne isplati.“

Asad, iako potomak slavnog pelivana, sam nije naučio mnogo toga vezanog za taj sport niti se ikada okušao u tome. Razlog tome je što je pelivanstvo prosto nestalo. Nekada se tačno znao redosled dešavanja na svadbama. Veselje je podrazumevalo i pelivane i trke konja. I danas pojedini mladići na svadbama se rvu ali to nije pelivanski stil. Pa, ipak neki običaji su se održali do dana današnjeg. Brakovi se i dalje često sklapaju na stari, tradicionalni način. Mladi koriste godišnja okupljanja na Gori da se upoznaju i vere. Asad nam za kraj razgovora opisuje kako se on oženio.

„Pa za Đurđevdan obično. Sad već Fejsbuk, Internet, to vlada. Ali do skora se znalo. Evo ja sam se oženio tako. Svoju ženu sam znao još od malih nogu, tad smo se poznavali na „zdravo, zdravo“, ali posle toga sudbina te spoji. Moja supruga je iz Novog Sada i tamo sam je zaprosio. U stvari, „pobegla“ je za mene, to je običaj kod nas Goranaca, da se devojka uda za tebe, to jest da pobegne za tebe.“

Zaspala moma kraj more,  Blage ga dremke fatile. Dunale vetroj ot more,  Skršile granĉe maslinĉe, Moma ga mana po lice. Koga se moma razdubi, Ljuto go veter perk‟vna:  “Šo beše slatko zaspala,  Šo beše sonoj sonuala, Trojca ljući mi dojdoa, Svi trojca me daruaa: Prvi mi dade jabuko, Drugi mi dade prstenĉe,  Treći mi dade kitkiĉe.” Toja šo mi dade jabuko,  Ka jabuko da ognije,  Toja šo mi dade prstenĉe, Kroz nego da se provira,  Toja šo mi dade kitkiĉe,  Kiten so mene da odi!

Projekat "Od Šar planine do niške kotline" podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara