Home  |  Program  |  Projekti  |  Goranci  |  Mi smo i Nišlije i Goranci i sve smo mi!
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Goranci

12. 10. 2016. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Od Šar planine do niške kotline

Mi smo i Nišlije i Goranci i sve smo mi!

Mnoge poznate i priznate ličnosti iznedrila je goranska zajednica. Među njima svakako su najpoznatiji nekadašnji prvotimac Partizana i reprezentativac Fahrudin Jusufi, internacionalna fudbalska nada Miralem Sulejmani. Goranac je i proslavljeni košarkaš Zufer Avdija a među najznačajnije Gorance ubrajamo svakako i dr Haruna Hasanija, priređivača „Goranskih narodnih pesama“, Zejnela Zejnelija poznatog novinara, pisce Hamida Isljamija i Nazifa Doklu i mnoge druge. I brojnim Nišlijama su ta imena poznata, bez sumnje.

Pa, ipak ono u šta smo sasvim sigurni je da nema čoveka u Nišu koji ne zna gde se nalazi „Kalinka“. Malena ugostiteljska radnja smeštena je na uglu ulica Cara Dušana i Koste Stamenkoviča. I sasvim je istog izgleda kao, sada već jako daleke, 1953. kada je u njoj prvobitno bila istoimena poslastičara. 

Danas se tu ne prodaju kolači već ukusan roštilj i sasvim poseban sudžuk koji je moguće probati samo u tih par kvadratnih metara. Na pultu, baš kao i pre stoje poređane flašice sa klakerom i kabezom. Samo tridesetak metara dalje nalazi se moderniji objekat istog naziva.  Tu je pekara, na čijem se zidu zlati medalja sa nedavno održane Pekarijade. 

Krećemo na još jedno putovanje, da saznamo kojim su putevima sudbine članovi ove familije došli od Šar planine do niške kotline , da se u njoj  trajno nastane. Ramadan Kalinka, jedan od trojice braće Kalinka, objašnjava da su oni u Nišu već 74 godine.

„Dugo smo godina tu, moji su došli 42-3 tu u Nišu, i mi smo to nasledili sad i mi radimo, burazeri, pa ce rade sinovi, pa unuci i tako dalje.To je duga tradicija.Tradicija je najduža u gradu ovde. Ovaj lokal ovde je od 56 godine. Na istom mestu isti ljudi rade.“

Familija Kalinka nije došla direktno iz Gore u Niš. Njih je put vodio malo zaobilazno.

„Da, iz Gore da, oni su u stvari došli iz Bugarske, oni su imali poslastičaru tamo u kako beše onaj grad u ..Ćustendil i ovde da im bude bliže za kući došli u Niš, 40 i neke a ima a inače i u Bugarsku su imali poslatičarnicu,naša je tradicija i zanat poslastičarstvo ovo što radimo mi jel me razumete nije bas nas zanat ali radimo, pljeskavice, cevape, inace po tradiciji smo poslasticari.“ 

Kalinke su rodom iz najvećeg sela u Gori - Broda. Nekada je imalo 800 domaćinstava, a danas ih je tek oko 200. Ramadana to brine. Kaže da se slika promeni leti, kad ljudi dođu u posetu zavičaju.

„Jeste, jeste tradiciju još čuvamo mi tamo slavi se Djurdjevdan svadbe su gore, u selo se prave kad jeleti tamo jula,juli mesec i avgust i tako da to sto je staro mi sve održavamo, mada malo sad je počelo, da budu svadbe po restorani, nisu ono ko što bile ranije da se prave, sad restorani, pa muzika, pa čuda.“

Članovi porodice Kalinka međusobno govore goranski, kako bi i najmlađi mogli da nauče specifičan jezik svojih predaka. Školu deca i ovde kao i na Kosovu uče na srpskom jeziku.

„Znaju ovde ja imam unuci i u školu idu ovde ali govorimo naš jezik kući jel me razumete, ali ne možemo da sakrijemo nešto ako treba da progovorimo nešto, sve nas razumeju ljudi. Nemamo neki jezik, vi da nas ne razumete.“

Naši vredni domaćini kažu da iako u Nišu ne postoji udruženje Goranaca, postoji u drugim gradovima i ističu da su nedavno na nekom od nacionalnih televizijskih kanala gledali nastup Goranki i Goranaca, u tradicionalnim nošnjama. Pevali su, kažu, jednu pravu goransku pesmu. A većina goranskih pesama je setna. Pevaju o Gori, odlasku u pečalbu, nesrećnim ljubavima zbog razdvojenosti.

Posebne junakinje u goranskoj narodnoj i umetničkoj pesmi su Šar planina, gora zelena, voda studena. Kako i ne bi bile, kad su Gorani trajno i neraskidivo vezani za sopstveni zavičaj. A na Šari se uzgajaju i najbolji Šarplaninci. Porodica Kalinka ima jednog, donetog s voljene planine. Tog psa posebne dostojanstvene lepote mogli ste videti na poslednjoj izložbi pasa. Privukao je i pažnju i uzdahe svih posetilaca.

„Da to, imamo,Šarplaninci ima, jednog sad u stvari imamo, imali smo ranije poviše, sad bratanac  batalio malo,ali imamo jednog Šarplaninca.Inače, dole mi živimo,živimo dole kod aerodroma, tamo imamo kuće smo napravili i svi trojica tamo smo burazeri.“

A, da li je mit ili istina da Šarplaninac samo jednog gazdu pamti i sluša čitav život?

„Da, da Šarplaninac je veran jeste, i ima kod nas jos ljudi koji imaju puno ovaca i imaju i šarplaninci, jel me razumete, oni ih čuvaju da obezbede stado od kurjaka, ima vuci po Šar planinu.“

Priča nam čika Ramadan kako i familija Kalinka kao i ostale familije sa kojima smo razgovarali odlazi u rodno selo Brod, na obronke Šare, kad god im se ukaže prilika, na godišnje okupljanje goranskih porodica koje dolaze sa svih strana.  Sa setom, konstatuje da se ipak dosta toga u moderna vremena promenilo.

„Pa, eto, praznici su naši Bajram. Imamo dva Bajrama, jel me razumete i to se slavi jel me razmete?A, inače imamo Djurdjevdan, to slavimo, omladina tad ode u naš kraj da se upoznaju, da se devojke i momci, da se vere, da se uznu, najviše se upoznaju na Djurdjevdan. Ali, sad imaju ovi televizor, i ono kako se kaze, lap topovi.E i po to se upoznaju.Čujem kako se videli na ovo i uzeli se. Da,  ima i toga, a ranije bio Djurdjevdan glavni za viđanje.“

Ni pelivana više u Brodu nema.  Čika Ramadan kaže da su se poslednji put pelivani odmeravali snagu u vreme one Jugosavije, u vreme „gospodina“ Tita, za prvomajske praznike, Dan mladosti. Sada više toga nema, iščezla je ta tradicija Goranaca, preuzeta od Turaka.

Nastavljamo zanimljiv razgovor sa simpatičnim  Kalinkama.  Pored čika Ramadana, u razgovor se uključuju sa strane i njegov rođeni brat Dine i bratanac Eki. Ćaskamo o poznatim Gorancima, o Fahrudinu Jusufiju koji je, otkrivaju nam iz susednog sela Zli potoka, o malom Sulejmaniju. Podvlače u glas da Goranaca ima svuda, u svakom gradu i u svim profesijama, da ima mnogo učenih ljudi među njima.

„Najviše ih ima u Makedoniju sad i u Skoplju, i u Australiju ljudi su otišli, od ovu situaciju sad kad je bilo, i znam jedan u Prištinu bio radeo - sad u Austriju,Kanada,svugde nas ima, Amerika, i tako. Ja imam dva bratanca, jedan je u Nemačku doktor, a drugi je u Luksemburg, on je ćevabdzija tamo pravi... „ 

Eki Kalinka nam otkriva da majke, i dan danas, uspavljuju decu tradicionalnim goranskim uspavankama, ma u kom delu sveta rasla. Njegov stric šeretski kaže da se današnja deca ne uspavljuju uspavankama nego da zagrle laptop ili kompjuter. Za sam kraj pitamo kako Kalinke doživljavaju današnji Niš. Da li se osećaju kao Nišlije, nakon svih ovih godina?

„Pa, eto, mi smo navikli da živimo ovako kao što nas vidite. Ja sam 63 godine, taj burazer 67, on je 50, sami radimo.Omladina, otišli su po svoji lokali, i tako, Jer mi jos malo održavamo ovaj lokal, pa kako će  bude dalje ne znam...jer, stvarno vise od 57-58 godine, kako radi ova radnja i to sa sve isti ljudi. Pa, da Nišlije smo, da. Mi smo i Nišlije, i Goranci, i sve smo mi, jel me razumete?“ 

Pozdravljamo naše drage komšije Gorance i iz njihove retro radnje prelazimo u luksuznu pekaru koju drži Kalinkin sin Amir. On je nedavno u Niš doneo prestižnu zlatnu medalju sa takmičenja najboljih pekara Srbije, takozvane Pekarijade. Želimo da procenimo da li  je još mlađa generacija Kalinka podlegla neumitnoj modernizaciji, kojoj se starija, sa stavom, opire. Iako je pekara moderno opremljena na jednom zidu na počasnom mestu stoji slika Amirovog dede. Veoma je ponosan što, veoma, liči na njega.

Kalinka Lux je mali biznis, ponovo tradicionalno porodični, jer Kalinke su i umešni poslastičari i pekari, a u radnji se mogu kupiti i izvanredan burek ali i kolači. 

„Pa, držali smo mi burekdzinicu ovde u Rajićevoj i tu smo naučili zanat to je bilo poodavno, tu smo bili baš nekih 15-16 godina i onda gde kako šta i odlučili smo se da nastavimo sa radom u zanatu koji razumemo.“

Sa ponosom nam Amir priča kako je jedini iz južne Srbije ušao u finale takmičenja i kako se potrudio da se sa medaljom vrati u Niš. Iako priznaje da goranski jezik ne govori najbolje, da se, kako kaže, bolje služi niškim, ističe da njegov sin zna jezik predaka. 

A i on sam sa porodicom rado odlazi u Goru, u slikovito selo Brod, za koje nas obaveštava da se nalazi na 1560 metara nadmorske visine i tamo se druži sa rođacima, ide na razna veselja koja se organizuju, naročito veridbe i svadbe. Otkriva nam Amir još jednu osobenost goranske zajednice – mešovitih brakova gotovo da nema. Goranci se uglavnom žene Gorankama. Jednom rečju, ovaj mladi ambiciozni preduzetnik, vezan je za Goru i Šar planinu onim istim nevidljivim  nitima, koje za nju vežu njegovog oca, strica i rođake. I u Nišu se, kaže, rado druži sa zemljacima.

„Družimo se, družimo se tamo u naselju gde živimo.Ima nas nekih 10-tak , 12,13, kuća, što smo iz istog kraja, naselje je kod vojnog aerodroma, i družimo se i idemo jedni kod drugih, tako kad se sretnemo idemo i po kafanama.“  

Kroz još jedan nastavak priče o Gorancima, našim sugrađanima, provela nas je nadaleko čuvena porodica Kalinka. Objasnili su nam još neke osobenosti  goranske zajednice a sa nama su podelili i najiskrenije strepnje od mogućeg gubitka identiteta ako se dopusti prevelika modernizacija.  U poslednje poglavlje upoznavanja dobrih ljudi sa Šar planine i njihovog putešestvija do niške kotline,  krenućemo sa još jednom veoma uglednom porodicom iz Gore. 

Projekat "Od Šar planine do niške kotline" podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara