Home  |  Program  |  Projekti  |  koronarNI  |  Aleksandra Strahinić: ljubavni emigrant neraskidivo vezana za Niš
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

koronarNI

13. 07. 2020. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Aleksandra Strahinić: ljubavni emigrant neraskidivo vezana za Niš

Kulturna dešavanja, posebno programi SKC-a, Bekstvo u prirodu, Urbaniš i drugi događaji bili su u jednom periodu naših živita, života grada Niša i City radija, čvrsto povezani sa Aleksandrom Strahinić, devojkom neverovatne energije i organizatorskih sposobnosti. Onda je pre nekoliko godina nju životni put odveo van granica, ne samo Niša, već i Srbije. Kako sada živi, na šta usmerava svoju energiju i svoja znanja kojima nas je zadivila i koliko su veze sa gradom na Nišavi ostale neraskidive Aleksandra Saška Strahinić podelila je sa nama u Koronarnom programu City radija.


Ono što smo i naslućivali - grad Niš ostaće inspiracija i destinacija koja se nosi u srcu i kojoj se vraća. Grad Niš je i spojio sa jednim neverovatnim Grkom, sa kojim sada deli dobro i zlo, i ukršta energiju na relaciji Srbija-Grčka-Nemačka. Kako nam je rekla, poslednje tri godine su bile nestvarna avantura.

"Kada hoću da se šalim ja kažem da sam ja jedan ljubavni emigrant, da je mene jedan predivan Grk tako ukrao i odveo u novi život što nije ni netačno, konačno. Ali translacije su krenule, prvo je bio Beograd jako neko kratko vreme. Onda smo bili u predivnom Novom Sadu godinu i po dana i to je jedan od lepših delova života mogu da kažem zaista posle Niša, ali i u vezi sa prethodnim životom u Rijeci. Ta dva grada za mene imaju poseban značaj i oba su – jedan ove godine, jedan sledeće - Evropske prestonice kulture. Pa su to neke zanimljive veze posebno obzirom da je taj koncept osmislila jedna Grkinja. Onda nakon Novog Sada sledeća destinacija svima je bilo logično da će biti Grčka, i zbog supruga i zbog svadbe, međutim mi smo se odlučili za Keln. Odatle je stigla ponuda za jedan dobar posao. I u nekom trenutku, a to je negde ja mislim i tema generalno života i svega, rešili smo da damo šansu životu u zemlji u kojoj postoji sistem. A to je da se vratimo na naša stvaranja, bilo da su kultura ili nešto drugo zapravo. Jedna od suština za šta smo se borili sve ove godine je da stvari budu drugačije, da budu sistemske, da se razmišlja strateški i na kraju krajeva da se život i država ako tako smemo da kažemo razvijaju u tom pravcu."

Tako da je Nemačka za Sašku bila jedno veliko iznenađenje u svakom smislu. I krenula je u istraživanje. "Moram da kažem moja znanja o toj zemlji, a čak moja interesovanja, su bila vrlo limitirana na istoriji posebno Drugog svetskog rata, ogore i na taj deo priče koji sam zaista jako želela da upoznam i da vidim uživo. Mimo toga, Berlin je bio moja strast i taj Festival svetlosti koji sam godinama želela da vidim, to je nekako bilo u skladu i sa mojim bavljenjima ovde. Sem toga, ja Nemačku nisam ni poznavala, sada vidim da u velikoj meri nisam poznavala. Mislim da smo nekako tokom obrazovanja poprimili dosta pozitivnih i negativnih predrasuda kojih se sada za jedno 8 meseci u kontinuitetu i još jedno desetak na relacijama,  dosta toga promenilo u mom viđenju te zemlje, uglavnom zaista na bolje. Ima i stvari koje su se u negativnom smislu pokazale, ono taj nemački red, rad i disciplina pa ne mogu da kažem da je baš svuda to tako. Ali eto zasad i za neko vreme, nadam se, Keln je baza. Jedan predivan multikulturalni grad, grad pun istorije, pun prirode, što je i meni i mom dragom suprugu jako važno, grad koji nudi toliko mogućnosti u kome se nekad zaista ne osećate kao da je Nemačka. Tu su ljudi sa svih strana da li su to imigranti ili ekspati ili kako naši vole da kažu gasterbajteri.  Ja tu malo pojmovno menjam kategorijeu zavisnosti od toga kako vidim stvari. Ali zaista možete da čujete sve jezike, da vidite sve boje i Keln doživljavam za ovo kratko vreme kao grad velike slobode, u svakom smislu velike slobode. Pa i taj osećaj njegove geografske pozicije. Jednostavno, preselili smo se negde gde nam je, u odnosu na Evropu, sve prilično blizu. Da li ćemo dva sata kolima do Franfurkta ili dva i nešto do Amsterdama ili do Briža ili do Pariza, to sad deluje kao nešto potpuno nestvarno u odnosu na život koji se živeo i relacije koje su se prelazile i tom smislu za ovaj prvi odgovor ono što mogu da kažem: Dragi ljudi, drage Nišlije, dobro došli.

Šta je to što nedostaje kada se iz svog grada otisneš u svet i koliko veze ostaju neraskidive. Da li se otvaraju nova vrata za nova stvaranja?


"S jedne strane nedostaju stvari baš zbog onih veza o kojima si pričala na početku, koje su i dalje vrlo prisutne. Da li kroz moja bavljenja, kroz neku vrstu kreativnih menorstava. Naravno ne pominjući program na kome sam bila, a koji stvarno jako hvalim – Kreativno mentorstvo- nego milsim bukvalno ne neke vrste menostrstva u poslu, kulturi koje sam sve vreme raduckala, radila, a i dalje radim nevezano gde sam geografski. Moja interesovanja vezano za Niš se nisu prekinula, ali je trebalo dati vremena toj triangulaciji sebe u odnosu na nove relacije. I kako si lepo rekla, jedan od snova mi je bio da baza postoji negde, ali da se stvari povezuju. Kao što smo nekad pričali u SKC-u da budemo tačka kulturnog kontakta, tako se meni spontano otvorila ta priča da sada mogu da povežem Grčku, Srbiju i Nemačku na neki način i tu postoji dosta ideja u vezi sa novim stvaranjima. Ja sam zapravo tamo jako kratko i kako kažu naši ljudi treba pojesti malo soli i leba, kako sa partnerom tako i sa gradom tako da su neka istraživanja mogućnosti u nekom smislu tek krenula, ali se kreću zaista inevezano od ove korone koja je svima pokvarila i promenila planove kao pravi Marfi. Noa se kreću u tri pravca generalno. Jedan su naravno sva ona moja bavljenja od ranije, u širem smislu kulturna, projektna, producentska. Imamo tu već neke kontakte i neke ideje kako bi povezivali i pravili te linkove između Niša i Srbije u širem smislu i Kelna i Nemačke i druge gradove. Ali opet zaistau širem smislu kroz različite koncepte o kojima sam ja nekako i mislila. Imam tu i neke ljude sa koima pričamo na tu temu, baš iz Niša. Neću sad otkrivati unapred dok se to zaista ne učvrsne. Ali moram da kažem da u Nišu živi i radi toliko sjajnih ljudi koje treba prepoznati, koje treba izvući iz nekih uslovno rečeno anonimnosti i dati im snagu da mogu još više. Verujem da kada bismo svi to radili, da bi sve manje ljudi ipak odlazilo, a da i se sve više ovde borilo da zajedno stvaramo nešto drugo i nešto bolje."

Druga neka niša je veza dijaspore sa svojom maticom, koja se opet negde prožima i kroz kulturu i kroz jezik i kroz različite aspekte istorije koja, smatra Aleksandra, nedostaje u dovojnoj meri.

"Ne bih rekla u Kelnu, nego bih rekla u Nemačkoj koliko sam ja mogla da osetim i da istražim za sve ovo vreme. I tu se desila jedna isto zanimljiva situacija. Ja sam jedno 7, 8 meseci pre toga ili godinu dana, nije ni važno, pročitala tekst vladike Grigorija na temu kulture u dijaspori i prosto sam imala osećaj jednog susreta, prepoznavanja, onako narodski govoreće kao da sam ja govorila ili pisala, mislila u njegovo ime. Takođe, to je jedan deo koji je meni zanimljiv, kultura u dijaspori u širem smislu najčešće podrazumeva folklor ili veru. I jedno i drugo je jako važno, ali postoje i drugi načini na koje to može da se poveže i na kraju krajeva, jako puno drugih sadržaja u širem smislu kulture koje treba predstaviti našim ljudima gore. I opet sjajnih naših stvaralaca gore koje treba predstaviti svojoj domovini. Tako da ta jedna veza je meni jako zanimljiva za istraživanje u najširem smislu i onako opipavanje terena, na isti način kao i ovde samo lokalnije, gde tu postoje neki prostori koji su neispunjeni, a koji bi mogli da se ispune nekim zanimljivim stvaranjima ili sadržajima. I treća jeste ovaj moj prava okrenut biznisu opet u širem smislu. Kroz te neke različite oblike mentorstva, preduzetništva, podrška mladim ljudima ili nekim već ne maldim ljudima za neke već razvijene ideje, za plasmane, za povezivanje. Ona je nekako za mene najozbiljnija jer je to za mene uslovno nova teritorija mada  deleko od nove već godinama. Ali prosto to je nešto gde mogu da se povežu ove tri. To su neka tri pravca o kojima se razmišlja pa prosto šta ćemo prvo krenuti videćemo posle korone".

Mogu li se povući paralele između destinacija za koje je sada život veže - koje su sličnosti, a koje razlike. Šta je dobro, šta iznenađujuće, posebno otkako je krenula pandemija koronavirusa?

"Te paralele su za mene jako teške zato što me ljudi zaista puno pitaju, posebno otkad sam ovde. One samo pokazuju tu veliku diskrapancu između života u zemlji sistema i života, ajde da kažemo meraka, da ih tako napravimo. Daleko od toga da gore nema od tog meraka, ali sistem je, ono što ja stalno govorim, već su mi rekli da se ponavljam do beskraja, ali sistem je zlato. Čitala sam puno kako smo mi loši, kako se ne ponašamo dobro. Činjenica je da nismo bili u nekim elementima kao narod odgovorni. U one političke aspekte neću da ulazim, kako je na narod uticala pre svega komunikacija. Moj utisak je da i gore narod nije bio, pod znacima navoda, dobar, moje iskustvo iz mog grada gde ja živim, a mi živimo u centru Kelna u jednom mirnijem delu pored reke, takoreći preko puta Katedrale, pored reke, kako ljudi kažu to su one centralne lokacije i tu su dominantno zapravo Nemci. Ima i puno stranaca u širem smislu, ali u našoj zgradi su samo Nemci. Ja ne mogu da kažem da sam svoje komšije gledala pohvalno i da sam videla nivo discipline i ponašanja koji je meni bio logičan. Čak su me gledali čudno što nosim masku i rukavice u prvo vreme, što nudim da dezinfikujemo zajedničke prostore. Ze mene je to bilo čudno jer sam očekivala po nekoj pozitivnoj predrasudi da tamo ljudi budu još odgovorniji, još promišljeniji u ovakvim situacijama."
Koliko su ljudi tamo, koliko sama Aleksandra, pomno pratili medije, iščekivali šta će se desiti, kako su dolazili do informacija, a kakve su dolazile iz Srbije?

"Mi smo imali malo, kako ja to kažem, psihološki šizofenu situaciju. Obzirom da živimo u Nemačkoj naravno da pratimo i nacionalne i lokalne vesti jer Nemačka je izdeljena na države unutar države i onda svaka ta država unutar države, a mi smo u Nort Vest Rajna Vestfaliji, gde je Keln, svaka ta država ima svoja dodatna pravila neka. Onda pratite nacionalni, podnacionalni i onda imate gradski taj lokalni. Tako da tu su ta tri sloja informacija koje smo dobijali. Onda smo naravno pratili Srbiju i sve što se ovde dešava pa onda Niš, a onda smo pratili i Grčkui, a onda u jednom trenutku smo se toliko pomešali sa informacijama da ima jedna anegdota koju stalno pričam. Imali smo pravilo da se vikendom barem jednog dana ide u prerodu, to je prosto bilo nešto što je meni bilo preko potrebno. I jedne nedelje smo išli, u centru Kelna postoje dva jezera, tu je zološki vrt, patkice, tako sunčan dan, ljudi zaista prepun park, ali socijalno distancirani, odvojeni fizički jedni od drugih, uživaju na različite načine. I mi sad sedimo i hranimo patkice i u pola 5 moj dragi kaže: Pa znaš šta ljubavi, mogli bismo mi da krenemo kući polako. Ja kažem: pa zašto, vidi kako je sunce, kako je lepo. Inače gore zato što je sever, proleće, leto, jesen, sunce traje bogami do 11, pola 12 ili svetlo tako da imate jako dug dan da budete jako produktivni ako želite. Ja kažem: pa zašto, možemo da uživamo još malo, gde nam se žuri. Pa kaže: znam ljubavi, ali u pet nam počinje policijski čas. I ja onako stajem i počinjem da se smejem: ljubavi, pa nemamo mi policijski čas. To smo se mi sludeli sa vestima sa svih strana u tom trenutku iz Srbije, gde je počinjao u 17 sati i tako."

A kako je sve to na samom početku epidemije izgledalo u Kelnu? 

"Ne u onom smislu u kome je to bilo kod nas, nije bilo ni zatvaranja ni takvih stvari. Tamo su postojala pravila da npr. u kolima ne može da bude više od dvoje ljudi ukoliko nisu iz iste kuće, da u kući ne možete da imate goste koji ne žive tu u nekom periodu, da u javnom prostoru ne može da bude više od petoro ljudi zajedno. U jendom periodu maske i rukavice nisu bile obavezne, bile su samo preporučene, pa su onda tek pre mesec i nešto postale obavezne u prevozima, u nekim drugim zatvorenim prostorima. Ono što je bilo isto bile su mere zatvaranja tržnih centara, prodavnica, to se zaista poštovalo do maksimuma. Čak su Nemci imali, verujem da su imali i drugi, ali ovo sam tamo mogla da vidim, sa onim velikim šeširima od sunđera koji imaju kao elise da se ne dodirujete dok sedite u kafiću kada se sad sve ponovo otvorilo, sa nekim lutkama koje stoje u tom prostoru da vas fizički odvajaju. I tako, svašta smo zanimljivo u tom smislu videli. Ali zaista mogu da kažem da ta neka disciplina koju sam ja mogla da vidim među lojudima nije bila na nekom nivou, bila je kao i ovde. Međutim, ono što je jako prijalo i što je verovatno ključ tog zadovoljstva  gore je sistem. Osećaj da vi živite u sistemu koji vas čuva, kome da, dajete jako mnogo novca kroz plate i sve ostalo, ali ste zaista zbrinuti. Zaista vam neko iz imigracione kancelarije za 24 sata odgovori na mejl pritom vam izlaze u suret maksimalno. Mislim, o tome bih mogla posebno da pričam o tom imigracionom mejlu koji sam dobila. Kao u crtaću mi je pala vilica, da prosto ne mogu da verujem daje neko napisao tako nešto. I naravno prijalo nam je gore to što niko nije vikao na nas, to što je vlast komunicirala na jedan vrlo miran i jasan način, ono koliko je teško i šta se mora uvesti itd. Kao i to, ono što sam mogla u Berlinu da primetim, ljudi su se bunili za mnogo manje mere, za oduzete slobode. I to pitanje kako mi ovde doživljavamo svoju slobodu, koliko smo mi navikli na neke vrste represije, čak i kada su opravdane možda, ali ipak smo navikli da sagnemo glavu i da kažemo u redu, tako mora. Dok su se ljudi tamo za mnogo manje mere, problematike borili, izlazili na ulice, protestvovali."

Kako se cela novonastala situacija odražavala na kulturu?

"Zanimljivo je ako pričamo o kulturi, neke mere koje je Nemačka dala svojoj kulturnoj sceni, posebno onim delovima scene koji nisu mejnstrim, način na koji je podržavala preduzetnike, samostalne umetnike. Uz naravno komentar da i tamo ima ljudi koji smatraju da je to malo jer u odnosu na njihov standard kažu da to nije bilo dovoljno. Ali su za mene distrapanca, u čitanju matematika u tekstovima bila nestvarna kad znam da ovde neki ne mogu da dobiju ni jednu mesečnu prosečnu platu, a kamoli da pričamo o nečemu drugom. Međutim, ta sloboda koja je po mom iskustvu organizovana tako da se jasno komunicira, ali da je pre svega s jedne strane sistem, s druge strane ta lična odgovornost u ponašanju. Dakle, tamo ljudi znaju da su kazne velike, svesni su svega. Neko je izašao i rekao, znate šta ovo je najgora situacija od Drugog svetskog rata, mi ćemo se boriti kao država da vam damo najbolje i da vas obezbedimo, ali imamo problem sa tim, tim i tim. Molimo vas da svojim ponašanjem podržite da zajedno izađemo iz ovoga. Eto, kratko, jasno, i eto mom senzibilitetu, intelektu, uhu, taj način je jako prijao."

Sa širenjem epidemije pojavio se i strah od obolevanja, pitanja kako zaštiti svoje zdravlje, i u fizičkom ali i u psihološkom smislu. Sve se više govori o tome da su upravo psiholozi i psihijatri, oni stručnjaci koji će nam biti veoma važni, koji će nam trebati. Aleksandra je i na tom polju bila veoma aktivna. 

"Nažalost, verujem da je to tako i posle svih velikoh lomova koje smo kao nacija i narod doživljavali, stvari koje se ne razumeju, o kojima se ne priča, koje nisu dovoljno razjašnjene ostaju negde da lebde i da nas sve negde kolektivno i pojedinačno muče dok ne proizvedu neke vrste problema. Da li su to direktno zdravstveni, da li su to psihosomatski ili su to mentalni, prosto previše smo imali iskustva sa svim tim proteklih 20 godina i bojim se da sada vidim, evo i otkako sam došla da vidim u ljudima tu agresiju, taj pojačan osećaj bespomoćnosti i na kraju krajeva, ovo što se dešava na ulicama i ovih dana. Ne računajući tu agresiju sa kojom se niko ne slaže i tu defakto nije ono zbog čega su ljudi izašli na ulice, bar ta većina koja je izašla. Ali se jednostavno vidi to beznađe i jedna nemoguđnost da se vidi to svetlo na kraju tunela. Posebno sada to mogu da kažem jer sam ja dva i po meseca fizički živela u Nemačkoj, ali u svojoj glavi ipak živela ovde. I osetila sam i na sebi tu nervozu, tu anksioznost i taj jedan osećaj sluđenosti od svih tih naopakih pogrešnih informacija, ako smem da kažem laži. Opt zahvaljujući tome što imamo te veze pa sam znala ljude koji su pod znacima navoda u tim prvim borbenim redovima, to je bilo jako neprijatno. Takođe, po prvi put u životu sam se susrela sa tim da dok je u mojoj zemlji loše, ja sam prvi put negde gde je dobro, uslovno rečeno. Mislim svi smo od kovida imali trenutke kada nam nije bilo jasno šta se dešava, kada smo učili kako da se prilagodimo. Ali osećaj bezbednosti stvarno nije isto. Mislim da ste vi ovde koji ste bili u Nišu, u Srbiji prošli jednu vrstu specifične torture, kakva ni ovde nije skoro viđena. E meni je bilo  jako teško u stvari biti negde gde se osećam dobro u stvari, a ne biti ovde i biti u prilici da budemo zajedno u tim nekim prvim redovima ili bilo kakvim redovima borbe. Tako da mene je od tog teškog osećaja da znam šta se dešava, da su mi ovde i porodica i prijatelji i saradnici i na kraju krajeva moja zemja, to se ne briše nikakvim fizičkim odlaskom posebno ne kod ljudi kakvi smo mi ovde koji smo se ipak trudili i da nešto stvaramo i ostavljamo iza sebe."

Tu su se javili, prirodno, teški momenti, ali i želja da se na neki način pomogne onima kojima je pomoć potrebna.

"Meni je taj momenat bio jako težak. Pomisao da ako se desi nekom od mojih bliskih ljudi ja ne mogu ni da dođem, a da zapravo nisam ni u prilici ni da pomognem nekako. Onda sam shvatila da ipak mogu nekako da pomognem i onda sam se vratila mojoj psihoterapiji. I ne mogu da kažem da je to bila psihoterapija, to je više bilo savetovanje i razgovori. I eto za mene je to zaista bilo kao da se meni činilo, a ne da sam ja nekom činila tim razgovorima i tim prisustvom. Bilo da su u pitanju bili lekari, medicinsko osoblje, porodica, prijatelji ili neko treći. U tom periodu od jedno dva, dva i po meseca bilo je puno razgovora. Ne samo da želim da verujem, nego neki su mi i rekli koliko im je to značilo i pomoglo, ali i meni je to značilo da ponovo mogu da kroz tu onlajn vezu budem nekako prisutnija i da nekome budem od koristi."

I krenulo je. Kakvi su to bili razgovori, šta je to što je ljudima bilo najteže, koliko im je značila psihološka podrška, saznajemo u drugom delu priče Aleksandre Strahinić.

KoronarNI program City radija realizuje se uz podršku Fondacije Ana i Vlade Divac, Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške.


Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara