Home  |  Program  |  Projekti  |  Moja Tvrđava  |  Miloš Petković: "Za svakoga ko odrasta u Nišu, Tvrđava treba da bude važna!"
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Moja Tvrđava

16. 11. 2018. Niš

Autor: Z. Milenković Izvor: City radio

Moja Tvrđava - Moja priča

Miloš Petković: "Za svakoga ko odrasta u Nišu, Tvrđava treba da bude važna!"

U svako godišnje doba, Tvrđava može biti čarobna. U svakom vremenu kome je odolevala pričala je drugačiju - svoju priču. I dok se vekovi smenjuju ona ponosno stoji u centru vilinog grada – snežno bela, zlatna, puna boja, tek ponekad sumorna i mračna. Svako od nas ima svoju priču o Tvrđavi, a ovu će nam ispričati književnik Miloš Petković.


Niška tvrđava mnoge vraća najpre u detinjstvo, u vreme bezbrižno i uzbudljivo sa prvim događajima i avanturama koje se pamte do kraja života. Tako upravo i počinje priča književnika Miloša Petkovića o niškoj Tvrđavi.

“Negde sa 5 ili 6, možda 7 godina, u vreme pre nego što sam pošao u osnovnu školu, živeo sam u Karadžićevoj ulici i nešto što je tu bilo najbliže pored šetnje Pobedinom, koja više nije ono što je bila tada, a ja se sećam tih nekih kultnih mesta, koja su meni bila interesantna, negde sve do poslastičare “Pelivan”, u produžetku, možda nešto što je i najpoznatije kao slika koja ide iz Niša su most na Nišavi i Tvrđava."

Miloš sa dosta sete evocira uspomene na dane detinjstva. Vraća se u te dane bezbrižnosti i dečjih igara upravo u Tvrđavi.

“ Ja sam dosta vremena u tim danima provodio baš tamo. Ono što pamtim i što mi je posebno drago to su zime. Zime kada padne sneg, kada i Tvrđavu i sve u Tvrđavi zaveje sneg. Bilo mi je zanimljivo, da tako u skafanderu, čim uđem u Tvrđavu krenem levo ili desno od ulaza odmah krene probijanje kroz smetove. I imam jedan doživljaj, nikada to neću da zaboravim to kako sam gazio smetove da bih se popeo tamo gde je Planinarski dom. Nagazio sam na nešto u snegu, nisam znao šta je i krenuo sam da kopam i pronašao – neko je verovatno prethodne večeri tu zaboravio skije. To su bile dečije skije, koje su se vezivale kaišićima. Da  Stefanu Milenkoviću nisu dali violinu - ko zna šta bi bilo. On je verovao, a ja sam pomislio da sam predodređen za  te skije. Međutim, ne lezi vraže, to su bili takvi padovi, jer ja sam za mnoge stvari, ispostavilo se kasnije, vešt, ali kada je reč o kolektivnim sportovima sa loptom, dok mi je to skijanje bilo katastrofa.  I dan, danas ne znam da skijam, a znam mnoge ljude koji su to lako savladali.” - priča uz osmeh niški književnik.

Brojne su uspomene Miloša Petkovića vezane za drevne zidine niške Tvrđave. On kaže da Tvrđava,  pored njenog najvećeg značaja, a to je istorijski ali i estetski značaj pošto je najprepoznatljiviji simbol grada uz Ćele Kulu, ima neke svoje male priče, koje možemo lako otkriti ako samo zavirimo i budemo malo radoznali:

“Ja sam verovao da je taj pronalazak skija u Tvrđavi za mene bio jako važan, ali zapravo je bio veliko razočarenje. Bilo mi je žao, što iako sam bio uporan, nikako nisam uspevao. A to je opet vezano za zimu, a ja sam ipak negde više vezan za lepe prolećne i letnje dane. Pamtim veverice koje sam voleo da hranim u Tvrđavi. Pamtim period kada su se skupljale biljke za herbarijum u osnovnoj školi. Mnoge stvari koje sam radio u životu, a koje su važne za svako dete, za svakog ko odrasta u Nišu i ko voli Niš – Tvrđava treba da bude važna i zbog tih nekih malih stvari, jer uopšte male stvari nam čine najveću sreću."

Tvrđava je inspirativna i primamljiva Milošu i kao književniku.

“ Ja sam negde i u svojim romanima provlačio Tvrđavu, radnju svojih priča negde smeštao tu i ono što bih pomenuo  to je da je Tvrđava u današnjem vremenu jedna Tvrđava i priča jednu priču, u nekim drugim vremenima pričala je drugu priču, neku drugu priču je pričala u vreme drugog svetskog rata, neku onu antičku priču pričala je u vreme Turaka, u vreme Rimljana, ali ja sam kao ljubitelj mitologije i fantastike negde pisao o niškoj Tvrđavi kao Vilin gradu. Ja sam na tom mestu  svojom maštom stvorio nešto što je Vilin grad u mojim knjigama, zato što znam das u neke prve priče o Nišu vezane za vile, za vilu Naisu, koju vezuju za Nišavu. Sećam se kao klinac – vaterpolo klub, navijači kluba i vaterpolisti su kao vilenjaci, i meni je to bilo fenomenalno jer sam ljubitelj fantastike. I ja kažem imamo Vilin grad, imamo tu neku antičku priču, imamo neku kasniju i ovu sada, a to je jedna ista Tvrđava koja je kroz epohe pričala različite priče”. - objašnjava Miloš svoju književničku konekciju sa Tvrđavom.

Svaki Nišija, svaka Nišlijka ima svoju priču o Tvrđavi i sa pravom može da kaže : Moja Tvrđava - moja priča! Kao i: Ja želim da znam šta se u njoj dešava, kako se čuva, šta se u njoj menja, jer to su staze kojima šetamo mi i naša deca a sutra će šetati neke druge generacije. Miloš je prepun predloga kako Tvrđava može da postane još značajniji izvor vrednih uspomena nekih generacija koje tek dolaze:

“Puno puta sam pričao i u tim nekim krugovima gde se krećem i pre svega sa  prijateljima, apsolutno ta ljubav treba da bude prisutna, taj lokal patriotizam. Prvo treba valjda da volimo to mesto gde smo rođeni, taj svoj komšiluk i to nešto što je tu pored nas  dok živimo i rastemo. Tvrđava treba da bude voljena i u tom nekom pozitivnom smislu treba da bude svojatana. U onom smislu kada kažemo: ponosan sam što sam Nišlija, zbog svega onoga što je vezano za Niš kroz njegovu istoriju, a Tvrđava tu zauzima važno mesto i volim da kažem gde god da sam išao da je ona jedna od prvih stvari koje ćete spomenuti  ljudima koje pozovete da prvi put dođu u Niš. Naravno, nemarnost je nešto što mi smeta i na individualnom nivou, a kamoli na ovom nekom većem nivou. Ja sada neću reći ništa novo, I mnogi su neke raznorazne ideje imali, ali jedna od stvari je, na primer, da se očisti deo tamo gde je Beogradska kapija, da se napravi nešto sa ne strane gde je Gradsko polje. Negde sam čitao da bi tu mogao da bude zoološki vrt pa sam se ja tome radovao, zato što mislim da Niš treba da ima tako nešto lepo. Postoji i nešto što je lepo za turizam, da recimo tu šetaju “rimljani” , da tu šetaju glumci odeveni kao iz perioda svih tih vremena o kojima sam pričao. Te prodavnice suvenira, vodiči u samoj Tvrđavi – sve to verujem da može da bude na mnogo višem nivou. Pogotovu danas kada postoje 3D projekcije, kao što to sada spremaju u Golubačkoj tvrđavi gde sam imao priliku da vidim kako rade na tome.“

Miloš Petković smatra da je jedan od najvećih problema u našoj zemlji, to da postoje mnogi ljudi koji se bave nekim ozbiljnim stvarima imaju samo veliku želju da se time bave i ništa više od toga - a, kako kaže, nije dovoljna samo želja. Nekada, kaže on, čovek treba da bude iskren i realan i prema sebi i prema drugima pa da prizna: ja to znam, ja to mogu, ja imam iskustva, ja sam se za to školovao. Nažalost, kod nas  se mnogi ljudi bave nekim stvarima samo zato što imaju želju. I to nije tako samo u Nišu.

"I negde mi se čini da je to problem u svim gradovima i da će zbog toga uvek biti na jednoj strani oni koji će davati sjajne ideje, a na drugoj strani oni koji ih, nažalost, neće realizovati. Ono što bi moglo ljudima da bude važno I a ih okuraži, a to je nešto što znam da i moj prijatelj Aca Seltik uvek kaže, a to je da ako svako od nas krene od sebe, popravi svoj odnos prema nečemu što je važno. U ovom slučaju, pošto pričamo o Tvrđavi, ona je svakome ko je Nišlija ili ko je došao u Niš važna, doveo ga je život ovde, iako se on ne seća Hipi doline ili nekih kultnih stvari  iz nekog ranijeg vremena koje su vezane za ovaj grad, ali prosto mora da postoji poštovanje i prema gradu i prema svemu onome što je njegova baština neka, a Tvrđava je tu svakako vodeća.” - objašnjava perspektivni maštoviti pisac, i dodaje - “Prosto, ako svako od nas individualno krene da popravlja svoj odnos, u ovom slučaju prema Tvrđavi, a i prema svojim komšijama, prijateljima, prema porodici, neke stvari će početi da se dešavaju same od sebe. Ljudi će se grupisati, spajati ideje, i nekim zajedničkim snagama, vrlo verovatno, u godinama koje slede, na tim nekim poljima, značajno popraviti sve to, ali ne zbog sebe, nego zbog naše dece, koja treba da ostanu ovde, a ne idu negde drugde, kao što je sada praksa da mladi odlaze u inostranstvo. Ako mi naše dvorište lepo sredimo, onda verujem da će mnogi zbog lokal patriotizma i zbog onog groznog osećaja nostalgije, poželeti da ne idu nigde, nego da ostanu ovde i čuvaju ono što nam je tu pred nosom.“

Bila je ovo Moja tvrđava – moja priča Miloša Petkovićapopularnog i sve čitanijeg književnika, našeg Nišlije, koji već deset godina piše romane i kratke priče. Autor je tri trilogije: Vukovi sudbinePerunov HroničarSedam mačeva, romana Veštica iz Strašilova – Memento mori, koji koautorski potpisuje sa ruskim piscem Antonom Ivanovičem Leskovim, i serijala za decu Patuljci i vile.

Laguna je u oktobru ove godine izdala njegovu novu knjigu “Usnuli zmajevi”, epsku avanturu o Izabranim herojima i slovenskim bogovima, koju potpisuje zajedno sa Acom Seltikom. Najmlađi je član Udruženja književnika i književnih prevodilaca grada Niša. Dobitnik je na­grada „Sveta Petka“, „Svetosavski pečat“ i „Zlatni trag“. Miloš je veoma maštovit, istraživačkog i avanturističkog duha, okrenut fantastici i mitologiji. I o čemu god da piše osnovna vodilja je ljubav jer bez ljubavi života nema, ni u ovom ni u izmaštanim svetovima.

Serijal „Moja Tvrđava, moja priča“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara