Home  |  Program  |  Projekti  |  Moja Tvrđava  |  Tvrđava je ono što nas štiti od drugih i od nas samih
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Moja Tvrđava

23. 11. 2018. Niš

Autor: I.Petrović Izvor: City Radio, Foto: City radio (I.Petrović)

Moja Tvrđava - Moja priča

Tvrđava je ono što nas štiti od drugih i od nas samih

Nije niška Tvrđava samo arhitektonsko zdanje velike kulturne i istorijske vrednosti, čije zidine pamte vekove našeg postojanja ali i postojanja nekih drugih drevnih naroda. Ona je mnogo više od toga. Ona je poslednji bastion kulture i duhovnosti u našem gradu, onaj dragulj koji ako ne odbranimo od površnosti i primitivizma neće više moći da čuva naše uspomene, prve poljupce i lajanja na zvezde sa njenih bedema.

U čemu je Tvrđava posebnija od drugih lokaliteta da joj od srca posvećujemo serijal tekstova i emisija? Za City radio, dugih petnaest godina oficijalni radio Festivala glumačkih ostvarenja - Filmski susreti, bez sumnje je neizmerno značajna. Jer, baš tu pod njenim zidinama, na Letnjoj pozornici, snimili smo na stotine sati razgovora sa najvećim glumačkim imenima dvadesetog veka. Otvarali su srce i dušu, čak i oni pomalo baksuzasti koji izbegavaju intervjue u našem otvorenom studiju, razneženi atmosferom i zidinama. Delili sa nama skrivene tajne i osećanja, iskreno zahvalni što smo izbegavali trivijalna pitanja i što nikada nismo zloupotrebili ono što smo godinama, družeći se sa njima mogli da vidimo na licu mesta. 

Baš ta Tvrđava nam je podarila kilometre intelektualnih rečenica mnogih glumaca i glumica, trajno sačuvanih kao svedočanstvo nekih drugačijih vremena, ponekada teških, ponekada tužnih. Govorili su za naše slušaoce i Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić,  Petar Božović, Žarko Laušević, Tihomir Stanić, Svetozar Cvetković, namolili smo stihovima Puškina i Acu Berčeka. Sa nama su se družile glumačke heroine, Seka Sablić, Mira Banjac, Nataša Ninković, Anica Dobra, Vesna Trivalić, Svetlana Bojković. Svi.

U iskričavoj atmosferi koja je leti takva samo u Tvrđavi i nigde više, zabeležili smo razgovore sa mnogima kojih više nema. Gostovao nam je Peca Ejdus, Đurđija Cvetić, Manda, Ružica Sokić, Nikola Simić, Ljubiša Samardžić, pretprošle godine ni slutili nismo da Nebojšu Glogovca snimamo prvi ali i poslednji put.

Svaki taj razgovor počinjao je na isti način - fascinacijom Tvrđavom kao jedinstvenim kulturnim mestom, koje pleni izgledom, istorijom pa i samom Letnjom pozornicom. I, naravno, niškom publikom kakve nema nigde na svetu.

Pod svodovima Tvrđave svedočili smo i metamorfozi Nišvil festivala od malog skupa zaluđenika džezom do najznačajnijeg kulturnog brenda grada. Da, upravo se ta metamorfoza počela da događa kada je Nišvil preseljen u ambijent Tvrđave. Tvrđavu svih ovih godina volimo i zbog Noći muzeja, koju je tu najlepše doživeti, jer je čitava Tvrđava zapravo muzej, a svaki njen kutak posetilaca vredan. Tvrđava je i najlogičnije mesto održavanja Niških horskih svečanosti, tradicionalnog međunarodnog festivala folklora, te brojnih koncerata popularnih grupa i pevača ali i mjuzikla kao što je na primer "Spamelot". Tvrđava ima značajnu ulogu i u sklopu Sajma knjiga a njeni izložbeni prostori su nezamenjivi za izložbe poznatih i manje poznatih umetnika. Tvrđava je i dom Družine zmajeva koja već godinama pod njenim zidinama okuplja viteške družine iz zemlje i inostranstva. 

Tvrđava je bila i centralno mesto proslave 17 vekova od donošenja Milanskog edikta a na njenom obodu, kada se pređe mostić kod "Rovčeta", mogu se videti ostaci Palate sa oktogonom za koju neki arheolozi smatraju da je zapravo bila vila cara Konstantina, najpoznatijeg rimskog Nišlije rođenjem. Neki kažu u njoj je odsedao, drugi tvrde da se upravo u njoj rodio.

Niška Tvrđava je imala do pre petnaestak godina svoje slikare, u čije se ateljee moglo svratiti, popiti kafica i uživati u prizoru nastanaka vrednih slika. Nažalost, nakon požara u kome su izgoreli ateljei, na tom mestu kao ruševine i dalje stoje kao teško podsećanje na prošle dane, kada smo voleli Niš koji je voleo nas. Kažu biće obnovljeni. Kada? To niko ne govori.

Menjala se naša Tvrđava, ne uvek u dobrom smeru. U jednom trenutku, činilo se da je sub kulturni primitivizam preplivao reku i da je krenuo da osvaja poslednji bastion kulture koji je primitivizmu odolevao. Nije to bilo, srećom, dugog trajanja. Odbranila se Tvrđava od turbo folka, elektro folka i svega profanog i primitivnog što ti zlehudi socijalni projekti još od devedesetih godina prošlog veka agresivno nameću kao normalan model ponašanja. I dobro je da je tako. Ali ovo neće biti priča o svemu tome.

Ovo je Moja tvrđava i moja priča. Jer spadam u onu grupu Nišlijki i Nišlija koje Tvrđava brani od njih samih, te od stalne želje da iz rodnog grada bežim. I nikada se ne vratim. Prva sećanja iz detinjstva su mi vezana za Tvrđavu, za kamenog slonića koji i dan danas stoji tamo, Postojalo je i jedno kameno lane. Njega više nema. Kad zatvorim oči i pomislim na dane iz ranih sedamdesetih, kada sam bila baš mala, prvih deset slika koje mi se jave su se dogodile na nekom delu niške Tvrđave. Naš tata Dragoslav, crnokos i lep, vuče sestru i mene na ogromnim drvenim sankama, spuštamo se niz jako dugačku stazu, koja kraj Letnje pozornice ide naviše, i srećni smo.  Naša mama Snežana u snegu pravi "anđele" i prelepa liči na Snežnu kraljicu. U leto sa tetkom i sestrom, beremo maslačke na poljani preko puta Bali begove džamije i pravimo venčiće za kosu, ludiramo se i pevamo "dodole": "Naša doda Boga moli, oj dodo oj dodole!" Kraj Tvrđave su teniski tereni gde mi je sestra prohodala a mene čika Toša Kostić bacao uvis uz bedeme, visoko, visoko. U Tvrđavi se beru zanimljive trave kojima mama šara uskršnja jaja. Porodično se avgusta odlazi na Filmske susrete. Nosi se karirano ćebence u koje nas umotavaju i osećamo se veoma važno. Plašimo se kada iz mraka sa džinovskog platna ka nama krenu tifusari iz "Vrhova Zelengore". Utrčavamo i istrčavamo kroz Stambol kapiju. Svako sećanje na tu Tvrđavu je sećanje na sreću.

Nekoliko godina kasnije, Tvrđava je postala mesto apstraktnog straha. Naime, dogodilo se ubistvo kraj njenih zidina prema "Gusaru". Niš je u to vreme bio toliko miran i bezbedan grad da je to ubistvo godinama bilo tema razgovora i prepričavanja. Možda sam imala desetak godina tada ali se jasno sećam i dan danas imena i prezimena i lika sa čitulje lepog i mladog studenta arhitekture, koji je tada ubijen a ubice nikada nisu otkrivene. Kasnije će još dva ubistva dodati još teskobe na staro zdanje pa će nažalost, nekoliko godina biti mesto koje se izbegava u širokom luku, pogotovo u sumrak i uveče, kada je zapravo najlepša.

Turbulentne devedesete prošlog veka odvele su me van rodnog Niša, daleko od sumornog grada sivih u licu, umornih ljudi od nemaštine, beznađa, svega. Vraćala sam se tu i tamo, i uglavnom utočište nalazila u malim kafeima u kojima se svirala fenomenalna rok muzika do jutarnjih sati i skupljali se metalni novčići za piće koje se deli sa prijateljima. Bila sam ponosna što je Niš odolevao ogromnom turbo-mutant folk čudovištu koje je gutalo deo po deo normalnosti društva. Tvrđavu sam izbegavala, svesna da će me prevariti i da ću poželeti da se vratim. Ona je i tada bila izvor jedinog lokal patriotizma koji se na mene hvatao. Bila je mesto u kome krećem da se korenim.

Jedan od retkih ulazaka u Tvrđavu tih ranih devedestih međutim pamtim, i pamtiću dok dišem. Jer mi vraća u sećanje nasmejanog Gorana Zarkovića, najlepšeg mladića nekoliko niških generacija, studenta elektronike, muzičara za kojim su uzdisale devojčice. Stojimo ispred Salona 77, ubeđuje nas da krenemo na Ohrid sa njim i njegovom devojkom, peva novu Đibonijevu stvar: Bože, suviše sam njen! Kasni je jul 1994. Desetak dana kasnije, ubijen je u nespretno izvedenoj akciji niške policije, ispred zgrade u kojoj je živeo. Ni kriv ni dužan. Uvek kada šetam tim delom Tvrđave vidim taj poslednji Goranov osmeh.

Te decenije po Tvrđavi smo šetale naše pse, mešanca pudle i bretona i irskog setera. I to je jedna od stvari kojih se prisetim svaki put kada u Tvrđavu zakoračim. Ludog Irca koji na -5 trči da se uvalja u vodu ispod džamije i koji kao strela juri najdužim mogućim stazama ukrug. Slobodan i srećan. Za Tvrđavu me neminovno veže i moja starija sestričina Daša, koju smo od bebe navikavale na to da je Tvrđava naša i skidale je sa panjeva i drveća na koje se pentrala. Često pomislim seća li se toga, sada kada je u dalekom Japanu. Pamti li slonića u moru svih svetskih krasota koje je od deteta proputovala i videla? Seća li se imaginarnog dinosaurusa koga je vukla na ramenu i vezivala za svako drvo kraj kog se zaustavimo. Kad bolje razmislim možda i ne bih volela da se seća. Njene su Tvrđave negde daleko tamo gde joj je i dom i dobro je da je tako.

Posle izborne krađe  na lokalnim izborima 96. te velikih demonstracija koje su krenule u Nišu i iz Niša se kao vatra prelile na ulice brojnih gradova pa sve do demokratskih promena oktobra 2000.,  nove okolnosti su se nadvile nad sve naše živote i nad Tvrđavu. Pogotovo tih poslednjih meseci Miloševićeve vladavine. Sećanja su mi jasna na šlemove specijalaca koji se kriju unutar Tvrđave, odakle istrčavaju i jure nas niz stepenište Keja. Radim u to vreme u srednjoj školi iza Gradskog polja, uživam u mogućnosti da hvatam prečicu kroz Tvrđavu, pored Istorijskog arhiva, preko mostića. Uredno me zaustavljaju, legetimišu, izgledam mnogo mlađe, ne ličim na profesorku. Pitaju me jesam li član "Otpora", i sve je to nestvarno. Klinci kojima predajem, beže sa časova da bi odlazili na trg na proteste. Da prekrate vreme, šetaju po Tvrđavi. Strah me je da će ih izbaciti iz škole. Maturanti su.

Uzimam dnevnik i vodim ih sve do Lapidarijuma u Tvrđavi. Zameniku direktora škole objašnjavam da ću im predavati poeziju Desanke Maksimović. Metod očigledne nastave. Sedimo okruženi rimskim spomenicima. Ispitujem ih da im zaključim ocene a u stvari da čujem, šta i kako razmišljaju, čemu se nadaju. Tužna sam jer shvatam da sam u njihovim godinama videla Pariz a da oni ni do Niške Banje ne mogu da odu. Lepi su, mladi i buntovni. Recituju mi Rambo Amadeusa, da poprave ocenu. Ušuškani u sigurnosti koju im pruža Tvrđava iako po njoj šetaju uniformisani ljudi. Školu sam napustila nakon te generacije. Svesna upravo zbog tih časova u Tvrđavi da nemam pravo da razmekšavam te mlade ljude pričama o lepoti i poeziji. Da moram da ih pustim da se od loših vremena brane. Nisam pogrešila.

Preduga je moja priča o mojoj Tvrđavi. Da, i dalje je najvažnija destinacija u mom niškom životu. I nametnuto u životu mog sina. Od bebe sam ga svesno vezivala za nju. Porastao je baš kao i drugi City klinci na Letnjoj pozornici, na Nišvilu, na Noćima muzeja. Smešan je kada objašnjava drugarima da je mama pomalo čudna jer kaže da deca rođena u našoj ulici pripadaju Tvrđavi a ne Čairu ili nekim drugim parkićima. I da on zna da to nije baš istina ali da je u redu, pošto je Tvrđava stvarno najlepša. Kroz Tvrđavu šetam i sa ortakom kada treba da donesemo neku važnu poslovnu odluku u teška vremena. A teška vremena nam bar ne nedostaju.

Nedavno sam posle neke večeri Nišvila sa mnogo radosti prošetala jednog kolegu sa strane stazama Tvrđave, blebletala sve i svašta što mi je palo na pamet. Želim da je vole i oni koji dođu u Niš i da joj se vraćaju.  Negde intimno želim i da Tvrđava ostane pomalo divlja i svoja, strepim od modernizacije bilo koje vrste, nikada apsolutno dobro nije donela. I da se obnove slikarski ateljei, gde me je neke snežne novembarske večeri vodio Pavle Lalović, pesnik i bokser, da se upoznam sa jednim pravim umetnikom. On, privilegovani deo sestrinog i mog detinjstva koji je u toj istoj Tvrđavi bokserskim bravurama izazivao ovacije, osvajao titule i srce teta Remze.

Sigurna sam da u životu svakog čoveka postoji neko takvo mesto koje baštini njegovu ili njenu ličnu priču. Niška Tvrđava je to meni. I zato je ovo Moja Tvrđava i baš moja priča.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara