Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

21. 10. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković, Ivana Petrović Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Aca Blatnik, mornar sa šeširom

Arhitekta, dizajner, pisac, slikar, grafičar i karikaturista, čovek koji je umeo crno-beli svet da pretvori u svet pun boja, boem, dobar čovek, „čika Aca“, kapetan Aleksandar Blatnik - otplovio je na svom brodu u neki drugi svet. Ars longa, vita brevis.

Radio emisija

Rođeni Zaječarac prihvatio je Niš i ostao u njemu do kraja, ponosan na svog sina, koji je krenuo njegovim stopama umetničkim, i do kraja zaljubljen u svoju dragu. Obećao nam je novu priču o Nišu koji smo voleli i koji je voleo nas, ali ćemo je mi njemu u čast ispričati prisećajući se kako je ranije govorio o gradu u kome je proveo život.

Voleo je tvist, grčku muziku, voleo je džez, evergrin i rok, ali je voleo i etno muziku i dobru starogradsku pesmu. Često je umeo i da zapeva i dirne u dušu. U njegovom ateljeu uvek je bo uključen radio. Radio ga je i vezivao za odrastanje, detinjstvo i mladost, ali i gramofon i obavezne igranke organizovane u školi.

„Igranke su se održavale tada jednom nedeljno, ja sam tada bio gimnazijalac, u učionici IV2 ili VIII2 tako se tada to zvalo, i imali smo gramofon školski. A, što se tiče muzike, plakati koji su tada plakatirani, nosili su velike naslove koji su glasili: Svako da ponese svoju ploču! U to vreme smo mi igrali tvist i slušali tvist i bilo je dobrih majstora tvista. bio je neki Bora zvali smo ga Puvadžija, zato što se mnogo pravio važan, zato što je znao dobro da igra tvist“, pričao je čika Aca i sećao se kako je igranje tvista bilo stvar prestiža.

„Tvist je jedna sjajna i vrlo elegantna igra i oni koji su ga igrali bili su pravi artisti kad je igranka u pitanju. Gro nas je stajalo i gledalo šta rade dvojica, trojica kada je tvist u pitanju.“

Tokom priče o prošlim danima u Nišu koji je imao dušu vodio nas je Aca Blatnik najpre u pozorište.

„Tada se pojavila čuvena „Kosa“, u kojoj su dvojica mojih Zaječaraca igrali, u ono vreme kada je Dragan Nikolić bio u „Kosi“, kada je pokojni Prele bio u „Kosi“. „Kosa“ je bila nešto za nas čudesno, čak ni film nije nije stigao do nas a stigla je predstava. Ja mislim da je tako bilo i u Americi, kao pozorišna predstava a onda kao film. E, to je bilo vreme kada smo mi slušali „Kosu“, kada smo igrali tvist, kada smo slušali malo i grčku muziku ako je neko voleo, kao što sam voleo ja“,  podelio je sa nama uspomene ovaj poznati niški umetnik.

Sa Acom Blatnikom zavirili smo tada i u bioskop. Prizvao je u sećanje vremena prošla kada je projekcije svakog filma pratio takozvani Filmski žurnal.  

„Filmski žurnal je podrazumevao: Tito na „Galebu“, Tito gde je bio, Tito šta je jeo, Tito šta je pio ali to je bilo obavezno. Pred svaku bioskopsku predstavu morali smo da gledamo jedan takav filmski žurnal i to godinama, godinama je egzistirao kao nešto pred film“, sa setom je evocirao uspomene Aca Blatnik, pri tom naglašavajući da su ta vremena  iako teška bila ipak lepa, onakva da su mladi bili edukovani i pristojni.

„Moram da nešto kažem i da napravim paralelu da bez obzira na ta teška vremena kada se za užinu jela „mast na hleb“ a kada se posle masti na hlebu koja je bila slana, posle jela isto mast na hlebu sa šećerom kao desert, ipak su to bila vremena koja su edukovale mlade na fantastičan način. Znači, te igranke su bile bez ekscesa. Možda su neki pušili tu i tamo ali vrlo stidljivo. Mi smo svake nedelje odlazili da sadimo sadnice. nešto smo radili društveno vrlo korisno na tim čuvenim radnim akcijama, koje su bile fenomenalne.“

Generacija Ace Blatnika pamti i korzo, a korzo je u ono vreme bio institucija.

„Institucija korzoa je postojala i u mom rodnom Zaječaru a i ovde u Nišu u koji sam došao 1963. da studiram. Ja to moram da nazovem manifestacijom jer to jeste zaista manifestacija. Izađe 2000 ljudi na niški korzo. Postojao  je samo  jedan policajac u Nišu koji je uvodio mlade u red. Ne nešto u smislu da ih stvarno uvodi u red nego u smislu: ako siđeš sa trotoara na ulični deo on kaže: Ne! Jedan jedini policajac je postojao i koji je to regulisao ne pendrekom nego pogledom“, opisao nam je čika Aca taj posebni red na korzou, ponovo naglasivši da je i sam korzo igrao značajnu ulogu u vaspitanju mladih.

„Hiljade, dve hiljade mladih ide tamo - amo od Pozorišta pa do Suda, do „konja“ i od „konja“ nazad. U dva smera. Neki su stajali i to su bili oni kao glavni mangupi, ovi drugi su šetali i suština korzoa je bila da se vide mladi, da se možda namigne, da se da nekakav signal ili da se da devojci do znanja da nešto imaš protiv nje ili ona protiv tebe. To je bilo sjajno i to je bila neka vrsta edukacije.“

Korzo je otišao u istoriju, ali je ostao da živi u pričama poput ove. Godinama već trend je da se mnogo kasnije izlazi a rano ujutru vraća kući što se Aleksandru Blatniku nikako nije sviđalo. Ono što je još voleo i što je obeležilo vreme njegovog odrastanja u dva grada koja je voleo, u Zaječaru i Nišu, bio je džez.

„Već 1964. čak iz Zaječara su importovali neke muzičare i napravljen je džez orkestar. To je bio pokojni Bata Anastasijević, koji je bio jedan od glavnih džezera Niša i kreće se. Vlasti traže, komunističke, da Niš ima džez orkestar. To je fenomenalno. I Niš je imao stravičan džez orkestar. Čak su Mirka Mikovića Martina doveli, dali mu stan da on bude taj koji će da vodi taj orkestar, jer je on bio strašan džezer, ušao je u antologiju džeza i njegov brat koji je tenor saksofonista. Znači, divna vremena“

Pored džeza i rokenrola, to vreme obeležio je i evergrin, ali i etno zvuk, koji je Aleksandar Blatnik takođe voleo, mada je kaže među njegovom generacijom tada nije imao mnogo pristalica. U to vreme prozapadni talas je potpuno preplavljivao Balkan, kako sa muzikom, tako i sa stripom a i kroz ilustracije nedeljnih ili mesečnih časopisa. Blatnik nam je dočarao i taj aspekt života tadašnjih mladih. Smatrao je da je to bilo dobro pošto se naša zemlja otvarala prema svetu ali je takođe smatrao da je neophodno da se vraćamo i sebi, svojim korenima, pošto se taj svet kome smo težili poprilično izopačio, ili se, kako je čika Aca to govorio, „uvrnuo“.

„Vidim da se danas dešavaju neke jako lepe, lepe stvari kad je džez u pitanju ulazi mnogi džezeri u priču etno džeza kao na primer: gospodin mladi junior Hadžimanov, Bijelo Dugme, pa smo malo se vratili na neku muziku koju je Šaban Bajramović godinama negovao a mi nismo imali sluha za njega. Trebalo je da ga importujemo prema Zapadu umesto što smo sve prihvatali sa one strane."

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije