Home  |  Program  |  Projekti  |  Niš koji smo voleli  |  Kako su se bokser Lale i pevačica Remza zaljubili jedno u drugo, u Niš i on u njih
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

04. 11. 2016. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Kako su se bokser Lale i pevačica Remza zaljubili jedno u drugo, u Niš i on u njih

Mnoge Nišlijke i Nišlije znaju Remzu Lalović, poznatu pevačicu izvorne narodne i starogradske pesme a naročito sevdalinke. Znaju i za njenog supruga Pavla Lalovića Laleta, velikog boksera, pesnika i ugostitelja. Za njihove prebogate karijere ali i za njihovu ljubav koja nije bila od ovoga sveta a otpočela je i trajala 37 godina upravo ovde u Nišu. Nije se završila ni kada se, pre 17 godina, Lale pridružio brojnim „srušenim anđelima“ o kojima je sa mnogo ljubavi pisao.

remza

Gospođa Remza nije Nišlijka rođenjem. Niti je to bio Pavle. Ona iz Bosne, On iz Jagnjila pored Mladenovca. Njihovi su se životi sasvim slučajno ukrstili, baš ovde, u Nišu, gde je Lale učio, radio i boksovao, sada već jako davne 1963.godine. Tada dvadesetjednogodišnju Remzu je posao po drugi put doveo u Niš, sa kojim se upoznala dve godine ranije 1961. Od tada pa narednih 37 godina njih dvoje se nisu razdvojili, niti su dozvolili da ih išta razdvoji od grada koji su prihvatili kao svoj jedini dom – od Niša. Od Niša koji su zavoleli i Niša koji je zavoleo njih.

Iako dame nije lepo pitati za godine, u slučaju teta Remze Lalović to nije pravilo. Ona o svojim godinama govori sa ponosom. A kako i ne bi?  U 75-oj gospođa Remza izgleda odlično, smeje se zvonko. Jedino  i dalje peva „kao matora“, onim istim glasom, koji izaziva i poštovanje ali lako i suzu u oku. O Nišu govori sa ljubavlju, naročito o tom Nišu nekadašnjem u koji je prvi put došla, da bi po pozivu pevala u Hotelu Park. Remza kaže da je taj Niš nju odmah osvojio ali da je osvojila i ona njega i Nišlije

„Oni me prepoznaju na ulici, na pešačkom prelazu. Ne samo sad, u ovim godinama, već i kad sam bila mlada, sve je bilo na moju dobit. Valjda sam ja i takav tip bila da nisam odbijala od sebe ljude. “- kroz osmeh govori Remza i opisuje nam kako su je toliko obasipali cvećem da nije smela da ga unosi u hotelsku sobu u kojoj je živela da se ne bi od mirisa gušila. - “Što mi se to nije desilo  u  nekim drugim gradovima? “

Hotel Park je nekada bio pojam dobrog hotela | Opisuje nam teta Remza kako je uopšte došlo do toga da je pozovu da peva u „Parku“ u to vreme veoma renomiranom hotelu koji je, kako kaže, bio pojam u čitavoj Jugoslaviji, u kome je sve bilo savršeno od usluge do kako kaže strašnog orkestra u kome je violinu svirao violinista Danilo Vasić koji je pre onog rata pratio Džozefinu Beker u Parizu.

Što se samog Hotel Parka tiče, teta Remza kaže da je u to vreme 1961. kada je ona prvi put došla bio predivan.

„ Pozadi je, tamo gde je kasnije bio bioskop Park, bila velika bal sala. A pored portirnice se ulazilo, tu su prolazili gosti koji su spavali gore, u tu bal salu. Gore je bila kafe sala za doručak, sa galerijom koja je gledala dole u bal salu, gde sam ja pevala i sa druge strane, tu gde je bio ulaz iz Strahinjića Bana ulice – tu je bio bar.“ – priseća se teta Remza i dodaje da je ona kad god bi imala slobodnog vremena istraživala taj prostor – „Sav taj prostor pozadi imao je svoj parking i golf. Imali su čak i jednog čuvara kog sam ja stalno zapitkivala šta je ovo, šta je ono. I on mi je odgovorio da tu ima i boksova za kučiće gostiju koji prolaze za Aziju, za Tursku, za Grčku, sa kučićima u kolima pa su mogli tu da ih ostave i da prespavaju. E, to je bio Hotel Park. Ja sam bila počastvovana što sam tu radila.“

Remza Lalović priča kako je u skladu sa tim renomeom, Hotel Park imao i svoje propise što se nastupa pevača i pevačica tiče.

„Svake večeri sam morala da promenim haljinu za nastup, preko dana sam morala isto tako da budem prikladno obučena, u dnevne haljine, skromne – da bih odgovarala toj kući“

U „Park“ se i nakon tih ranih šezdesetih nije moglo ulaziti u džinsu. Postojao je dres kod, i bez odela i kravate se nije moglo ući. Remza kaže da je sada to sve mnogo drugačije.

„ U sadašnje vreme, u kafanama, vrlo je specifično, sve zavisi od kafane. Ne možete se uvek osećati prijatno gde god da uđete. Ja imam pet, šest, kafana u koje odlazim i gde zna da mi bude prijatno." - kaže Remza i nastavlja - "U to vreme, kada sam upoznala mog Laleta, mi smo doručkovali na primer u Hotelu Niš, u maloj sali na spratu. To nam je bilo nešto najlepše. Pa bi nekada otišli u Staru Srbiju koja je sva mirisala baš na kafanu. Nama je i tamo bilo baš mnogo lepo. Nigde nisam jela lepša pržena jaja i kačkavalj.“

Remzina i Laletova ljubav je jedna od najzanimljivijih koju je Niš iznedrio. Počela je 1963.. Remza je tada pevala u hotelu „Ozren“ u Niškoj Banji baš u vreme nakon katastrofalnog zemljotresa u Skoplju. Hotel je, kaže, bio pun ranjenih ljudi, na lečenju tako da mlada pevačica nije ni  primetila da su tu bili i bokseri na pripremama za meč. Niti je mogla i da sluti da se među njima nalazi i njen budući suprug.  Na poziv prijatelja od kojih je jedan bio poznati sportski novinar Toma Hladni, Remza je otišla da posmatra boks meč na Letnjoj pozornici u Tvrđavi.

„Na ulazu, pošto je Toma akreditovan kao novinar, mi odlazimo na pozornicu gde su bokseri. Neko mi je kupio neko cveće, neko malo sitno, buketić barskog cveća. Ja držim to cveće i sad jedan bokser tu oko mene stoji, a ja sam bila mlada imala sam 21 godinu, i pita me: „Izvinite, a kome ćete da date to cveće?“ I ja odgovorim: „Pa onom koji bude najbolje boksovao.“

Ispostavilo se da je najbolje boksovao Pavle Lalović i Remza mu je dala buketić.  On je, buketić uzeo, udario Remzu njim po nosu i dodao ga drugoj dami. A ipak je, te iste večeri došao u „Ozren“ gde je Remza nastupala.

„On sedne za jedan sto, a ja nikako da završim. Jednu, drugu, treću pesmu. On i dalje meni maše da dođem. Ja u neko doba prestanem da pevam i ne prilazim mu. On priđe meni. I eto. Nisam znala da je to Ta ljubav.“

Lale takođe nije rođeni Nišlija. Došao je u Niš iz Smederevske Palanke a rođen je u Jagnjilu pored Mladenovca. Došao je da bi se u Nišu školovao za ugostitelja. Pored toga, veoma brzo su ga uočili iz bokserskog kluba „Radnički“. Boksom se bavio narednih 11 godina. Rukavice je okačio na klin, na vrhuncu karijere i boks mu je, do kraja života, ostao bolna tačka. Često je govorio da boks ne voli, da voli samo boksere. To su mu zamerale i kolege i novinari. Na to da ostavi boksersku karijeru presudno je ipak uticalo njegovo poznanstvo a kasnije i ljubav sa Remzom.

Lale je završio najviše i najpriznatije ugostiteljske škole u zemlji i inostranstvu i važio je za jednog od najboljih u svom poslu. Na kraju karijere, Lale je radio kao upravnik komercijalnog restorana u Elektronskoj industriji, u najvećem gigantu gde se kuvalo za 18 hiljada ljudi. Rano je otišao u penziju pa su on i sad takođe pokojni Petko Jovančić osnovali Ugostiteljsku školu u Bujanovcu. Izveli su dve generacije.

„On je tamo bio profesor, i jako je bio oduševljen što je mogao da pomaže toj deci jer je video sebe kad je nakon očeve smrti došao kao dečak u Niš 1954. Majka ga je poslala vozom u Niš, opština mu je pomogla da ne plaća Internat. Niš je tada imao 80 000 stanovnika. On je bio oduševljen i tako je ostao u Nišu. Tako sam i ja posle ovde ostala i za mene je Niš centar sveta. I sebe doživljavam kao Nišlijku. Ja mogu da idem svugde. I kod mojih, u Sarajevo, u Tuzlu, svugde ali ovde sam ja. Tamo samo imam familiju.“

Remza je pre nekoliko godina objavila knjigu o svom suprugu Pavlu Laloviću Laletu. Na to se odlučila kako bi od zaborava sačuvala tog vanrednog boksera, ugostitelja a pre svega, pesnika i pisca. Sam Lale je objavio nekoliko knjiga poezije i veoma zanimljivu knjigu o poznatom niškom moleru i boemu Avdi Zekiću.  I Remza je Avdu poznavala.

„On je bio poznat u čitavom gradu Mene je zvao „Bokserke“, pošto je moj Lale, po završetku škole bio upravnik „Uniona“ restorana. On je kao učenik stanovao na spratu iznad pa mu je to bila draga kuća. I onda bi Avda često dolazio da se tamo greje, kraj furune. Lale bi umeo da mu priđe da mu kaže:“Ako Avdo, zgrej se ali posle da ideš“ a Avda bi mu odgovarao:“Dobro, bre, boksere, nemoj da se ljutiš. Ću da idem, al ću posle opet da se vratim!“

Pored Avde, u toj knjizi je Lale opisao mnoge poznate niške likove.  A sa mnogim poznatim ljudima bračni par Lalović se i družio.  Sa pesnicima, slikarima, piscima. Sa mnogo nežnosti u glasu opisuje nam Remza svoje drugovanje sa Slobodanom Markovićem – Liberom Markonijem, novinarom, pesnikom i boemom. Nju je zvao Aida, a Laleta je bodrio da kazuje sopstvene stihove. Baš kao i Matija Bećković i svi drugi koji su imali prilike da čuju Laletove stihove.

„A on je stvarno predivne pesme pisao. Predivne. Objavljivao je knjige. U mojoj knjizi ja sam mnogo toga objavila. I sve članke iz novina i o njemu i o nama.“ – kaže Remza.

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (1)

ostavi komentar
sub

26.11.

2016.

O.Balić [neregistrovani] u 19:10

moje divne komšije

Znam i sećam se svega o čemu gospodja Remza priča. Ona i Lalović su stanovali u ul. Jovana Ristića. Kao momak, kao i većina mladih Nišlija išli smo u Hotel Park. Knjigu o Avdi Zekiću, napisao je gospodin lalović. Ljudina, sportista, Nišlija kakav se samo poželeti može. Lepa emisija. Divna sećanje na Niš i ljude u njemu!

Odgovori

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije