Home  |  Program  |  Projekti  |  Niš koji smo voleli  |  Život u nekadašnjem Nišu neponovljiv i pun zadovoljstva
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

18. 11. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Život u nekadašnjem Nišu neponovljiv i pun zadovoljstva

Generacija koja je proteklog leta obeležila 60 godina od velike mature otkriva nam kako je nekada izgledala najstarija niška gimnazija, danas Prva niška gimnazija „Stevan Sremac“, ali i gimnazijski život u tadašnjem Nišu. I danas, vremešni, a rasuti svuda po svetu, ne zaboravljaju svoju Gimnaziju i grad Niš iz tog vremena.

Nekada je bila muška, a zatim je postala i mešovita. U njoj je bilo i po 15 odeljenja jednog razreda, pravo bogatstvo, i kada je o đacima, ali i o profesorima reč.  Na glavni ulaz đaci nisu mogli da uđu, već samo na sporedni. Profesori su se uvažavali, a roditelji im se nisu mešali u posao, kažu neki od pripadnika te generacije, stojeći u školskom dvorištu, pomešanih osećanja, vidno uzbuđeni i radosni što su ponovo zajedno. 

Kada o toj generaciji govorimo, onda govorimo o generaciji veoma uspešnih ljudi, koji su nakon gimnazije napravili karijere i postali veoma uspešni profesori, naučnici, muzičari, glumci, novinari a uspešnih je bilo i u drugim brojnim profesijama.

Toj generaciji pripadaju Ljubiša Samardžić, Vesa Ilić, Pera Seratlić ,a kako jedan od naših sagovornika kaže, postoji jedan “slučaj bez presedana“.  Njegovo ime je Toma Milenković. Tako ga je upravo predstavio jedan od najboljih gimnazijskih drugova, poznati niški novinar Saša Dimitrijević.

„Neki su bili uspešni i pre velike mature, on i pre diplome koju je dobio na Pravnom fakultetu , čudan sportista, ogroman čovek, a biciklista“, upoznaje nas Saša Dimitrijević sa Tomom Milenkovićem.

„Hadži Toma Milenković“, kroz osmeh dodaje Toma.

„Čujte, hoće da se pohvali da je bio u Hilandaru, a kada je o uspesima iz biciklizma reč on je skromniji, a mislim da nije bilo trke u Evropi koju nije vozio kao državni reprezentativac“, konstatuje Saša.

„Skoro i da ne postoji, samo ona trka na koju nisam otišao, jer sam baš tada morao da polažem neki ispit na Pravnom fakultetu“, nadovezuje se Toma.

„Nije  to bilo jednostavno“, kaže Saša i otkriva nam kako je Toma „napumpavao“ energiju.„Bio je snažan, a bio je i u stanju da tu, u poslastičarnici, u glavnoj ulici, kod Fekima Mace,  pojede tepsiju šampita“, kaže Saša.

„Ili tulumba“, dodaje Toma.

„A onda je dobio i nadimak „Car na tulumbe“, otkriva Saša i nastavljaju da se smeju, evocirajući uspomene iz mladićkih dana Niša, koji su voleli, a koji vole i danas, jer mu se stalno vraćaju – Saša čak iz Norveške,  Toma iz Beograda.

Ali to nije sve. Toma Milenković, danas 80-ogodišnjak, bio je nekada prvak Niša u 7 sportova, a reprezentativac Jugoslavije u 3 sporta. Njegov sin, Aleksandar Milenković, krenuo je očevim stopama, i postao je jedini sportista u svetu  koji  je učestvovao na 3 Olimpijade, u 3 različita sporta.

Iako ima 80 godina, Toma Milenković se i danas bavi sportom, kako kaže trudi se da ne ostari i druži se sa mladima.

„Vozim bicikl i rolere na Adi ciganliji, život mi protiče u sportskoj atmosferi, ambijentu i ljubavi.

I u tom momentu sasvim spontano u priču se opet uključuje Saša Dimitrijević

„I kako ljubav“, zainteresovano pita Saša, opet polu ozbiljno, polu šaljivo, a već se naslućuje da će nam još nešto otkriti, jer kada pričamo o gimnazijskim danima, prošlim vremenima u gradu gde smo deo mladosti proveli ima mnogo lepih priča, a ta o ljubavi uvek ostane u sećanju. 

„Ljubav- odlično. Mada priznajem, morao sam da se odreknem jedne ljubavi koja je duplo mlađa od mene, zbog njenog devojaštva i devojačke sreće“, iskren je Toma.

Bilo je poznato da je niška gimnazija davala najbolje studente, koji su uglavnom odlaziji na studije u Beograd. Među njima bio je i Toma Milenković. A školski život je bio bogat, pun uzbuđenja. Profesori niške gimnazije bili su strogi, ali pravedni, ipak nisu imali mnogo razumevanja za sportske ativnosti van škole, kaže Toma.

„Nisu imali razumevanja za izostajanje, naročito iz onih ključnih predmeta, srpskog i matematike. Uspevao sam, ipak. Mada, ja sam  mnogo voleo da idem na zabave, tada igranke. Onda je Niš bio pun života. S jeseni i na proleće bile su igranke, išlo se na matine, izlazili smo uveče. Mi smo imali izlaz do 8 uveče, a morali smo da nosimo kape sa oznakama razreda. To je bio život koji se ne zaboravlja“, ispričao nam je Toma Milenković. Seća se kako je upravo on u holu Gimnazije, danas Prve niške gimnazije“Stevan Sremac“, organizovao matine. „To je trajalo od 3 do 6 sati, a posle smo išli na ove glavne igranke, van škole", seća se Toma.

A kako je to izgledalo? - „Bila je živa svirka. Dođu Aca burek i ostala kompanija, i to krene“,  uz osmeh nam priča Toma Milenković.„Bio je tu i Moma Lulović, nešto stariji od nas, gimnazijalac, svirao je harmoniku. Živa muzika i neverovatno zadovoljstvo, i to  na način koji je neponovljiv, uživali smo“, saglasni su Toma i Saša, drugari iz gimnazijskih dana. 

A refren pitanje, svih pitanja bilo je „Šta radite posle matinea?"  

Sve vreme naši sagovornici odgovaraju smehom, zdravim i punim iskrene radosti, sećajući se Niša iz vremena lepih i neponovljivih, vremena mladosti, Niša koji vole. Ipak, a to je nekako i prirodno najlepša sećanja, kao što ste već čuli,  vezuju se za gimnazijske dane, druženja i prve ljubavi.

„Te dane pamtim najpre po prvoj ljubavi. Tu su i gimnazijalci sa kojima nismo bili u učionici ali smo sedružili kod kuće, pamtim po roditeljima koji su nas upisali u gimnazije. Bilo ih je više. Ja sam bio Druga muška. To je ona gimnazija koja je ostala u uzrečici: „Druga muška Prvu ćuška!“ Bila je i ženska gimnazija, odmah tu u komšiluku preko plota. Pamtim to vreme po prvim ljubavima zbog kojih nismo postali na primer Šekspiri. Šekspir je postao ono što je postao zahvaljujući tome što se u gimnaziji posvećivao svojim idolima:Ovidiju, Plutarhu, Montenju. On nije imao gimnazijalke pored sebe da ga dekoncentrišu“, kaže Saša Dimitrijević. 

Proslave godišnjica mature za generacije poput ove o kojoj danas govorimo, nisu se propuštale. To su uvek bile prave svečanosti, na koje se obavezno dolazilo sa posebnim osećanjem. Utisak je da je povezanost tih generacija neverovano jaka, a u osnovi je ljubav i prema tom, takvom, nekadašnjem Nišu i gimnaziji kao instituciji.

S godinama načini obeležavanja godišnjice mature su se menjali, a ova je generacija izgleda jedna od inventivnijih.

„Pamtim po jubileju, vodite samo računa o jednom slovu, matOranata, od pre 35 godina, kada smo organizovali prvi Festival matoranata, ne samo u Nišu, ne samo u Srbiji, onda u Jugoslaviji, nego u svetu i u svemiru, ako ih ima i na Marsu, matoranata, koji je trajao 7 dana i koji je bio vrlo osmišljen“, otkriva Saša.

Mnoge poznate ličnosti uspešni ljudi odrastali su i prvo obrazovanje stekli u niškim školama i gimnazijama. Čuli ste jedan od njih bio je i poznati glumac Ljubiša Samaržić Smoki, poznati novinar poznati radijski glas – Saša Dimitrijević, koji nas zapravo i vraća u te sada već davne ali lepe, pune ljubavi i podrške, dane u gradu na Nišavi.

„Mi smo bili eksplozija gimnazijalaca. Neverovatno mnogo, odjednom. Preko tog kvantiteta, preko toliko nas, preko tolike brojke, varoš Niš je takođe postao grad Niš. Tu je Boško Poček koji je doktorirao u Moskvi, mnogi nisu došli, u dijaspori su. To su oni iz one pesme: Moji su drugovi....tu se plače kad tu pesmu čujemo, tamo u „belom svetu“ svi plačemo“, iskren je i emotivan u tom trenutku veliki niški novinar, jak i srčan radijski glas, Saša Dimitrijević.

Grad gradom čine ljudi koji u njemu žive, a oni koji su sebe u ljude oblikovali u to vreme rasli su sa gradom, koji je,  kako Saša reče, od varoši u grad prerastao, grad koji se voli gde god da si.

Radio emisija

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije