Home  |  Program  |  Projekti  |  Niš koji smo voleli  |  Zdenka Žgur - priča o jednoj niškoj mladosti, novinarima, Branku
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

25. 11. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Zdenka Žgur - priča o jednoj niškoj mladosti, novinarima, Branku

Neke od najlepših uspomena nosimo iz doba mladosti, kada nam se čini da možemo sve, kada smo jaki, puni energije, kada, čini nam se najviše volimo i najviše možemo. Tragom jedne priče o uspomenama na nišku lepoticu, gimnazijalku, a kasnije prvu školovanu lektorku Narodnih novina, Zdenku Žgur Tucakov, zabeležili smo sećanja njenog školskog druga, našeg Nišlije, Draška Marinkovića. Ova sećanja donosi nova emisija „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“.

„Miris leta i štamparske boje“, naslov je teksta koji se može pročitati u knjizi „Novine i novinari“. Odiše, priznaćete, emocijom i već po naslovu naslućujemo da donosi priču punu ljubavi i lepih osećanja. A donosi i sećanje na jedno prošlo vreme, Niš 60-ih, novinarski esnaf. Napisala ga je jedna predivna dama, po rođenju Nišlijka, prvi školovani lektor Narodnih novina, Zdenka Žgur Tucakov. 

 „Letnje, septembarsko popodne. Popločanom dvorišnom stazom, koja vodi prema prizemnoj zgradi u kojoj je smeštena redakcija lista Narodne novine, korača devojka u lakoj haljini. Malo je zbunjena i nesigurna. Sedamnaest je časova. Tačni su i devojka i glavni urednik lista: oboje dolaze na zakazan poslovni sastanak. Devojka konkuriše za mesto: lektor-korektor u lokalnom listu. Tako je počelo septembra 1960. godine“, zapisala je Zdenka Žgur Tucakov, a objavljeno je u knjizi „Novine i novinari“.

Kažu da je Zdenka Žgur Tucakov bila lepotica, ali i to da je njena lepota prevazilazila samo onu fizičku. U Nišu je rođena i odrastala. Obrazovala se i stasavala u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“, kako danas gimnazija nosi naziv. U Zagrebu je studirala književnost na Filozofskom fakultetu, radila najpre u Nišu,  zatim u Beogradu, u koji se preselila posle udaje. U Nišu je radila kao lektor – korektor u Narodnim novinama, a tekst koji smo već spominjali donosi osim opisa kako je počelo, i opis kako se završilo.

„Priređen mi je i oproštaj. Skromna zakuska začinjena ljubavlju. Bilo je i muzike. Tu je i dar za sećanje. Gramofon...Ne volim višespratnicu koja je podignuta na mestu naše stare redakcije. Znam da tu žive neki srećni ljudi, znam da većina ne zna, da smo tu radili jedan dobar list, ali ja se trudim da ne prolazim tom ulicom, jer sećanja bole od lepote.“  

Nišu se Zdenka uvek vraćala, svaki dolazak za nju je bio radost, a pripreme za susret sa gimnazijskim drugarima i drugaricama, uvek bi prerastao u malu svečanost. Po sopstvenoj želji u Nišu je i sahranjena.

Veliki Dostojevski otprilike je ovako govorio – „znajte da nema ničeg višeg, i jačeg, i korisnijeg za budući život nego kakva lepa uspomena, a naročito koja je ponesena još iz detinjstva, iz roditeljske kuće... Jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva, možda je baš najbolje vaspitanje. Ako čovek ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovek spasen za ceo život. A ako makar i samo jedna lepa uspomena ostane u našem srcu, i to nam nekad može poslužiti kao spas“. 

A neke od najlepših uspomena nosimo iz doba mladosti, kada nam se čini da možemo sve, kada smo jaki, puni energije, kada, čini nam se najviše volimo i najviše možemo.

Divni trenuci jedne mladosti | Tragom priče o uspomenama na nišku lepoticu, gimnazijalku, a kasnije prvu školovanu lektorku Narodnih novina, Zdenku Žgur Tucakov,  zabeležili smo sećanja njenog školskog druga, našeg Nišlije,  Draška Marinkovića. Oni su generacija kojoj je pripadao i Branko Miljković. Ovo je priča o divnim trenucima jedne mladosti Niša, susret sa prošlošću, emocijama, prijatno prebiranje po sećanju, razgledanje fotografija, listanje knjige „Novine i novinari“. 

Posebno lepa priča bila je upravo o Zdenki Žgur Tucakov, čija je kćer Anica Tucakov, nakon smrti svoje majke, došla u Niš i u nišku gimnaziju da vidi u čemu je tajna – da proba  da oseti ono  o čemu joj je mama uvek sa takvim ushićenjem govorila, prepričavajući priče iz gimnazijskih dana. Došla je u to staro zdanje baš na godišnjicu smrti svoje majke, koja je čitavog života nosila divne uspemene iz niške gimnazije i donela poklon ispunjavajući upravo njenu želju,  donirala je školskoj biblioteci knjige i lap-top.

Anica Tucakov je puna emocija, govoreći o svojoj majci, na našu molbu otkriva koliko je ljubavi imala do kraja za svoj rodni grad.

„Mama je bila jako vezana za Niš, gimnaziju. Živela je sa mamom, bratom i sestrom ovde, završila gimnaziju, potom u Zagrebu književnost. Radila je kao prvi lektor u Narodnim novinama. Ova donacija je povodom obeležavanja godinu dana njene smrti, i činilo mi se prigodnim da na ovaj način ostane ugrađena u istoriju ove obrazovne institucije. Zaista je volela sve školske drugare, a naročito to doba. Bila je prirodno plemenita“, priča Anica za City radio.

Ne, nije neumesno kada kćer lepo govori o svojoj majci. To je predivno i verovatno san svake majke. A Zdenka Žgur jeste bila posebna, a poseban je za nju bio i Niš, dani mladosti, gimnazijski dani. Posebno je i to što je njen školski drug bio veliki Branko Miljković i možda malo ko zna, posvetio joj neke stihove.

„Zaista je sa uhićenjem govorila o tom dobu i gimnaziji. Svake godine kada se spremala posebne haljine je šila, pripremala se za dolazak u Niš i fotografisanje. Meni je uvek bilo zanimljivo što je bila u generaciji sa Brankom Miljkovićem, koji joj je i pesmu posvetio. Rekao joj je, kao dečak od 17 godina, da će ona sa 37 godina biti najlepša, zaista neobično. Bila je dobar recitator, lepa, draga i lepa duhom“, kaže Anica.

Na  veliko iznenađenje i oduševljenje Anice Tucakov, tada joj je u nekadašnjoj gimnaziji majke uručena  knjiga „Novine i novinari“ autora Slobodana Krstića – Krleta, u kojoj se nalazi i priča Zdenke Žgur Tucakov.

„Ona se setila ljudi sa kojima je radila. Moja linija vodilja je bila da ne pišu samo hvalospeve o periodu koji opisuju, već i onim kada su imali poteškoće, probleme, muke. Baš je ona napisala kako su se mnogi ljutili na nju kada ispravi tekst, pa on dođe do direktora i glavnog i odgovornog urednika. Imali su nedeljne redakcijske sastanke, a tada su čuveni direktori pokazivali rukopise i upoređivali kako bolje izgleda kada nakon novinara Zdenka interveniše“, rekao je Slobodan Krstić Krle.

Ta priča kao i svi ostali tekstovi u knjizi „Novine i Novinari“ svedočanstvo je jednog vremena prošlog, sa svim svojim lepotama, ali ponekad i problemima, koji su opet deo svakog vremena. Tada je Niš imao dobre novine, kako je rekao Slobodan Krstić i dobrog lektora.

„Ona je bila prvi školovani lektor u Narodnim novinama, početkom ’62. godine. Jednostavno nije bilo drugog osim nje. A tada su novine i počele da liče. Ja mislim da su se mnogi novinari našli tu po zadatku, pa se ona trudila da to ispravi. nailazila je na velike otpore, znala je i da zaplače, jer je uvrede sujetni novinari, kažu „ko je ona sada da tu ispravlja“, a ona je došla sa tek završenim fakultetom, što je velika stvar“, kaže Slobodan Krstić Krle.

„Bila je prelepa, mnogi su se zaljubljivali, znam iz priče starijih kolega. Mnogi su dugo, dugo patili posle njenog odlaska iz Niša“, rekao je Slobodan Krstić Krle.

Zdenka Žgur Tucakov, onima koji su imali sreće da je poznaju i druže se sa njom,  ostala  je u sećanju kao divna, humana, talentovana i obrazovana osoba, ali i lepotica koju su svi voleli, kaže njen školski drug Draško Marinković.

„Izuzetno je bila humana, volela je sve kolege i koleginice. Svi su mogli da joj se povere, čuvala je tajne. Nikad je za toliko godina nisam video da se uplela negde, u tračeve, celog života. I kasnije kao stariji kada smo se sretali na proslavama ista je bila Zdenka. Svi su voleli da je pozdrave, i devojke su trčale da je vide“, priča Draško o Zdenki.

„Sećam se jednom u 7. razredu gimnazije, odredili su da na proslavi pevam dve partizanske pesme, a nju da recituje. Dobili smo nagrade, a mene su nagradili tako što su me naterali da idem na radnu akciju“, dodaje kroz smeh Draško.

zdenka

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije