Home  |  Program  |  Projekti  |  Niš koji smo voleli  |  Kakve su mi misli, takve su mi reči, kakve su mi reči, takva su mi dela
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

16. 12. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Kakve su mi misli, takve su mi reči, kakve su mi reči, takva su mi dela

Svrha umetnosti je da služi ljudima. Energija koja već više od 70 godina pokreće našeg sugrađanina Ivana Redija je ljubav prema čoveku. Njegov kredo, arhitektonski, je služiti ljudima, služiti čoveku. Ovo je nastavak priče Ivana Redija u emisiji „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“.

ivan redi

Ivan Redi se 45 godina aktivno bavio arhitekturom. Nije težio tome da bude, kako to kažu, star arhitekta koji se pojavljuje na stranicama časopisa u boji, nego je oduvek želeo da kada bude pored objekta koji je sam projektovao, stojeći sa strane, čuje komentare: kako mi je udobno, kako mi je lepo. I zato se zahvaljuje Bogu, što ga je to pratilo celog života. Projektovao je ovde, projektovao je u Austriji i slušao zadovoljne ljude.

„Ja kažem da treba uživati sada i ovde. Ja o vremenu o kojem sam govorio mislim lepo naravno, ali mislim lepo i o ovom sadašnjem. Upravo zato što sam živeo u vremenu u kojem jesam. Kao urbanista mogao bih mnogo toga da vam pričam. Ali počeću nečim drugim. Imao sam divnu baku, maminu mamu Milicu, koja je bila izuzetno pametna, topla, draga, osoba. Kada sam bio mali pričala mi je kako je mesec ranije bio divan. Baka je ostala 1914. godine udovica sa troje dece, jer je deda, tada kapetan kraljeve vojske poginuo u Cerskoj bici. Mučila se mnogo, ali ono vreme dok je bila sa deda Lazarom uživala je u mesecu koji joj je bio prelep“, priča Ivan Redi. Kada je mnogo kasnije pitao baku da li se seća šta mu je jednom rekla i da li zna zašto je to tako, rekao joj je da je verovatno tako mislila jer je bila mlada.

„Bila je mlada, 18 godina, deda lep, visok, momčina, kapetan. Zato joj je mesec bio lep, iako je i sada lep. Kada sam bio predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije, a sednice su se održavale u Nišu. Tempirao sam uglavnom maj. Dovodio sam ljude iz cele Jugoslavije i ne održim sednicu prepodne po vrućini, već u 18 sati, posle čega ih provedem kroz ulicu Nade Tomić, ili ih odvedem u Nišku banju, mesec ogroman, toplo, prijatno, a kad se sve završi oduševljeno svi pričaju u neverici kako nisu ni znali koliko je Niš lep“, dodaje Redi.

Povratak u nekadašnji Niš uz poređenje sa Nišom danas lepši je uz autentične doživljaje kroz priče onih koji su taj Niš voleli i stvarali, a to čine i danas. Upravo takvu priču slušamo kroz serijal Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas od poznatog arhitekte Ivana Redija.

„Vremena se menjaju. Čovek se menja zajedno sa promenama koje su oko njega, političke, socijalne, građene strukture se menjaju. To menja i čoveka. Načini, forme i druženja se menjaju. Ja sam opet i u toj priči mali izuzetak. Shvatio sam da živim u sistemu društvenom koje postaje virtuelno, sve se više događa u internetu, a manje u fizičkom smislu. Megalopolisi se stvaraju“, kaže Ivan Redi.

Od vremena oslobođenja od Turaka Niš je imao samo nekoliko zgrada zidanih ciglama, sve ostalo je bio bondruk, drvena konstrukcija koja se ispunjavala blatom pomešanim sa slamom. Nije bilo masivnih zgrada, objašnjava Redi.

„Pogledajte Niš danas. Niš u vreme oslobađanja od Turaka imao je oko 15 hiljada stanovnika, a sada ima 250 hiljada. Kao mladić sam se kupao na Nišavi, i od Crvenog pevca do Nišave sam prolazio kroz kukuruzište. Danas je najmnogoljudnije i najveće naselje Bulevar Nemanjića. A to su nekada bili kukuruzi. To su enormne promene. Danas je skoro fizički nemoguće da se na klupici ispred solitera okupljaju komšije i raspravljaju o svakodnevnim stvarima. Vreme se promenilo, a ako hoćemo da živimo u vremenu, moramo i mi da se promenimo. Unuci mi kažu da sam ja od cele familije najprisutniji na fejsbuku, na šta im odgovaram da želim da budem kao i u vreme Galije i Indeksa sa svojim drugarima, koliko je to moguće“, rekao je Redi.

A uz stara prijateljstva koja se neguju i održavaju sada na drgačiji način u korak sa savremenim trenutkom, dolaze i nova prijateljstva u Nišu danas, a i mnogo šire.

„Jedna ogromna grupa mladih sa kojom komuniciram sa velikim zadovoljstvom prihvataju taj sistem kao svoj. Zašto bih bio anahron i očekivao da se njih 50 Mladih ambasadora okupi zbog deda Ive da bi mogli da pričamo. Izmenićemo. Ja stavim lajk na njihovu objavu, oni mi daju srce za neku moju akciju. Mi komuniciramo. Nije pitanje tela, već duha. Vrlo je važna neverbalna komunikacija. Ja idem dalje, pa i duhovno komuniciram. Često sam bio u prilici da neko bude pored mene, a nije sa mnom. Da smo preko skajpa bili duhovno u vezi naša veza bi bila delotvorna. Svako vreme nosi svoje zakonitosti. Lepo je setiti se nečega, ali živeti treba danas i sutra, prekosutra“, saznajemo od Ivana Redija.

Ljubav Ivana Redija prema Nišu traje od bukvalno prvih kontakata sa gradom.

„Moja ljubav prema Nišu je jedna od retkih, trajnih, koje imam u životu. Volim da smislim, kažem i uradim. To mi je životni moto. Taj postupak j euvek kod mene prisutan. Davanje je meni izuzetno važno. Kao arhitekta, kada sam bio predsednik Saveza arhitekata, zemlja se raspadala, a ja nisam hteo da verujem u to. Profesor Uroš Martinović mi je rekao da radim kao da ću hiljadu godina raditi, a moj stav je bio da ukoliko sam preuzeo funkciju da budem predsednik, moj zadatak je da to sporovedem do kraja. Za mene je bio princip da vodim Savez makar se zemlja raspala“, kaže on.

Princip davanja o kome smo već ponešto rekli Ivan Redi negovao je stalno, u vremenu dok je bio u gradu, u zemlji, ali i u vremenu kada je bio van naših granica, a poznato je da je gospodin Ivan Redi dugo živeo na realiciji Niš-Grac. Takođe poznato je poslednjih godina da je Ivan Redi jedan od pokretača inicijative„Za lepši Niš“, koja podrazumeva pretvaranje Balkanske i Davidove ulice u pešačku zonu i umetnički kvart. Već smo prethodnih meseci i u poslednje dve godine, mogli da se uverimo kako ovaj deo može da se pretvori i divno živi umetničkim životom poput Monmartra, a na radost Nišlija.

„Vreme moje van Niša bilo je vreme fizički van Niša. Duhovne veze su suština stvari. Fizičko prisustvo, podvlačim, skoro da ne znači ništa. Da bih ostvario svoje davanje 2001. sam formirao društvo prijateljstva Most Grac – Niš. Za tih 15 godina ostvarili smo nešto što ni Austrija, a ni Srbija, ni sa jednim drugim gradom, nigde u svetu, nisu ostvarili“, rekao je gospodin Redi.

Postavljena na dan Sv. Jovana Krstitelja, postradala na Sv. Arhangela Mihaila a „vaskrsla“ na Veliki četvrtak, Spomen česma Sveta Trojica, delo arhitekte Ivana Redija, i dalje je na Trgu patrijarha Pavla, preko puta Pozorišta lutaka. A prati je veoma zanimljiva priča, koja kako kaže Ivan redi, ima duboko“vaseljensko“ značenje.

Tako je to bilo nekad, a saznali smo i kakva je današnja vezanost Ivan Redija za Niš i trajaće još, jer ima još mnogo ideja koje treba relizovati.

„Ja i u ovim godinama pokušavam da stvorim kutak u kom će mi biti prelepo. To je kreativni kutak Balkanske i Davidove. Ubeđen sam da ću poživeti toliko dugo da vidim da to postane kreativni kutak  gde će mladi da dolaze, sede, slikaju, muziciraju, druže se, isto kao ja u Galiji što sam radio. Svako vreme ima svoje breme i lepo je za sebe. Kopitareva ulica, pre samo 30-ak godina bila je blatnjava ulica kroz koju nije moglo da se prođe ako padne kiša. Objekti su se jedva držali, bili su od drvenih konstrukcija. Danas je Kazandžijsko sokače kultno mesto“, rekao nam je na kraju Ivan Redi. 

I tako završava svoju priču za emisiju „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas arhitekta Ivan Redi, ističući još jednom da voli i ono što je bilo, i ono što je sada, a voleće, kako je rekao i ono što će doći.

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije