Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

11. 11. 2016. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Niš je bio i ostao centar sveta

Teta Remza priča kako je 1974. sa poznatim niškim muzičarem Čokalijom pevala u Kanadi, te kako su Lale i ona, nakon toga, nekoliko meseci proveli kod jednog prijatelja u Americi. Taj njihov prijatelj, Žika Maratonac je želeo da njih dvoje ostanu tamo, da im otvori restoran. Međutim, njih dvoje bez Niša nisu mogli kaže Remza i nastavlja da je upravo po povratku otuda dobila ponudu da snimi sada tako poznatu nišlijsku pesmu „Udavija se, jedan nišlijski kalfa“.

remza

„To me je naterao da snimim jedan snimatelj iz Radio Niša Vasilije Lale Marković. Svi su tada snimali u Radio Nišu, pošto je Radio Niš bio istureno krilo Radio Beograda. Imali su fantastičan studio a Lale je bio jedan strašno strpljiv čovek. I on je mene terao da snimim „Udavija se“ i „Ti me Mico ne voliš“.“- priseća se Remza „To uopšte nije bio moj stil, ni izgovora, ni pevanja da sam ja jedva prelomila „Udavija se“. Posle su me u Bosni pitali: „A, šta ti to znači?“ „Ama, udavio se čovek u Nišavi ili što bi rekle Nišlije - ju Nišavu“. Ja sam jedina sa dugogodišnjim življenjem u Nišu bez akcenta niškog.“

Pamti naša draga sagovornica Niš kakav je bio pre više od pola veka. Razlikovao se, kaže, od Niša sadašnjeg. Imao je toplinu, širinu i tek obrise grada kakav je danas. Pamti, kako je prostor oko spomenika bio ograđen, kako se nalazio tamo i kiosk ispred kog se vazda protezao red ljudi koji su čekali da im iz velikog crvenog lonca prodavac između dve kriške hleba stavi vruće kobasice.

„Tada se zidao Dom sindikata, Hotel Ambasador. Postojao je projekat za Dom sindikata, sa velikom salom i to je bio pravi Skadar na Bojani, 20 godina se zidao i evo ga Skadar na Bojani tone...Tramvaja u to vreme već nije bilo. Kako sam čula, poslednji put je išao gradom 1958.“ - kaže Remza i nastavlja- „Rentgenova ulica je bila zadnja u Nišu u to vreme, a Medicinski fakultet je bio u kukuruzima. To su sve bili kukuruzi. Niška Banja, daleko, daleko, daleko, nikad kraja.“

Niš je mene uvek voleo. Niš je mene prihvatio. Ja uvek kažem da je Niš višenacionalni grad i sve je to simpatično. Ne treba nikada zamerati ljudima što govore ovako ili onako jer kako bi se mi raspoznavali. Treba to poštovati. Nikada me niko nije uvredio ili povredio ni na kakvoj osnovi, da bih ja to zamerila.

Govori nam Remza kako je imao Niš svoju boemiju i kako je 1967-1968, dok je pevala u „Medijani“ umela da razveze goste pa da se vrati po orkestar u ranim jutarnjim satima.

Sa mnogim ljudima Remzu prijateljstvo veže od dolaska u Niš pa sve do dana današnjih. Takav je na primer, kaže, doktor Dule Mitrović. Njega bukvalno poznaje od studenta.

„Ja ću u mom Nišu ostati zauvek“ | Pitali smo Remzu Lalović kako je uspela da zadrži mladalački izgled i duh u zreloj 75.-oj godini života. Uz osmeh odgovara da je tajna u dobronamernosti i pozitivnom životnom stavu. Na penzionerske dane gospođa Remza se ne žali. Zadovoljna je onim što ima, a to nije mnogo. Penzija koju prima je njena lična, zarađena preko estrade, nakon 22 godine uplata.

„Kad bih nekome pričala da teško živim ne bi mi verovao. Uvek su ljudi mislili da ja ležim na parama, da sam zarađivala. Ja koliko sam zarađivala toliko sam i davala. Nikada nisam imala, ni ja ni moj Lale. Uvek smo se prebrojavali do zadnjeg dinara da li će nam ostati do prvog ili neće.“ – priča teta Remza i kaže da u njenim godinama nema mogućnost da ekstra zarađuje, niti je iko dotira. – „Samo pozitivna energija. To mi daje takva krila. Jako mi je žao kad vidim tužne ljude, smušene, zabrinute. To je strašno.“

Teta Remza Lalović, dama moćne pojave i još moćnijeg glasa, baš ona koja je prva opevala nesrećnog kalfu Aleksu, onog što se „udavija“ za kraj ovog sentimentalnog vremeplova kaže da njen i Laletov Niš nikada neće napustiti. Čak ni posle smrti.

„Vrlo mi je važno sledeće. Kad sam išla pre deset godina u Ameriku, išla sam u Sofiju po vizu. I kad me je onaj tamo na šalteru pitao: „A što idete u Ameriku?“ – „Idem da vidim rođake i prijatelje.“ – „A, jel ćete se vratiti?“-„ Naravno da ću se vratiti. Ja imam moje grobno mesto na niškom Novom groblju pokraj mog Laleta i nikada neću napustiti Niš.“

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije