Home  |  Program  |  Projekti  |  Niš koji smo voleli  |  Lepo je biti mlad, ali nije mali uspeh ni ostariti
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

02. 12. 2016. Niš

Autor: Zorica Milenković Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Lepo je biti mlad, ali nije mali uspeh ni ostariti

Pošto je nepovratno, vreme je najdragocenije dobro kojim raspolažemo. Zato je divno kada nas pogled unazad zapravo vraća na vreme koje nije izgubljeno, već vreme u kome smo mnogo toga iskusili, naučili, stvorili, uživali ili pretrpeli. Ovakve priče nekih naših starijih sugrađana uveravaju da su imali ispunjeno vreme, bogato, da danas možemo uživati u tim pričama. Kada je u vašoj generaciji neko ko kasnije postane poznat i uspešan, uvek je zanimljivo čuti kakav je bio kada se samo naslućivalo da će nekoga njegova posebnost zaista izdvojiti. Zato se u ovom povratku u prošlost prisećamo i Branka Miljkovića, koji je sa Zdenkom i Draškom proveo svoje gimnazijske dane.

zdenka

„On je bio izuzetna figura, zato što je bio najbolji među nama. Bio je dosta skroman u odnosima. Imao je uzrečicu, svi kažu “brate“, on kaže “rode“. Jednom mi je dao pesmicu da pročitam, čitao sam i baš ništa nisam razumeo. To sam mu i rekao sutradan, na šta je on odgovorio da je onda dobro i da je uspeo, jer će razumeti oni kojima piše i koje interesuje to, jer se mi ne bavimo time, a iskreni smo. Nažalost, još jednu vrlo važnu svoju pesmu mi je dao, ali sam je izgubio u preseljenju“, iskreno će Draško o Branku.

„Izgubio sam, mada je i dan danas tražim, kud god se okrenem. Poslednji put smo se videli kada je trebalo da krene za Zagreb. Sretali smo se na relaciji Terazije – Pravni fakultet, kada smo u Maderu svraćali na po čašicu rakije, travarice. On je insistirao. Rekao mi je da za desetak dana ide u Zagreb, ali da još uvek ne zna šta će da radi, i da se plaši nečega, tajnog i mračnog, što ne ume sebi da objasni. Nažalost, kao što znate, bilo je loše“, dodaje Draško o Branku. Književni život Niša bio je bogat u to vreme, organizovale su se književne večeri, bio aktivan književni kružok.

„Oni su posećivali te književne kružoke. Tu je bila i Zdenka. Ja sam tek nekoliko puta otišao, na njegovo insistiranje, šalio se da treba da se opismenim. Zdenka je dolazila na matine, ja sam bio stalni gost orkestra, voleo sam da udaram bubnjeve. Uvek sam sa njom odigrao jedan tango. Išla nam je mladost, dok se nismo rastali u studentskim danima. Život nas je razbacao“, kaže Draško.

A kada se uporedi Niš i uopšte vreme  onda, pre 50 godina i danas, velike su razlike. „Ljudi su otuđeni, čak se oseća u našim generacijama, iako nas je ostalo tek nekoliko, da je svako zamišljen nad svojim problemima i jedva nađe vremena da dođe na ove godišnje proslave. Onda je bila kolektivna volja, svi smo išli čoporativno, svuda, proslavljali smo svi na isti način drugarstvom, pesmom, svirkom, ko je šta znao da radi“, priča Draško o vremenu i sistemu. 

„Kasnije su godine i fakultet naravno učinili svoje. Zdenka je otišla na drugu stranu da studira, ali smo se s vremena na vreme čuli. Kada su proslave bile, ona se žrtvovala da dođe, s mnogo ljubavi. Sve se završavalo u kafanici, sa pesmom, pričama, vraćanjem u prošlost, kada smo bili mladi, lepi. Ipak su to bila divna, iako skromna, siromašna vremena. Sve je bilo lepo, nismo osećali tegobe. Kasnije, kada smo mi postali roditelji, sve se izmenilo, društveni sistem“, dodaje Draško.

Ljudi su bili prisniji, prijateljstva stečena u ranoj mladosti se održavala, neka ostala za ceo život. „Ta društva i te generacije, nešto nemoguće! Napuštao sam ozbiljne sednice, kolegijume, jer mi kažu da mi je došao neki školski drug koji moli i želi da se vidimo. To je istina“, kaže Draško o generaciji.

Draško Marinković diplomirani pravnik, uglavnom je od kako se zaposlio bio na rukovodećim mestima, radio kao direktor, dugogodišnji pomoćnik generalnog direktora Elektronske industrije Niš, direktor poslovne zajednice u EI Niš, a kao pravnik, u dva saziva bio je predsednik Udruženja pravnika Niša, vanredni sudija višeg suda Srbije u Beogradu. Kaže od države ništa nije uzeo,  sa suprugom je sve što ima zajedno stvorio.  Iza njega je bogata karijera, uz njega porodica, sin i kćer, unuka i unuke. I danas sa toliko godina koliko ima, čini se da mu energije ne nedostaje.

„Gledam i dan danas da pokrenem ljude, animiram kolege, drugove, komšije, prijatelje. Da se uvek nečim lepim bavimo. Idemo, zapevamo, popijemo čašicu vina, na rođendanima, proslavama, berbama, što da ne!? Čovek je spreman tako da se bori za život, iako se ne vidi odmah te pobede. Borite se stalno, pobeđujte svakodnevicu, trudite se da uđete u bolje sutra“, objašnjava Draško.

Kad bih imao i 100 godina moj najbolji dan bio bi sutra, rekao je Neruda, i nikad niste prestari da postavite novi cilj i sanjate. A neko je već napisao kako se mladom čoveku čini da je svemoćan, da može sve u životu. Životni cilj bi da ostvari što brže. Mladi ponekad na život gledaju nerealno, sve se čini ponekad beskrajnim, mladost bi trebalo da bude vreme životnog optimizma, raspoloženja i radosti, i sve što se u njoj postigne moglo bi biti višestruko korisno u starosti.

„Meni je mnogo u životu pomogao naš bivši profesor filozof, sa doktorskom titulom, koji nam je govorio: „Slušaj, Draško, bavi se sportom, vidim da ti dobro ide. Ali okreni se i pogledaj drugu stranu koja postoji u životu, a to je briga šta ćeš sutra biti“, govorio mi je jer sam bio dosta nemiran“, saznajemo od Draška.

„Nisam odmah shvatio šta to znači, ali jesam čim sam završio maturu, počeo studije. To sutra se već pojavilo, kako ja da uđem u to sutra, postanem svoj čovek. Uvek sam se sećao toga, da čovek sa mnogo ljubavi, entuzijazma, pozitivnih misli i osećanja mora da se nosi sa problemima. Ako to ne prihvatite padoste u očaj, depresiju, ljudi se povlače i postaju neupotrebljivi“, dodaje on. 

Lepa i bogata uspomenama mladost daje krila i energiju starosti | „Sva ta lepa mladost, lepi događaji, entuzijazam i to što se dešavalo, ja danas na malo drugačiji način gledam da to osvežim, dam živost da bude što lepše. Ti primeri iz mladosti, gimnazije, studentskih dana, gledam da nadogradim, da bude za stepenicu bolje. Pokušavam da mi život pri kraju bude lepši. Vode me uspomene i ideje iz mladosti, i eto tako živim i danas“, kaže Draško.

„I tako živimo normalno i lepo, a još koliko, ne zna se. Ali sa moje 82 godine, Boga mi, zna se dosta“, poručuje Draško za kraj.

Nova emisija „Niš koji smo voleli, Niš koji je voleo nas“ je priča o ljudima koji su rasli sa ovim gradom i obeležili, svako u svom domenu, jedno vreme koje je za nama, ali ostaje da živi u nekim pesmama, dokumentima, na nekim fotografijama, ili u radijskim pričama poput ove.

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije