Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš koji smo voleli

31. 12. 2016. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Stare Nišlije - čuvari izgubljenih vrednosti

Baka Bisa i njeno cveće

Baku Biserku Bisu Đorđević poznaju mnoge Nišlije. Teško da iko ko prolazi centrom grada, ulicom Vožda Karađorđa bar jednom nije primetio krhku staricu koja prodaje cveće ispred velikog dvorišta koje se nekako mistično zavuklo između zgrade niškog Suda i dvorišta gimnazije.

bisa

Čitav prizor je potpuno nestvaran. U vrevi  jedne od najprometnijih ulica u gradu, prizor bake koja sa maramom na glavi  sedi iz dana u dan iza šarenog cveća, od sezone do sezone, od jednog do drugog godišnjeg doba - drugačijeg. Cv eće je stalno drugačije, tek ubrano iz bašte. Cena mu je uvek ista. Bilo da su ruže, bilo da su hrizanteme ili buketići jasmina, divljeg i prkosnog poljskog cveća, kod baka Bise buket je uvek 50 dinara.

I uvek neko prođe, zastane, da kupi cvet ili da tek popriča sa njom rečenicu, dve.

Dugo smo je molili da nam dopusti da je snimimo, da nam ispriča svoju priču, da nam objasni zašto, iako deluje čvrsto i hrabro, u očima stalno nosi senku neke velike tuge. Nikako se nije dala. I onda sasvim slučajno, jednog kasnog jesenjeg dana, jednog od poslednjih baš sunčanih smo razgovarali sa njom o svemu i svačemu.

Prvo o njenom mačetu, koje je neko obesan, kako nam je rekla „istukao“ pa se tog dana sekirala što neće da jede.  A posle o mnogim drugim stvarima. O gradu u koji je kao dvadesetdvogodišnjakinja došla iz Bele Palanke. O ljudima, starosti, mladosti.

I svakako, život Bise Đorđević jeste mnogo zanimljiviji nego što bi iko pomislio ali i mnogo teži i tužniji nego što ona sama dozvoljava da se vidi.

Obećavamo joj da je nećemo zapitkivati o sinu koji je preminuo u četrdeset petoj godini. Sama je to pomenula i gotovo u trenu glas joj se utišao a oči napunile krupnim suzama. O tome, kaže ne može, da govori. Preteško je.

Skrećemo temu na Niš i Nišlije. Baka Bisa je pravi tihi svedok 60 godina u našem gradu. Licem joj se momentalno razliva osmeh.

„Mladi su sad dobri. Izmenilo se mnogo ali da znate da su mladi dobri. Ja otkad ovde cveće prodajem oni dođu, tako fino. Da mi  oni nekada ukradu nešto  – Ne! A i deca su dobra, nisu ni deca loša. Bakice kako si šta radiš? I da ti pomognemo nešto.“

„Onomad je jedan došao, tu, škola kad je bila, ručak: „Ajde bakice da ti sve pomognemo ovde i da ti riljamo.“ Ja rekoh: Nemoj, ja ću se sad sekiram, kasnije ćemo. Svi su dobro. Deca, prva klasa. Ja vidim da su fine i devojke i muškarci. Svi.“

Baka Bisu muče razni problemi. Nikada ih dovoljno. Kuća u kojoj živi a koju je njena mama nasledila od Cvete, kćeri niškog trgovca Đoke Mišića, po kome se i dan danji naziva Mišićevom je vredna posebne priče. I zbog istorijata i zbog čudne nebrige Zavoda za zaštitu spomenika kulture iako je zaista gotovo reliktno zdanje koje svedoči o turskim vremenima. Sve opravke na njoj, baka Bisa u svojim mogućnostima, koje su više nego skromne svih proteklih decenija obavlja sama.

„Kad je bila pala, prepravljala sam je, još za jednu kuću sam mogla da kupim, najlepšu u Nišu, toliko sam majstore plaćala.  Pa, morala sam da je prepravim jer je pala, počela da pada skroz. Curi...“

„Pa, nisam bila sama. Bila mi nana, majka, tata. Sin završio tu školu, što je umro...“

Nikako da se otmemo utisku da previše tuđe bahatosti i problema tište Bisu. Pokazuje nam kako su  joj uzurpirali deo placa nekim zidom, priča kako je dozvolila da cevi za toplovod do novoizgrađene zgrade sa jedne i Suda sa druge strane njenog dvoriišta prođu kroz njeno dvorište i kaže da joj je obećano da će joj za uzvrat uvesti grejanje. I, naravno, ništa od toga. Ne zna ni koga da tuži, ni kome da se žali.

Baka je u ovoj kući već 60 godina. Nikada se nije selila. Ovo je jedno od najzanimljivijih dvorišta u Nišu. Nema čoveka koji kad tu prođe ne zastane, ne baci pogled. Baka Bisa je nedavno dobila i novu ogradu.

„Da nisam bila uporna , ne bih ni to dobila. Hvala na tog rođaka, što mi je to omogućio. Slavče, on je bio stolar i u Niš ekspres je dugo radio. Kad ovo počeše da se biju po autobusi, on je rekao: Smenite me, pa je malo bio u magacin. Tetko, ajde da ti napravim na otplatu. I, napravio mi je...“

Iako se njena kuća smatra kulturnim dobrom, Grad nije u tome učestvovao.

Baka Bisa je radila u poznatoj  kultnoj niškoj kafani Galija, a i u još nekim poznatim lokalima. Od posla kaže nikada nije bežala.

„Sve sam radila u ugostiteljstvo, sve što treba. I bila sam vredna, i mušterije su me voleli...“

Šta se najviše radilo tih godina? Galija je nekada bila jako posećena kafana.

„Bila je jako posećena kafana. Samo glumci su do ujutru ostajali...“

„Kuvala sam i oni me zvali Soliterka, zato što sam visoka bila 1,70“

Pitamo baka Bisu, da li je ljutio takav nadimak.

„Ne, ne, nisam se ljutila, samo kad učenica dođe da mi pomaže, pa napravi ona ćevape, oni vrate, neće da jedu.“

Hteli su samo one koje im je spremala njihova Soliterka.

Sa setom Bisa priča i o svojim koleginicama iz mladosti, obe su nedavno preminule.

„Mnogo sam radila ja i jedna Dragica. Ona je Hrvatica i Mileva, Ugarković Mileva. Ona je umrla a skoro je i Dragica umrla, pa zvala ćerku da me pozove. A ja joj rekoh  ne mogu da dođem, nije mi dobro – i odbila sam. Pa, ona skoro bila a tu mi bila rođaka i terala me :“Idi!“ Ne mogu sad da idem, nije mi dobro. Kad mi bude dobro ću odem kod njenu ćerku. Mi sve smo se slagale ko jedna. I mnogo smo radile. Po 16 sati smo radile a primale smo po tri plate. Ali, to je bio rad. Dođem kući, jedva idem, tu me sve ruke bole. Jedva idem...“

Pitamo baka Bisu da li je penzija koju je takvim mukotrpnim radom stekla dovoljna za pristojan život. Može li se s njom da se živi ikako?

„Pa, ja ne pušim, ne pijem, ne luksuziram se ništa...Može“

Ponovo suze počinju same od sebe da teku niz Bisino lice.

Skrećemo temu na njenu baštu, čudesnu. Prepunu raznog cveća koje prodaje svakodnevno po gotovo simboličnoj ceni. Po tome je mnoge Nišlije znaju.

„Poštuju me. Kad sam sad napravila tarabe pa neke mušterijke tako mlade, kao vi. Ja kažem 50 dinara a ona kaže, ja ću 100 da Vam dam. Ne, ja ću Vas da častim, stalna ste mušterija. Ne, 100 dinara, 50 za cveće a još 50 za Vas.“

„Ovo mi bude tuga kad se setim. Tako mlada deca da časte. Ću joj se odužim ja. Juče sam na jednu dala,kaktus lep, mali, ali lep cvet ima, kao kišobran. Za rak je dobar taj. I ja joj kažem: Uzmi. Ona opet ostavlja  50 dinara. Ja joj kažem: Ne, sad ja imam tebi da dam“

Znači, baka Bisa ima stalne mušterije. A ono što nju razlikuje od drugih prodavaca cveća jeste to što svaka sezona ima drugu ponudu cveća. I ljudi mnogi vole da ga kupe baš od nje.

„Svud su me ljudi voleli. Gde god da sam radila. Puno, puno sam radila“

Baka Bisa ima pune 82 godine i u skladu sa tim zdravlje joj nije najsjajnije. Nagomilani problemi i porodična tragedija, smrt sina, naneli su ovoj dragoj ženi nepopravljive udarce. Nikada dovoljno sekiracije, čini se.

„Srce mi je otišlo zbog ovaj zid što su zidali. Mnogo sam tugovala i bolovala. Ja 6 meseci kad su zidali nisam mogla da spavam. I tad mi se razbole srce. Ćirić, doktor mi je rekao da se operišem. Ja nisam prihvatila. Srčani zid  mi otišao i tako...Evo sad 2 meseca i ne odlazim kod mog lekara. Teško mi je pa pođem, pa mi nije dobro i ne odlazim. Ću da odem jedan dan, sad se spremam. Dal ću od ponedeljak il od utorak“

Pitamo je zar nema nikoga ko bi došao da je odvede lekaru.

„Privatni oće. Treba da platiš...A, što da plaćam kad imam knjižicu, jel tako? Celog života sam se mučila...“

Bisa sama brine o sebi, koliko je u mogućnosti.

„Ima žene dođu ponekad, pomognu mi, prijateljice, sestrić Dule...i on dođe, pomogne kad je nešto teško ili kad treba nešto da se uradi. Ali, ne može niko to stalno. Eto, i on čuva svoju  majku. Da l mene da čuva il nju? To je sve teško...“

Zanima nas kako joj se dopada današnji, savremeni Niš?

„Grad je lep, samo ima neki ljudi loši. Inače, grad je najlepši Niš. Ja kad sam bila mlada, trebala sam bila da idem u Nemačku da radim, overen mi je bio pasoš da odem. Al, nisam mogla da si ostavim svoju zemlju. Meni si je dobro pa da jedem samo paradajz i leba, ili samo so da topim – meni si je dobro u Niš!“ „Moj grad! I ne mogu si ja idem iz Niš!“

Kada vas put nanese kroz Voždovu ulicu,  zastanite makar na tren kraj baka Bisine kapije. Ako ništa drugo, razgledajte cveće koje nudi, pitajte je za zdravlje. Uzvratiće vam možda nekom lepom pričom o vremenima prošlim.  Jer,  ta malena osamdesetdvogodišnjakinja jeste u pravom smislu čuvar jednog vrednog razdoblja Niša, onog istog Niša kog smo voleli i koji je voleo nas.

Projekat su podržali Grad Niš - Uprava za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije