Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Odlazak u nepoznato

30. 12. 2012.

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Umesto zaključka

Realizacija ovog serijala imala je za cilj da pozitivno utiče na pripadnike manjinskih zajednica. Pre svega, da se ohrabre da se sa problemima ekonomske prirode pokušaju boriti ovde u Srbiji, a ne preko granice gde im je sudbina krajnje izvesna.

Polazna pretpostavka nam je bila da  novac i energija koju troše na lažne pokušaje da se domognu statusa azilanta mogu bolje da se upotrebe i preusmere na ulaganja u sopstveni posao, obrazovanje dece i na još mnogo, mnogo drugih načina. A obaveza društva je da im u tome pomogne.

Međutim, nakon malo opsežnije analize raznih aspekata cele priče, koja s pravom brine sve one koji Srbiju, uprkos svim preprekama vide isključivo kroz prizmu evropske budućnosti, a naročito kroz direktne kontakte sa živim ljudima i njihovim životnim sudbinama – možemo reći da smo opet na početku i da se o pitanju azilanata zapravo treba mnogo dublje i slojevitije razmišljati.

Zaista, kao u zatvorenom krugu se vrte neka saznanja do kojih smo došli. Da li su zemlje potpisnice Sporazuma o readmisiji poput naše, bile zapravo spremne na prihvat i repatrijaciju? Ne. Da li je insistiranje Evropske Unije i zapadnih zemalja najzainteresovanijih za smanjenje broja novopridošlih azilanata svih ovih godina bilo pomalo nefer i kontradiktorno, kada je reč o odgovornosti Srbije za uspešnost toga? Apsolutno da.

Zaista se otvara pitanje kako je moguće očekivati od  male, ranjive zemlje koja čeka na listi za ulazak u Uniju da krši propise same Unije i na bilo koji način ugrožava pravo na kretanje, dobijanje ličnih dokumenata i izlazak iz zemlje određenim grupama svojih građana, u našem slučaju uglavnom pripadnika manjinskih zajednica.

Uostalom, to se i u praksi dokazalo kao tačno, s obzirom da se broj azilanata u nekim zemljama poput Norveške i Švajcarske smanjuje drastično otkako su sami izmenili zakonske odredbe i skratili rok za donošenje odluke na svega 48 sati. Najvažnije što smo iz ovog serijala naučili su zapravo sami ljudi, odnosno njihova percepcija nepodnošljivo teškog života koja ih praktično tera na kretanje ka Zapadu.

Nikada se ne sme smetnuti s uma da svi oni imaju imena i prezimena (iako ih povremeno menjaju), porodice, probleme i svi sasvim običnu ljudsku želju da žive makar na donjoj liniji dostojanstva, koja podrazumeva tek tri dnevna obroka na stolu za porodicu. Toga uglavnom u suvoparnim političkim izjavama političara sa naše ili tuđe strane nema - tek brojke, brojke i procenti. Suzbijanje pojave lažnih azilanata ponekada zaista zvuči kao suzbijanje besnila kod pasa. Tako zvuči a takvu reakciju na ostatak društva i ima.

Sve u svemu, život azilanata, pravih ili lažnih (mada i taj termin zaista zaslužuje reviziju) nije nimalo lak. I uglavnom ih tamo, daleko ne dočekuje blagostanje nego izvesno odbijanje. Slično im je i po povratku ovde, pogotovo ako su prekoračivši dozvoljeni datum na putu ovamo najpre proveli neko vreme u imigracionim zatvorima.

Na samom kraju, nećemo postaviti iznova pitanje koje se kroz sve tekstove ponavlja: Zašto ljudi odlaze? Umesto toga ćemo se usuditi da apelujemo da to ne čine, ne izlažu tome sebe i svoje porodice.

Iako retki, gotovo usamljeni neki su nam sagovornici ipak ulili nade da u našoj zemlji, uz samo malo odricanja i dosta rada, ipak može da se obezbedi pristojan život. Obaveza države je da u tome koliko je u mogućnosti pripomogne.

Projekat je podržalo Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara