Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Socijalno preduzetništvo

17. 09. 2019.

Autor: I.P. Izvor: AIM Centar

Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice (4)

Bagel Bejgl - socijalno preduzeće sa dušom

Druga priča koju vam donosimo je priča NVO „Atina“ iz Beograda. Zadovoljstvo nam je učinila Jelena Hrnjak koja je pristala da govori o socijalnom preduzeću koje je ova nevladina organizacija, koja se bavi žrtvama trgovine ljudima napravila kako bi mogle da na efikasniji način obavljaju tu misiju kojoj su već decenijama posvećene.

NVO Atina je već dugi niz godina vodeća nevladina organizacija u Srbiji koja brine o žrtvama trgovine ljudima. Njihov rad je inspirativan u svakom pogledu ali je ovog puta povod gostovanja Jelene Hrnjak, koordinatorke organizacije, bila upravo aktivnost „Atine“ vezana za socijalno preduzetništvo. Naime, nedavno je u njihovoj organizaciji održan Sajam ženskih inicijativa u socijalnom preduzetništvu.

Jelena nam sa ponosom govori najpre o „Atini“.

„Atina je organizacija koja se bavi zaštitom žrtava trgovine ljudima. Mi to radimo na jedan specifičan način. Organizacije civilnog društva su se samoorganizovale. Grupe žena iz Ženskog pokreta Srbija su shvatile da je trgovina ljudima ogroman problem koji na ovim prostorima datira zapravo jako dugo. Neki zapisi još iz ratova devedesetih ukazuju na tu temu i one su dosta pogurale početkom dvehiljaditih državu Srbiju da prepozna krivično delo trgovine ljudima. Među njima je i organizacija „Atina“ koja je 2003.pokrenula prvo sklonište za žrtve trgovine ljudima, koje i dan danas funkcioniše u našoj zemlji. Nakon jako mnogo godina i jako mnogo obećanja koje je država Srbija davala da će otvoriti to slonište mi smo uspele da održimo sistem podrške. Zašto je to važno da govorimo o tome? Važno je iz različitih razloga, pre svega zbog toga što su OCD sve vreme kreirale tajprostor da bi žene i devojčice koje imaju ovo iskustvo mogle zapravo da se na adekvatan način oporave. Država Srbija je ove godine po prvi put otvorila prihvatilište, 2019., nakon godina i godina obećanja, otvorila je prihvatilište za žrtve trgovine ljudima i zapravo, to je jedna stara ideja, čiji se trag vuče iz 2007., 2008., kada  je to imalo možda dosta smisla." 

"Međutim danas, u 2019. godini i u ovoj revoluciji tehnološkoj, koju mi pokušavamo da istrpimo kao društvo, mi uviđamo kako se sam  fenomen trgovine ljudima menja, kako on zadobija nove i nove oblike i kako potrebe današnjih devojaka, devojčica, dečaka i uopšte osoba koje su preživele trgovinu ljudima se menja. I sada se tu opet postavlja to pitanje razmatranja suštinskog položaja ljudi u našem društvu, tog jednog siromaštva i jedne tiranije ćutnje oko siromaštva koja nas je onako ophrlila sve kao društvo (a kada kažemo siromaštvo mislimo i na to nemanje dodira sa kulturom, nerepoznavanje istorije i uopšte identiteta, obrazovanja koje je otišlo u sasvim nekom drugom pravcu, i zapravo nemogućnosti mladih ljudi da se adekvatno školuju).

Mi naravno imamo jedan broj mladih ljudi koji se školuju ali se postavlja pitanje ljudi koji misu završili osnovnu školu, srednju školu. To su sve osobe koje mogu potpadati pod razne rizike i koje mogu ulaziti u različite situacije pa između ostalog i u situacije trgovine ljudima. I to je razlog zboh koga postoji NVO Atina – da uoči različite trendove i fenomene koji pogađaju naše društv u nekom širem spektru. Nije trgovina ljudima samo jedna priča. To su sve romske devojčice i dečaci koje viđamo da su primorani da prose na ulicama, to su sve žene koje gube svoj posao nakon pedesete, to je sve borba za radna prava. Tako da je puno tu elemenata pomešanih u tu priču i zapravo je super stvar da su aktivistkinje koje postoje i ovde u Nišu i u drugim gradovima naše zemlje uspele da održe te programe i eto, Atina je jedna od njih koja uspeva da održi taj program koji se bavi zaštitom žrtava trgovine ljudima“.

S obzirom na visoki nivo siromaštva kod nas, logično je da ljudi možda lakše u potrazi za egzistencijom upadaju u rizik da završe u nekom lancu trgovine ljudima. Koliko su ljudi svesni opasnosti koje ih vrebaju?

„Mislim da nisu dovoljno mada je to sve individualno. Neki jesu neki nisu. Vi, ako živite u nekim okolnostima lošim, vi ne razmišljate o opasnosti, vi razmišljate kako da preživite dan, sat nedelju. Imate taj paradoks koji se jako često javlja i kod radne eksploatacjje gde vi vidite ljudi zovu pre nego što odu da rade negde, čak i u inostranstvo (najveći broj njih završava kao žrtve trgovine ljudima kada odlaze u inostranstvo da rade). Vi vidite da su oni svesni rizika ali da nemaju izbora. Nemanje izbora je ono što vas čini ranjivim i nemanje izbora jeste ono što koristi neko ko ima poziciju moći. On to ugleda, prepozna, vidi i zloupotrebljava taj vaš težak položaj.“

Ovo je jako bitno pitanje, s obzirom da su mnogobrojni oglasi svuda u javnom prostoru. Pozivaju se devojke, žene da rade kao negovateljice, medicinske sestre, da čuvaju decu. Koliko čovek može da bude siguran šta se iza takvih oglasa krije i kako žene zaštititi od potencijalno malicioznih oglasa.

„Vi ćete se složiti sa mnom da skoro da nema porodice, poznanika da nema nekoga ko je negde otišao da radi. To je jedna realnost Srbije i to će biti sve veća i veća realnost i u budućnosti. Za mene je ovo što ste rekli u vezi oglasa značajno. Ja kad vidim oglas da neko traži devojke ili žene – to mi je odmah maliciozno, samo po sebi. Zato što smatram da se ne sme raslojavati po polu bilo koje zanimanje. Naravno da postoje neke preference u odnosu na određena zanimanja. Meni je međutim indikativno, čim vidim takav oglas, pogotovo ako je naglašeno da se traže mlađe devojke jer je i to samo po sebi indikativno“

„Atina“ je nedavno organizovala Sajam socijalnog preduzetništva ženskih inicijativa. Ljudi još uvek ne prepoznaju šta sam pojam socijalnog preduzetništva znači te vrlo često mešaju socijalno preduzetništvo sa opštim preduzetništvom. U čemu je suštinska razlika?

„Pa, postoji nekoliko razlika. Socijalno preduzetništvo podrazumeva uključivanje teško zapošljivih kategorija stanovništva. Ima socijalnu misiju i viziju a to je da se vraća zajednici. Sva preduzeća ne moraju nužno da zapošljavaju osobu koja dolazi iz marginalizovanih grupa već mogu da sav profit usmeravaju na programe na primer za osobe sa invaliditetom i bilo koju drugu marginalizovanu grupu u društvu. Socijalna preduzeća, nažalost, i dalje postoje isključivo u našim glavama, pošto mi još uvek u Srbiji, u 2019.nemamo zakon o Socijalnom preduzetništvu, nemamo okvir koji bi jasnije definisao šta to znači. Ne možemo ni kriviti građane, ako oni nisu nešto previše obavešteni o tome kada zapravo ni ne postoji jedna usredsređena definicija toga šta socijalno preduzetništvo jeste samo po sebi. Ali ono jeste za mnoge organizacije civilnog društva zapravo izlaz i jeste jedna baza da oe ostanu nezavisne.

Za nas je to jedan od glavnih razloga zašto smo se, pre 5 godina odlučile da pokrenemo socijalno preduzeće Bejgl Bejgl u Beogradu, jer zaista više nismo mogle da čekamo da se država seti da nas ugleda. Da se seti da ima obavezu da finansira i podržava organizacije civilnog društva. Da joj je to možda i korisnije i jeftinije i da može mnogo više i učinkovitije. Država je odlučila da ide u nekom drugom pravcu. Takav odnos države osećaju građani generalno, nisu tu organizacije civilnog društva manje ili više povlašćene. Jedan od glavnih razloga je bio da se okušamo praktično u biznisu, da probamo da zaradimo sredstva same i da ne čekamo više nikoga, da ne čekamo ni zakon. Često nas to pitaju: „Kako vi vodite socijalno preduzeće a nema zakona o socijalnim preduzećima?“ Mi uvek odgovorimo da smo čekale 5 godina mi ne bi smo imale Bejgl koji je jedna fantastična priča i van granica naše zemlje“

Čime se konkretno bavi „Bejgl Bejgl“?

„Bejgl proizvodi najbolje i najkvalitetnije Bejgl pecivo u Beogradu. Prevashodno tu jer smo mi otvorile jednu maloprodajnu prodavnicu gde mi proizvodimo to pecivo. Ona se nalazi u Knez Danilovoj ulici i živi jedan svoj jako radostan, energičan i lep život. To preduzeće je uspelo da već u prvoj godini zaradi dovoljno novca da uđe u PDV što je nas radovalo jer jeste bio pokazatelj da firma dobro posluje. Sa druge strane, kao organizacija koja i vodi program za oporavak žrtava mi smo shvatili da mi zapravo namirujemo potrebe same države. Znači Udruženje Atina svake godine odvoji državi Srbiji sredstva kojima bi mogla komotno da finansira svoj program. To je jedna od poteškoća sa kojom se suočavamo, ali dosta se nekih pomaka desilo. Menjale su se i garniture političke, ovakve i onakve. Mi smo slale različite inicijative ka nadležnim ministarstvima. Žrtve trgovine ljudima i žrtve nasilja u porodici jesu prepoznate u našoj zemlji kao teško zapošljive kategorije i ukoliko ima afirmativnih akcija, poslodavci koji zapošljavaju osobe iz ovih kategorija mogu biti oslobođeni dela nameta koje inače moraju da plaćaju. Mi smo smatrali da je to jedna dosta pozitivna mera i da može da omogući ženama kojima to zapravo jeste izlaz iz situacije. Znači, boriti se protiv nasilja jeste ekonomsko osnaživanje i ekonomska snaga žene i stabilnost žene u ekonomskom pogledu jeste jedno od izlaznih rešenja ali jeste takođe i jedan od uzroka zašto dolazi do nasilja. Mi i dan danas živimo u jednom patrijarhalnom društvu u kome se muškarci baš i ne raduju da vide samostalnu, uspešnu i jaku ženu.“

Koliko još ima takvih inicijativa, ženskih?

„Pa, ima. I to je pokazao ovaj predivni, preradosni Bazar koji je u svakom pogledu slavio snagu žene. Imali smo preko 20 inicijativa. Pazite, Bazar je bio poslednjeg dana jula, kada je  veliki broj ljudi na odmorima, ali se na Bazaru pojavilo oko 500 ljudi što mi smatramo velikim brojem. On je trajao svega par sati, jer smo mi tako želeli, da organizaciono ljudi imaju dovoljno vremena da pogledaju šta on sve nudi i sa druge strane, su zapucale žene iz različitih delova Srbije da prikažu svoje proizvode, tako da smo mi mogli tamo i da kupimo i probamo organski ajvar i različite neke inicijative preko prehrambenih, tekstilnih i ostalih. Tu se moglo čuti različitih nekih iskustava što i jeste suština našeg okupljanja i našeg rada – da budemo podstrek svim drugim ženama, da im ulijemo nekako tu nadu i energiju da i one krenu istim putem ili nekim putem koji ima više smisla u njihovim zajednicama u kojima žive. Svesni smo da u nekim zajednicama neke inicijative ne mogu da se replikuju ali verujemo i u to da sve već negde postoji i da samo to treba uklopiti i dovesti u određeni kontekst, on je taj koji daje rezultat“

U Nišu živi mnogo ljudi koji spadaju u grupu teško upošljivih građana. Veći broj njih čine žene. Može li model socijalnog preduzetništva da bude odgovarajući za njih? Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice. Projekat realizuje AIM centar uz finansijsku podršku Fonda za jug Srbije

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara