Home  |  Program  |  Projekti  |  Socijalno preduzetništvo  |  Od odbijanja da te zaposle, teže je samo poniženje
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Socijalno preduzetništvo

20. 09. 2019.

Autor: I.P. Izvor: AIM Centar

Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice (7)

Od odbijanja da te zaposle, teže je samo poniženje

Radeći na ovom projektu koji se bavi usko socijalnim preduzetništvom kao modelom za upošljavanje teško upošljivih kategorija, došli smo do saznanja da među takvim ljudima u našem gradu koji žive na egzistencijalnom minimumu ima i mnogo ljudi sa završenim fakultetima. Uobičajena je predrasuda da siromaštvo pogađa samo slabije obrazovane slojeve stanovništva. Među neuspešnim tražiocima posla sve je više visokoobrazovanih ljudi oba pola. Ipak, ženama je nešto teže.

 

Pored uobičajenih reči odbijanja poslodavaca da ih zaposle, neretko se žene suočavaju i sa drugim vidovima diskriminacije u toj oblasti. Žene se susreću i sa seksističkim stavovima i sa veoma diskriminatorskim stavovima vezanim za godište ili izgled žene.   

Razgovaramo sa našom sugrađankom koja je godinama radila kao korektor u Narodnim novinama. Kada je pre 6 godina ostala bez posla u tom dnevnom listu, krenula je njena potraga za poslom. Neuspešna sve do danas. Naša današnja gošća je Pamela Živković, po obrazovanju profesor srpskog jezika i književnosti. Sa njom najpre razgovaramo o okolnostima zbog kojih je izgubila posao.

„Ja sam u novinama radila 12 godina, najpre kao korektor, zatim kao lektor i na kraju kao lektor supervizor. Jednog dana sam ostala bez posla. Pozvali su mene i kolege i saopštili nam da je novi vlasnik, tadašnji i sadašnji, odlučio da naša struka nije potrebna, da lektori novinama nisu potrebni.“ – počinje Pamela svoju priču –„Iste 2013.godine na jesen je stupila na snagu Odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Ona je na snazi i dan danas. I to je to.“

Od tada je Pamela bez posla. Pre stupanja na snagu te Odluke, ona je kaže, konkurisala na preko 60, 70 konkursa za rad u školi. U Nišu i širom Srbije. Svuda je bila odbijena. Gubitak posla je za Pamelu bio veoma stresan. U to vreme je bila već majka tada petogodišnjaka Vuka, a njen suprug, koji radi u nekoliko seoskih škola van Niša kao nastavnik, je iste godine počeo da ostaje bez punog fonda časova. Porodica se našla bukvalno pred ekonomskim kolapsom. Pamelin suprug svakog leta strepi hoće li uspeti da obezbedi pun fond časova. Neka odeljenja se gase. I ovog leta nisu bili bez brige. U poslednjem trenutku je uspeo da dobije još neke časove u jednoj srednjoj školi u Leskovcu, tako da će i ove godine pored sela u koja putuje da bi predavao u školama, odlaziti i u susedni Leskovac.

„Sve je jasno. Ta Odluka o zabrani zapošljavanja je na snazi ali se ljudi ipak zapošljavaju. Kad učitelj ode u penziju, nastavnik ode u penziju, normalno je da neko mora da se zaposli. I to je ono što je ključno.“ – kaže Pamela i sa dosta gorčine daje svoje viđenje tog zapošljavanja.-„Dakle, konkursa nema, po zakonu. Škole a i druge državne firme imaju potrebu za ljudima. Konkretno, škole imaju pravo da na dva meseca direktor škole ima pravo da primi koga želi. To se i dešava, a onda se toj osobi samo produžava ugovor.“

Naša sagovornica je veoma razočarana što ne postoji normalan put, što se škole, kada im treba kadar ne obraćaju Birou za zapošljavanje. Trenutno, kaže, „srbista“ na Birou u Nišu ima blizu 70, a ljudi se zapošljavaju. Ko se zapošljava?

„U ovoj zemlji postoje samo naizgled podsticajni a u stvari ja mislim diskriminatorski zakoni. O čemu se radi? Imamo program za zapošljavanje mladih do 30 godina „Prva šansa“ gde su poslodavci stimulisani da zapošljavaju. Imamo olakšice pri zapošljavanju onih iznad 50 godina, pa podsticajne programe za romsku zajednicu, osobe sa invaliditetom. Sve je to dobro. Ali, ima nas, koji ne spadamo ni u jednu od tih pomenutih kategorija.“

Pamela kaže da njen slučaj nije samo njen i kao primer navodi svoje brojne prijatelje, lekare, inžinjere, koji nikada nisu radili u struci. Ona ne zna na osnovu kojih kriterijuma direktori škola donose odluku koga primaju na dvomesečni ugovor a koga ne. U jedno je međutim sigurna.

„Ja znam ko tamo ne može da radi. Ja. To mi je rekao i načelnik školske uprave. Apsurd je što mi je on rekao da nije u njegovoj nadležnosti da zapošljava kadar u školama i a se obratim direktorima škola. A upravo su me direktori nekih škola uputili njemu. To je jedno vrzino kolo“ – kaže Pamela i dodaje da zapravo to boli što mgu da vam kažu šta im je drago na svakom nivou –„Sila Boga ne moli. Silni su. Moćni su. Može im se i rade to kako rade.“

Naša sagovornica kaže da se u traganju za poslom u školi susretala sa najneverovatnijim stvarima, koje su joj poprilično otvorile oči i učinile da razume kako sve to u praksi izgleda. Naime, Pamela je dosta revoltirano upitala direktoricu jedne škole da li misli da je u redu što se uglavnom upošljavaju deca ljudi koji u toj školi rade jer je to nepotizam. Odgovor je potpuno iznenadio. Direktorica se nije potrudila da je demantuje. Umesto toga, objasnila joj je da to jeste tako zato što oni ne mogu za dobrobit dece, „da zapošljavaju nekoga sa ulice“. Pamela se u toj grupi „sa ulice“ prepoznala i to nije bilo prijatno. Pamela tvrdi da u školama ima nepotizma. Takođe tvrdi da ima i dosta političkog uticaja.

„Mene su pitali da li sam član SNS-a. Kao, nije bitno ali eto, može da pomogne. Nisam član SNS niti ću da budem, pa ne moram nigde ni da radim.“ – izričita je naša sagovornica.

Osim što je doživela uvredu u jednoj školi i u mnogim drugim se suočila sa svojevrsnom diskriminacijom. Jedna od njih je vezana za Pamelino godište.

„Rečeno mi je da direktori vole mlađe. Za šta mlađe? -uzvratila sam pitanjem. I naravno nisam dobila posao.“ – kaže Pamela i objašnjava da sve te uvrede koje je progutala tek sada može da definiše –„Znate, ova slika gde umetnica Marina gleda u magarca? E ja se osećam nakon ovih 6 godina traganja za poslom kao taj magarac!“

Pamelinu nezavidnu ekonomsku situaciju pogotovo čini još težom to što u muzičko školovanje izuzeto talentovanog za muziku sina ne može da ulaže onoliko koliko je potrebno. Jedanaestogodišnji Vuk već sada obećava blistavu pijanističku karijeru, pošto je reč o zaista vanserijskom talentu. A da bi to postao treba mnogo novca.

„To je ono što je bolno i to je ono što stvara kod mene potpunu depresiju jer ja njemu sve češće moram da kažem – nema, ne može...Mi pratimo negde njega koliko možemo.“  - kaže Pamela i dodaje da su, da bi omogućili detetu instrument, morali da prodaju nameštaj iz kuće –„Onda je on osvojio prvu nagradu, dobio i neki novčani iznos, mi smo dodali i kupili smo i stolicu za klavir.“

Za takmičenja, na koje ide o svom trošku, ponekad im se refundira deo, ove godine je nešto malo pomogla i opština Palilula, pomažu i rođaci kad mogu.

„Sve je to jedno strašno poniženje. Mnogo smo poniženi. Jasno je o čemu se radi i moram da se ponovo vratim na zakon o zabrani zapošljavanja. Šta je on doneo ovoj zemlji? Pa, i dalje se zapošljavaju samo ne za stalno nego na određeno.“ – kaže Živkovićeva.

Toliki broj ugovora na određeno vreme može da bude veoma politički osetljivo. Naša sagovornica smatra da takvi ugovori upravo tome i služe, da vlasti obezbede sigurnu glasačku mašineriju. Čovekom sa ugovorom na određeno je lako manipulisati, obećavati mu stalan posao, od izbornog kruga do izbornog kruga. Ona smatra da je to razlog i tolikog popularisanja zapošljavanja mladih ljudi. Mladima je lako manipulisati.

Slažemo se da je negde zaista čudna kategorizacija gde se mladi ljudi svrstavaju u grupu ugroženih kategorija, mada je cifra mladih koji ubrzano napuštaju Srbiju u potrazi za pristojnijim životom sve veća, pa je možda i opravdano posmatrati ih kroz tu prizmu ugroženosti.

Kada bi mogla da nekim čarobnim štapićem sebi stvori posao Pamelin izbor bi svakako bio rad u školi. Kaže, za to se školovala, i tu bi najviše mogla da ponudi. Ipak, ni prethodnih 6 godina nije sedela skrštenih ruku.

„Izmišljam sebi posao. Prodajem polovne stvari preko interneta kao i mnogi drugi. Dobijem lepe komentare, da lepe, pismene oglase pišem“ – kroz smeh priča Pamela –„To je sve sitno, ali je osećaj krupan, da nešto privređujete, da nešto vredite. Svakom je čoveku potrebno da radi.“

Pamela kaže da je i pri traženju posla koji nije u školi doživljavala razne zanimljive situacije. Priča nam anegdotu koju je doživela kada je ušla u jednu pekaru na kojoj je bio oglas za radnicu. Pitali su je da li ima iskustva a ona im je odgovorila da je radila u novinama.

Odbili su je za posao uz pitanje: „Pa, šta misliš da radiš ovde? Da motaš burek u novine?“

Pitamo Pamelu da nam iskreno kaže da li je nas sredovečne negde vreme pregazilo. Da možda i jeste opravdani strah da se slabo uklapamo u novo digitalno doba, bez pokušaja da branimo skeptične poslodavce. Da spadamo u onu generaciju koja čeka posao umesto da ga aktivno traži.

Pamela misli da nam godine nisu mana, već u odnosu na mlade generacije čak prednost. To objašnjava time da smo morali da se za sve borimo, da radimo na sebi, da nismo pristajali na besomučno iskorišćavanje od strane političara. Njeno je mišljenje da mnogi mladi danas koji s prezirom gledaju na nas sredovečne zapravo imaju poljuljan sistem vrednosti a za to krivi politički uticaj i zloupotrebe.

„Oni imaju SNS, koji ih upošljava na primer, kao botove. Da pišu gluposti i tako zarađuju veliki novac. Takav mladi čovek misli da je uspeo u životu, da je sposobniji od nas koji bi smo mogli roditelji da mu budemo jer mi ne zarađujemo manje ili ništa. Ne shvataju da je sve to varka i laž koju gutaju u polarizovanom društvu.“

Pričamo i sa Pamelom o socijalnom preduzetništvu. Pitamo je da li bi se samouposlila kad bi mogla. U njoj postoji interesovanje ali i skepsa jer misli da za avanturu pokretanja biznisa nema novca za početni kapital. Nije upoznata sa programima podrške koji postoje kod nas i za to krivi medije,koji o takvim temama jednostavno ne izveštavaju.

AIM Centar je i Pamelu Živković identifikao kao potencijalnu socijalnu preduzetnicu. Jer je elokventna, sposobna, samo joj treba pomoći da osmisli održivu biznis ideju za sebe i za svoje prijatelje koji su u istom položaju. Uz nešto informacija i saveta, mogla bi da osmisli posao umesto da bezuspešno traga za njim.

U Nišu živi mnogo ljudi koji spadaju u grupu teško upošljivih građana. Veći broj njih čine žene. Može li model socijalnog preduzetništva da bude odgovarajući za njih? Od korisnice socijalne pomoći do socijalne preduzetnice. Projekat realizuje AIM centar uz finansijsku podršku Fonda za jug Srbije

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije

Najviše komentara