Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Društvo

25. 04. 2012.

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Pravo na pravo

Oni su tu oko nas. Srećemo ih svakog dana. Oni su visoki, niski, bledunjavi ili tamnoputi. Oni su mladi i stari. Zdravi i bolesni. Nekima je put posut ružama a nekima trnjem. Oni hodaju, trče ili se kreću u kolicima. Neki savršeno vide a nekima kretanje olakšava beli štap. Oni medjusobno komuniciraju različitim jezikom i dijalektom ili uz pomoć Brajevog pisma i jezika znakova. Oni su muskarci i žene. Oni su svi različiti. Oni su u stvari Mi. Oni su svi isti. Svi imaju ljudsko lice.

Prema opštoj  Deklaraciji o pravima čoveka usvojenoj od Ujedinjenih nacija 10.decembra 1948. sva ljudska bića se radjaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.

Naša država je prihvatila tu deklaraciju i mnoge njene odredbe sadrži najviši državni dokument – Ustav. Da li se prava čoveka poštuju u našem okruženju? Da li smo ih uopšte svesni pa samim tim da li smo svesni i njihovog kršenja?  Da li umemo da prepoznamo diskriminaciju, zloupotrebu ili radno iskorišćavanje dece? Šta kao pojedinci činimo da onima koji su po ma čemu drugačiji od nas pružimo ruku i pomognemo da se uključe u društvenu zajednicu?

City radio već godinama nudi odgovore na neka od ovih pitanja, traga za mogućim rešenjima.  Naš novi serijal je zapravo još jedna mini kampanja sa ciljem da se svi zajedno podsetimo važnosti poštovanja ljudskih, manjinskih i dečijih prava za svakoga od nas pojedinačno kao i za društvo u celini. Ujedno nam je i namera da doprinesemo jačanju duha tolerancije  u osvit obeležavanja jubileja godišnjice Milanskog edikta, kog je usudom ili srećnim spletom okolnosti doneo čovečanstvu naš davnašnji  carski sugradjanin – Konstantin Veliki.

Osnovni motiv pronašli smo u opažanju da se u periodu tranzicije u našoj zemlji, a koji se poklopio sa svetskom ekonomskom krizom, prosečan građanin Srbije pa i našeg grada, verovatno umorio od prethodnih godina, čak i dekada beznađa, ratova i burnih političkih previranja. Takva premorenost neminovno je dovela dobar deo društva u stanje najpre apatije a potom i depresije koja je rezultirala gotovo Hobsovim modelom usamljeničkog, paranoičnog i pomalo autističnog ponašanja.

Alarmantni podaci o količini lekova za smirenje koje građani Srbije ispijaju na godišnjem nivou, dopunjeni najnovijim podacima o prevelikom broju profila na društvenim digitalnim mrežama, mogu da ukažu i na vid otuđenosti jednog dela naših ljudi od stvarnih problema. Tastature i virtuelna komunikacija, čini se, sve više preuzimaju primat nad tradicionalnim komšijskim ćaskanjem i ispijanjem kafica.

Šta u takvoj atmosferi i socijalnom miljeu preostaje za one najmarginalizovanije, najugroženije, najranjivije, čiji su problemi stvarni a ne virtuelni. Koji bi rado mnogo toga menjali, samo da mogu.

Nekoliko meseci unazad istraživali smo najosetljivije grupe naših sugrađana, pokušavajući da nepristrasno procenimo veoma osetljive uzajamne odnose, pretpostavke, predrasude i stereotipe, ali i dobre primere koji ulivaju nadu da se neke stvari definitivno menjaju nabolje u našem gradu.

Da li je Niš romofobna sredina? Koje su predrasude i stereotipe zamenili drugi stereotipi? Šta je donela Dekada Roma? O tome smo razgovarali sa velikim brojem poznatih ali i anonimnih sugrađana, Roma i ne-Roma, od relevantnih stručnjaka do samohranih majki.

Najčešći  stereotipi u vezi sa Romima jesu: Romi  su  po prirodi lenji, ne žele da se menjaju pa zato žive u nehigijenskim mahalama koje su im svojevrsna zamena  za nekadašnje nomadske čerge, ne vole da se školuju, a vole da kradu. Gotovo po pravilu kao jedina vrednost i „od Boga“ udeljen talenat im se priznaje muzikalnost.

Tim stereotipima se u poslednjih nekoliko godina pridružuju i novi, uzrokovani pojačanim interesovanjem na globalnom nivou i akcijama da se život ove posebne i u svetskim razmerama najmarginalizovanije etničke zajednice poboljša i unapredi. Sve se češće mogu čuti argumenti da su Romi pobesneli, da se u njih preterano ulaže, da imaju privilegije kakve niko nema, da im uloga tobožnje žrtve odgovara jer ne snose nikakve posledice ma šta činili a da su zaštićeni preko svake mere.

Kada govorimo o romskoj zajednici neminovno se pojavljuju veoma osetljive reči kao što su diskriminacija ili segregacija. Neretko u razgovorima sa ne-Romima iz Niša primećujemo da ima onih koji smatraju upotrebu tih termina kao nepotrebnu i preteranu. Po mišljenju mnogih, Romi uživaju sva prava i slobode i samo do njih samih je krivica što nisu uključeniji u opšti život zajednice. Nije za utehu, ali činjenica je da mnogi od nas i ne prepoznaju oblike diskriminacije sve dok ne postane potpuno vidljiva i ispoljena u vidu nasrtaja na nečiji život ili imovinu. A da li Nišlije zaista nisu romofobi?

Odgovor na to pitanje nije teško pronaći. U Nišu postoje najmanje tri osnovne škole u širem centru grada, u koje roditelji ne-romske nacionalnosti nerado upisuju decu, te se polako pretvaraju u etnički čiste romske škole. Dovoljno je reći da sve te škole gravitiraju ka romskim naseljima. To je tema kojom smo se posebno bavili. Drugi, takodje slikovit primer tiče se tržišta nekretnina. Uporedjivali smo cene sličnih nekretnina u delovima grada gde ima većeg broja romskih porodica i onih gde Roma nema. Cena kvadratnog metra je i do 50% manja u delovima grada blizu Roma.

Gotovo da neverovatno izgleda podatak da desno od mosta  na Nišavi, cena kvadrata ide i do 1.300 evra, a sa leve strane mosta, nova kuća ne može da se proda ni za 500 evra po kvadratu, na razdaljini manjoj od 200 metara?! O privlačenju tašne bliže sebi pri gotovo svakom ulasku osobe romske nacionalnosti u autobus ili prodavnicu ne treba ni govoriti posebno. Kao ni o sumnjičavim pogledima mnogih prodavačica i urednom preventivnom praćenju romskog deteta koje uđe u samoposlugu od ulaza do kase. To su svakodnevne pojave i nisu karakteristične samo za Niš.

Prema  prošlogodišnjem istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava  u Srbiji čak 37% dece školskog uzrasta  pokazuje rasističke stavove prema Romima. Gde leže uzroci toga? Jedan od mogućih razloga je tradicionalno korišćenje izraza „Ciganin“ u najnegativnijem kontekstu u svakodnevnoj upotrebi . Zapitajmo se koliko puta smo i sami izgrdili dete jer se uprljalo i musavo je kao Ciganče, koliko puta smo ga plašili da se ne udaljava jer će ga ukrasti „zli Cigani“ ili u ekstremnijoj varijanti da ćemo ga dati „Ciganima da ga odnesu“ ukoliko se ne smiri. Ako nam nešto poslovno ne krene kako treba to su bez razmišljanja „ciganska posla“, ako nam je kuća u neredu onda je kao „ciganska kuća“. Ako želimo da prekinemo raspravu, prestajemo da se „cigančimo“. Primera je bezbroj.

Rasizmom i nipodaštavanjem Roma obiluju vicevi kojima se smejemo, filmovi koje gledamo. Posebnu odgovornost medjutim, za kreiranje, pa zapravo i za podršku rastućoj diskriminaciji prema Romima nose mediji. Iako kodeks o ponašanju novinara striktno brani potenciranje nacionalne i verske pripadnosti, lako se može uočiti da se gotovo po pravilu ukoliko se radi o vesti o nekom kriminalnom delu uvek i jedino nacionalnost naglašava kada je počinilac romske nacionalnosti. Da li je to slučajno?

Posebno jak efekat i snažno emotivno dejstvo imaju priče u kojima su deca glavni akteri i kada se vršnjačkom nasilju koje poprima epidemične razmere u školama, senzacionalizma radi ili pak opet sa skrivenom antiromskom agendom , bez imalo profesionalnog skrupula i etike podvlači uvek da se radi o Romima, ukoliko se pojave u ulozi zlostavljača, iako ta činjenica nema nikakve veze sa samim incidentom koji se opisuje a karakterističan je i za većinsku zajednicu.  To dovodi do kreiranja stereotipne atmosfere linča, o čemu se svako može uveriti ukoliko pogleda online izdanja takvih članaka u kojima je moguće ostaviti komentare.

Tako mediji umesto da vrše funkciju gradjanske savesti i kontrolora te da suzbijaju ksenofobiju, rasnu i versku netoleranciju, zapravo mnogo češće postaju glavno oružje u svojevrsnom „ratu„ protiv najranjivije i najmarginalizovanije manjinske zajednice kod nas.

Svi imamo pravo na zaštitu sopstvenih prava. Ovaj projekta je podržan od strane Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije