Home  |  Vesti  |  Društvo  |  Važno je da iz svakog pada naučite nešto, da ne izađete samo sa ožiljkom već i sa poukom
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Društvo

27. 09. 2017. Niš

Autor: Z. Milenković Izvor: City Radio, Foto: City radio (Z.Milenković)

Važno je da iz svakog pada naučite nešto, da ne izađete samo sa ožiljkom već i sa poukom

Marija je rođena u Majdanpeku. Osnovnu i srednju školu za slepu i slabovidu decu Veljko Ramadanović je pohađala u Zemunu. Tada nije postojala inkluzija, kaže, mada je sve to imalo i neke prednosti zato što je ovladala mnogim veštinama van školskog programa a to joj je omogućilo da bude što samostalnija. Fakultet je upisala u Nišu pošto joj je brat u našem gradu upisao arhitekturu. Diplomirala je na odseku za psihologiju a nedavno je okončala i Master studije na smeru za komunikologiju i medije. Povodom Evropskog dana jezika Marija je održala zanimljivo predavanje učenicima gimnazije Stevan Sremac. Istim povodom govorila je i za City radio, o posebnom čudesnom korišćenju Brajove azbuke i njenom značaju upravo - za negovanje jezika.

“Meni je prvenstveno drago što sam bila ovde i što sam imala mogućnosti  da predstavim đacima Brajovo pismo, jer to je nešto sa čim nemaju mnogo prilike da se svakodnevno sreću.  Ono što je meni bilo izuzetno važno je to što su oni to sa velikom pažnjom slušali i prevashodno to što su se uključili tako što su i sami pokušavali da nešto napišu na Brajovom pismu koristeći Brajovu pisaću mašinu. Mislim da je to bilo i njima interesantno a i meni je bilo drago da mogu da im to pokažem u praksi.” – kaže nam ova šarmantna devojka na početku razgovora.

Marijino prisustvo je obeležavanju Evropskog dana jezika dalo sasvim poseban karakter pa smo je upitali kako se osećala  kada je dobila poziv da đacima prbliži Brajovu azbuku.

“Ja sam bila veoma srećna, pošto zaista volim da učestvujem u raznim akcijama” – kaže uz osmeh i nastavlja- “ Negde su jezik i književnost moja druga ljubav, pa sam baš zato i upisala komunikologiju i medije. I zaista mislim da bi svi trebalo da radimo na negovanju, i svog srpskog jezika ali naravno i drugih jezika, i tog jednog bogatstva koje nam različiti jezici donose, jer smo svedoci da mnogi mali jezici danas, praktično umiru.”

Marija nam je objasnila da je važnost Brajove azbuke zaista veoma velika, kako bi deca naučila i shvatila šta znači pisana reč, pisani tekst. S obzirom da oni ne vide, onda im druga osoba ili računarski softveri čitaju tekst, ali ono što oni dobijaju je zapravo glas. Ono, što sa druge strane dobijaju učeći Brajovo pismo to je da dobijaju osećaj kako se zaista pravilno gramatički, pravopisno piše. I tako postaju svesni toga kada treba napisati nešto velikim slovom, kada treba staviti navodnike, kada treba napisati dvotačku i neke druge znake interpunkcije i tek kada to dožive pod svojim rukama, kada to pokušaju vizuelno da shvate – onda tek dobijaju pravi osećaj za to šta znači pisana reč pa će to kasnije lako primeniti i kada budu pisali na takozvanom crnom tisku, na računaru, tekstove pomoću govornog programa, ali pisane na način na koji ih piše većina ljudi.

U međuvremenu, tehnologija je napredovala, pojavili su se softveri različitih namena. Marija nam pojavu govornih softvera objašnjava kao “revoluciju”.

“Oni su se pojavili negde od 2000-ih godina. Prvo se pojavio neki softver preveden sa češkog jezika a onda se 2004. pojavio i govorni  softver  za srpski jezik, što je veoma značajno jer on čita i ćirilicu i latinicu. To zaista, olakšava i dolaženje do mnogih informacija jer sada ne zavisite od nekoga da vam pročita časopis ili novinu, već sve to sami možete da pronađete na Internetu. Naravno, možete da komunicirate i putem društvenih mreža, da razmenjujete informacije putem mejla, a naravno za učenike i studente, sada mogu sami da pišu seminarske, diplomske i druge radove, na način na koji će kasnije moći i drugi ljudi da pročitaju. Tako da se neka barijera zapravo smanjuje.” – zaključuje Milanovićeva.

POMAKA IMA ALI UVEK MOŽE BOLJE

Iako ima pomaka i u oblasti praćenja drugih medija, ipak je put za još veće poboljšanje pristupačnosti programima i dalje jako dug. Šezdesetak filmova koji su se mogli gledati jednom nedeljno na drugom program RTS bili su, kaže Marija, pravo osveženje, koje je pripremilo udruženje Homer. Njih međutim, više nema na programu.

“Nažalost, od 3.februara 2016. RTS je prestao sa prikazivanjem takvih filmova tako da sada, praktično nemamo na našim programima  sa nacionalnom frekvencijom mogućnost da pogledamo i filmove koji su adaptirani za slepe i slabovide osobe.” - ističe naša sagovornica.

Marija je 14. Septembra, odbranila Master rad na temu “Pristupačnost televizijskih programa za osobe sa senzornim invaliditetom” u kome  se, upravo,  osvrnula na to, koliko je televizijskih programa prilagođeno slepim i gluvim osobama. Slepim osobama putem audio deskripcije a gluvim osobama putem skrivenog titla ili putem prevođenja na znakovni jezik. Upoređivala je Srbiju sia Francuskom i rezultat je da su u Francuskoj u mnogo većoj meri pristupačni televizijski programi. Što se regiona tiče, Marija kaže da je u Hrvatskoj situacija takva da su tamo u mnogo većoj meri za praćenje prilagođene emisije za gluve osobe ali kada je reč o audiodeskripciji Srbija je po broju filmova na vodećem mestu.

Zanima nas kakva je situacija u Nišu, jer Marija je svojom voljom izabrala Niš za mesto gde će živeti, da li ima pomaka ili je situacija i dalje loša? I šta se može učiniti da se poboljša?

Prema Marijinim rečima,  prvi korak bi bila akcija nevladinog sektora gde bi oni kroz različite projekte ili snimili neki novi film ili obezbedili tehničke uslove da neke od već snimljenih filmova prikaže u nekim našim bioskopima.

“Naravno, tu bi bila potrebna velika podrška i Ministarstva i donatora a svakako i Gradonačelnika i grada,” – kaže ona pošto bi morali da obezbede tehničke uslove ali i prostor da se jedan takav film prikaže. Objašnjava nam da  je veoma interesantno pratiti takav film pomoću slušalica kada vi preko jednog kanala slušate naratora a preko drugog glumce koji izgovaraju određeni dijalog.

“To je jedan poseban doživljaj” – nastavlja i otkriva nam da do sada nije imala priliku da doživi kako to izgleda u bioskopu.

15.oktobra se obeležava Dan belog štapa kao jednog od važnijih pomagala za kretanje i za samostalnost slepih i slabovidih osoba.

“Mnogi taj dan nepravilno nazivaju Dan slepih osoba, a to je zapravo dan kada mi obeležavamo samostalnost I kretanje uz pomoć belog štapa. Te čitave nedelje se organizuju razne akcije, pa ste možda čuli za akciju Prošetajmo zajedno kada se dobrovoljci upute sa slepim osobama nekim maršrutama u gradu sa štapovima u rukama i povezom preko očiju, tako da na neki način dožive kako to izgleda.” – objašnjava ova mlada i energična žena.

ARHITEKTONSKE BARIJERE KAO IZAZOV

Na život u Nišu se navikavala uz pomoć veština koje je stekla u osnovnoj školi.

 “Te veštine koje sam stekla u školi omogućile su mi da se samostalno krećem po gradu, ne naravno na svakom mestu” – kaže Marija i dodaje da je učila deo po deo grada i puta od tačke A do tačke B. – “Tako sam išla sama na fakultet, snalazila se na fakultetu, išla sama do Univerzitetske i drugih biblioteka, obavljala sve one najneophodnije stvari, od podizanja novca u banci, plaćanja računa, kupovina…”

Sve to joj je, dalje omogućilo da sama odlazi na posao. Određenu relaciju bi prelazila nekoliko puta, kako bi naučila orijentire I kako kaže napravila neku mapu sebi u glavi. Sve to ne bi bilo moguće da nije u školskim danima ovladala tehnikom korišćenja belog štapa.

Pričamo sa Marijom o fizičkim barijerama i arhitektonskim preprekama. Zanima nas da li ima tu pomaka nabolje u Nišu. Ona smatra da je dobro što postoje reljefne, taktilne staze, koje su naročito korisne ako se ide pravo bez skretanja. Bilo je dobro I kada su radili govorni semafori na nekoliko lokacija u gradu.

“ Nažalost mnogi od njih sada ne rade, pa evo ne radi ni govorni semafor kod Suda. Cela ta raskrsnica je bila ozvučena a sada više nije i naravno moglo bi da se poradi na tome da se makar održava ono što imamo a da se kasnije unapređuje“ – kaže i objašnjava da je sada kada ne rade ponekad potrebno duže vreme da pređe ulicu uz nečiju pomoć.

Za Mariju, sem arhitektonskih, drugih barijera nema. Ona je mlada, uspešna, školovana žena koja se izborila za svoje mesto u društvu. Mladima poručuje da u životu ima teških momenata ali da ne treba odustajati.

“I ja sam ih imala,kada sam se odlučivala za upis na fakultet. Svi su mi govorili osim moje porodice i najbližih prijatelja: Šta će ti to? Nikada nećeš naći posao! Naravno da jeste teško danas za posao svima, pa i nama. Ali, važno je da verujete, da ne odustajete i da iz svakog pada naučite nešto novo, da ne izađete samo sa ožiljkom već da zaista izvučete neku pouku. Da iz dana u dan rastete, bez obzira na prepreke. I da naravno, nađete pozitivno okruženje prijatelja koji će vas podržavati I biti vam ta dodatna energija, jer nekad čovek I pored svoje unutrašnje pozitivne energije treba taj neki dodatni pozitivni stimulans.” – poručuje za kraj svima Marija Milanović, diplomirani psiholog i master komunikologije i medija.

Marija je trenutno nezaposlena. Do 1.septembra je po projektu bila angažovana u Savetovalištu za mlade. Sada je u fazi pripreme novih projekata a naravno da se nada I nekom trajnijem zaposlenju. Do tada, poručuje, ona nastavlja hrabro i uz osmeh u nove pobede i nove projekte.

Komentari (1)

ostavi komentar
sre

27.09.

2017.

Tina [neregistrovani] u 15:29

Smisao

Imala sam prilike da radim sa Marijom i budem njena mentorica u školi. Divan saradnik, odličan stručnjak i vrlo temeljita osoba. Učeći je, puno sam naučila od nje, a najviše na planu humanosti i ljudskih vrednosti.
Želim joj da ostvari svoje ciljeve i dostigne daljine...

Odgovori

Ostavi komentar

antiRobotImage