Home  |  Vesti  |  Društvo  |  "Balkan je lepo mesto za život. Samo treba da poštujemo jedni druge!"
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Društvo

30. 12. 2017. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

T`GA ZA JUG JE ONOŠTO NAS SPAJA 4

"Balkan je lepo mesto za život. Samo treba da poštujemo jedni druge!"

Ljuba Vodeničarski je Makedonka. Rođena je u Demir kapiji, najtoplijem gradu nekadašnje Jugoslavije, gde i sada živi njena cela porodica. Ljubica se udala za vojno lice, i njihov porodični život je bio predodređen na selidbe. Tako su se najpre obreli u Sloveniji, kasnije su živeli na Kosovu a onda ih je put doveo do Niša. Ljubin suprug je preminuo 1992.godine a ona je sa decom ostala u gradu na Nišavi. Zanima nas zašto je baš Niš postao njihov grad, iz koga nisu nikada više hteli da odu.

“Moj  suprug nije hteo da čuje da ide iz Srbije, konkretno iz Niša, zato što smo već bili ovde, pre ratnih događaja, zato što je on svečanu obavezu dao Jugoslovenskoj Narodnoj Vojsci, pripadao je njoj i hteo je da ostane tu. U međuvremenu, deca su odrasla, upisala srednje skole, upisali fakultete, on je umro - ja ostala ovde. Deca nisu htela da se vratimo u Makedoniju, hteli su da budu ovde ovde gde imaju društvo, imaju fakultete. Sve im je bilo na raspolaganju tako da smo ovde i ostali.” – počinje svoju životnu priču  naša simpatična Ljuba.

Rosanda Nikolić nije rođena u Makedoniji, već u Gnjilanu, na Kosovu.

Moj otac je isto bio vojno lice. On je Makedonac,  Stojan Cokovski , potiče iz okoline Bitolja,  selo Đavato.  Tamo sam dva strica imala gde sam odlazila svakog leta po dva meseca u goste i koristila priliku da se upisem u biblioteku i da čitam na makedonskom jeziku sve knjige za lektiru. Mog supruga sam upoznala,  isto je vojno lice, došao je direktno iz Zagreba direktno sa Akademije. Tako je i moj otac sa školovanja iz Zagreba došao u Gnjilane i upoznao moju majku.  Eto, to je neka sudbina.”

Iako nije rođena u Makedoniji, Rosanda je makedonski jezik učila, a svakog leta je koristila priliku da čita na makedonskom. Trenutno u Makedoniji ima brata i sestru, koji žive u Bitolju.

Ljuba nam objašnjava zašto se njeno prezime završava prefiksom ski a ne ska kako je to u Makedoniji slučaj kada je osoba ženskog pola u pitanju. Čitavu gužvu je napravila činjenica da se spletom okolnosti sa svojim suprugom venčala u Sloveniji gde vladaju drugačija pravila.

“ Iako je moj suprug isto bio Makedonac, bio je iz Kratova iz Makedonije. I mi, kad bi se venčali u Makedoniji, on bi bio Vodeničarski a ja bih bila Vodeničarska. Mi smo se verili u Makedoniji i otišli za Sloveniju. To je bilo njegovo prvo radno mesto i tamo smo se odmah i venčali.  A u slovenačkom zakonu ne postoji u prezimenu posebno za ženske posebno za muške, nego su svi isti. Tako da sam Vodeničarski ostala i ja. Mada sada, kad odem u Makedoniju to je njima mnogo smešno. Kako ti Vodeničarski? Nisi muško.” – uz smeh objašnjava naša sagovornica.

Zadirkivanje u Makedoniji zbog oblika prezimena nije jedino što se Ljubi događa. U Srbiji takođe ima problema zbog toga.

“Pa kako Vodeničarski? Ako si Makedonka, treba da budeš Vodeničarska. Meni pravo ime je Ljuba. Vodeničarski Ljuba.I  na mnoga mesta moram da objašnjavam da sam to ja, i sa ličnom kartom moram da dokumentujem. Mnogi me tretiraju za muškarca, Ljuba Vodeničarski. Ali dobro, snalazim se.Tako me krstili” – ne prestajući da se smeje, dodaje.

Pitamo Ljubu da li je imala problema da dobije srpsko državljanstvo s obzirom na raspad bivše države te sve nemile događaje koji su ga pratili. Kaže da nije s obzirom na prirodu posla kojim se u to vreme bavila..

“Ja sam isto radila kod vojske i odmah nam je bilo omogućeno, naravno ko je hteo, da prihvatimo državljanstvo Srbije. Ja sam radila kod vojske, suprug je radio kod vojske, za decu smo isto predali za dokumente. Uzeli srpsko drzavljanstvo koje i dan danas poštujemo i služimo se s tim.”

Ljuba ima dvojno državljanstvo, pošto ima kuću u Makedoniji ali jedini pasoš koji ima jeste Republike Srbije, i kaže da joj drugi nije potreban. Jednostavno, oseća se državljankom Srbije i Nišlijkom, jer živi ovde.

Rosanda je po zanimanju domaćica što nas raduje jer Makedonke bije glas das u upravo u tome nenadmašne. Pitamo je da li je ta priča sa razlogom – jesu li Makedonke veštije domaćice u odnosu na svoje ovdašnje prijateljice.

“Pa, jeste sigurno, kao i ostale, u stvari, žene. Ja sam se obično bavila kućnim poslovima, vezom, heklanjem a i čitala sam dosta. Volim  da čitam, prvenstvo tome dajem, kad mogu. Eto, čuvala sam i unukice dok je bilo potrebe” –skromno kaže Rosanda

Kada je hrana u pitanju, za Makedonke i Makedonce važe da su odlični kulinari, da njihovim specijalitetima teško da ima ravnih.  Rosanda se slaže sa tim mada misli da je to odlika uopšte ovih prostora ovde.

“Smatram da jesmo, sigurno, jer  ja sam i pola Srpkinja po majci, a tata je Makedonac. Pa, tu su, hrana je slična.  Domaćice su, sigurno i ovde i tamo - izvanredne.”

Ljuba dodaje da postoje ipak neke razlike i da nekih jela u Makedoniji ima a ovde i ne baš često.

“Jeste dosta slična kuhinja, ali postoje neke stvari koje u Makedoniji su vrlo aktuelne a ovde ne. Konkretno, tavče gravče da ne spominjemo,  to uvek na prvo mesto, poznati  smo po tome. Turli-tava. Možda se pravi i u Srbiji, ali se ne zove tako, a možda se i ne pravi tako. Razno povrće sa više vrsta mesa. I teletina,  i svinjsko meso, i piletina u komadićima, a od povrća sve. I boranija i plavi paradajz, krompir, šargarepa, bamnja sto je na prvo mesto a što se u Srbiji retko upotrebljava. Onda ima ta čuvena naša jufka, tarana, koja se suši na suncu. To se napravi pa su cela dvorišta pokrivena sa tim jufkama koja se osuše na suncu, pa se sipaju u džakove od platna i to se ima za celu zimu. Kod mene sad da dođete, videćete da ima.”

Makedonci su poznati i po odličnim specijalitetima koje spremaju  za zimnicu Ljuba kaže da je to zaista nešto baš tipično za Makedonke i opisuje nam kako to izgleda u njenom rodnom kraju.

U Makedoniji, bar u kraju odakle ja potičem, jug Demir kapija, počinje se sa zimnicom od samog proleća. Kako počne voće,  sa prvim jagodama, pravi se slatko od jagode.  Sve kako zri Makedonka mora da stavi u špajz,  barem nekoliko tegle. I od voća i od povrća. Sve do kasne jeseni. Najviše su tu: paprika, paradajz, plavi paradajz, to najviše, ali na mnogo načina. Imate plavi  paradajz pečen, plavi paradajz baren, u ajvaru, plavi paradajz onako umotan pa unutra stavljeni mali kukuruzići. Ili onako pečeni, sa lukom, sa peršunom, prženi…” –nabraja Vodeničarska a nama se pred očima veoma slikovito pojavljuju sve te boje, mirisi i ukusi, naravno i želja da sve to i isprobamo.

I Rosanda i Ljuba su članice udruženja Makedonaca Vardar. O samom udruženju govorili su i naši prethodni sagovornici a mi koristimo priliku da naše dve šarmantne gošće pitamo malo više o samom ljudskom aspektu tog udruživanja. O tome, šta to Udruženje njima zaista pruža. Šta im znači mogućnost da se okupljaju sa svojim zemljacima, po rođenju ili po poreklu.

Rosanda kaže da je njihovo druženje veoma lepo i detaljnije nam objašnjava kako to sve izgleda.

“ Pa, prvenstveno priča se šta je bilo u toku nedelje, aktivnosti društva. Onda sledeće aktivnosti. Imamo i lepu tradiciju da svakog zadnjeg četvrtka u mesecu slavimo rođendane. Ko je rođen u tom mesecu. Pa bude i tri četiri rođendana. Svako donese nešto i napravi se neka lepa zakuska. I trudimo se da pričamo na makedonskom. Obavezno se priča na makedonskom, da bi naše korene produžavali.” –naglašava tiha Rosanda Nikolić.

Ljuba Vodeničarski je veteranka udruženja. U njemu je od prvog dana kada je osnovano a trenutno ima i funkciju zamenice predsednika “Vardara”.

“Imamo redovne sastanke, a trudimo se da održimo tu tradiciju, makedonski jezik, ta naša makedonska kultura. Ta tradicija naša u svemu. Obeležavamo svaki praznik. Na primer, Ilinden, obavezno, to je naš makedonski najveći praznik, pa prosvetitelji sv. Kiril i Metodije 24 maja, pa 11. Oktobar - prva revolucija makedonska... Sve se to u našem udruženju obeležava. “

Vardar ima brojne osvojene pehare i medalje na ,mogim takmičenjima. S obzirom da su većinu njih udruženju upravo donele žene, naše gošće su idealne sagovornice i na tu temu.

“Učestvujemo na skoro sve manifestacije u gradu. Svugde smo pozvani, svugde učestvujemo. Kad su takmičenja u tradicionalna jela. Sve što postoji, uglavnom smo mi prisutni. Na takmičenjima budu i nagrade, medalje, pehari. Što lični, što u ime udruženja.” –kaže Ljuba i dodaje da se veoma često u svemu tome učestvuje, kolektivno - Kad idemo kao udruženje, na primer, pravimo riblju čorbu, idemo nas desetak. Jedna ekipa ženska, jedna ekipa muška. Imamo dva kotlića. Sad je bilo “Izađi mi na teglu” za ajvar. Osmoro članova učestvovalo. Osvojili smo prvo mesto. Osvojili šporet na drva. U udruženju imamo oko pedeset medalja. Uglavnom su zlatne, ima i srebrna i bronzane.  Imamo desetak pehara, Gran pri osvojen, zlatnu plaketu osvojenu u Beogradu…”

Ljuba se i sama  pojedinačno takmičila. Ima 13 medalja. Samo jedna srebrna i jedna bronzana, sve su zlatne. Ima i pehar za najbolju zimnicu u gradu i ponosi se time.

Svi naši sugrađani, Makedonci,  sa kojima smo razgovarali, sa ponosom ali i sa velikom setom i nostalgijom govore o svom rodnom kraju. I uvek naglašavaju da koren te tipično južnjačke tuge koja se najbolje oseća u pesmama leži zapravo u jako teškom životu Makedonaca u prošlosti. I naše gošće govore sa nama o tome.

“Još od davnina Makedonija je poznata sto su mnogo odlazili na pečalbu u inostranstvo i uvek je bila ta tuga za Makedoncima, koji tamo odlaze. Mnogo njih se nije vraćalo. Da prežive. Pa, sirotinja, nemaština. I sad idu ali je tad to bilo izraženije. Iz svake porodice je neko odlazio. I svako kad ode tamo, pa i ja, ta nostalgija postoji. Ja odem po nekoliko puta u Demir kapiju, vidim se sa svojima, sa svojom rodbinom, svi su mi tamo. Nemam ni jedan rod u Nišu svi su mi tamo. I vuče me, često idem,  imam i kuću tamo. Ali su mi deca tu, pa onda unučići...” –priča Ljuba Vodeničarski iskreno.

Ljuba Vodeničarski govori makedonski jezik sasvim tečno. Iako je dugo u Nišu nije maternji jezik nimalo zapostavila niti zaboravila. Sa njenom porodicom je međutim drugačiji slučaj. Deca joj ne govore makedonski dobro jer, jednostavno nikada nisu živeli tamo. Rođeni su u Sloveniji, odrastali u Nišu.

“U Makedoniju su išli samo u goste  za godišnji  odmor po desetak dana. Ja i suprug smo pričali slovenački dok smo bili u Sloveniji da bi oni razumeli da se snađu u vrtiću da ih ne ismejavaju deca. Onda smo došli u Srbiju, u Prištinu, onda smo sa njima pričali sve srpski da bi i srpski razumeli pošto su pričali slovenački kad su došli tamo. I na žalost ne znaju makedonski.  Sad mi sin radi i živi u inostranstvu, služi se engleskim jezikom.  Ćerka sa decom je tu. Nisu imali tu potrebu za makedonskim jezikom.  Kad odemo u Makedoniju, oni pričaju makedonski ali uglavnom ih ismejavaju. To je nesto između pa izgleda smešno. Kući pričamo srpski.” – objašnjava zašto njena deca ne govore maternji jezik baš dobro.

Makedonija je dala mnogo značajnih umetnika. Nekako se uvek nametne ime Tošeta Proeskog koji je bio pravi kulturni ambasador Makedonije u čitavom regionu ali i van njega. Pitamo naše gošće  koji još makedonski umetnik je imao uticaj na njih dve ali i na druge da saznaju nešto o Makedoniji.

“Meni je Zafir Hadžimanov puno učinio. Sinoć je bila gost i poznata naša pevačica Maja Odžaklijevska. oni su isto doprineli za popularizaciju makedonskog jezika.” –ističe Rosanda Nikolić, za prijatelje Rosa.

Ljuba dodaje i to da pored poznatog sveta i sama makedonska zajednica ovde dosta radi na promovisanju sopstvene culture I kao primer navodi upravo Dane makedonske kulture u Nišu kada nastupaju brojni umetnici iz Makedonije.

“Obavezno u tim danima imamo ekipe iz Makedonije.  I pozorišne i filmske, režiseri iz makedonskih filmova sa svojim filmovima.To traje 7 ili 8 dana. Da se i ja pohvalim i moji iz Demir kapije, pozorište, tri godine je uzastopno gostovalo ovde u Nišu bas na Danima makedonske kulture”

Zamolile smo i Rosu i Ljubu da zapevaju za sve nas. Onako na prepad, bez prethodne pripreme. Uslišile su nam želju. Prva je glas pustila Rosanda i otpevala nam strofu iz veoma poznate makedonske pesme “Jovano, Jovanke”.

Sa Ljubom je ubeđivanje malo teže išlo. Pokušala je da izbegne uživo nastup uz izgovor da pesma koju ona voli najviše od svih “Zašto si me majko rodila?” je tužna i nije baš prigodna. Na sreću, uspeli smo da je nagovorimo da ipak pusti glas. Pravi makedonski, setan.

Vreme brzo prolazi u razgovoru sa divnim damama.  Zanima nas da li postoji još nešto zanimljivo što bi podelile sa svima nama a da je vezano za Makedoniju. Ljuba bez razmišljanja kaže da postoji nešto jako zanimljivo a što je vezano za njen rodni kraj Demir kapiju.

“Ja sam iz Demir kapije, to je jedno malo mesto 4500 žitelja. Vrlo značajno što se događa tamo. Pored Demir kapijske klisure čuveno je i to penjanje alpinista što se izvodi dva puta godišnje.  U Demir kapiji postoji ogromna plantaža gde rastu kaktusi, i oni su jedinstveni u Evropi.  Ja sam dosta čitala o tim kaktusima, lično bila, normalno. Svaki put u leto kad odem u Demir kapiju, ja odem tamo kad se ti kaktusi rascvetaju to je prekrasno da se vidi. To su plantaže dokle oči vide, pokrivene kaktusima, a pogotovu kad su u cvetu. Nešto prekrasno.” – u duhu prave ambasadorke svog zavičaja opisuje nam Ljuba lepote predela gde se rodila -  “Ima mnogo vinarija. U Demir kapiji je bio kralj Petar, pa kralj Aleksandar. Ima tamo imanje koje su oni držali i vinarija. Sad je to kupio i preuredio privatnik i zove se Vila Marija bas po kraljici Mariji i crkva koja je napravljena po planu ista kao i crkva u Oplencu.”

Ljuba nam dalje opisuje da se ta crkva zove Bogorodica i da joj je hramovna slava 28.avgusta na Gospojinu a da je ktitorka crkve bila upravo kraljica Marija. Sve to je, kaže razlog da sve više turista iz Srbije dođu da obiđu taj lokalitet, i zbog istorije a i zbog vinarija kojih ima iz dana u dan sve više. To je u stvari veoma lako obići s obzirom da brojni građani Srbije odlaze u Grčku na more, I prolaze upravo tuda. Pored toga još mnogo šta zanimljivo se može tamo obići.

“Stari grad Stobi. Tu isto mnogo narod svraća. Po vinarijama poznatim, sa prenoćištima. Popova kula koja je sad napravljena.  Tu unapred mora da se obezbedi krevet za prenoćiste. Glavni investitor Popove kule je izabran za gradonačelnika Demir kapije. Lazo Petrov” – nabraja nam raspoložena za priču Ljuba Vodeničarski – “Tamo uspeva grožđe.  Tamo su samo vinogradi. Plantaže. Gde pogledate sve je pod vinogradom. “

Rosandu pitamo odakle joj takvo lepo ime koje se ne sreće često ni ovde ali ni u Makedoniji.

“Moj kum je bio Dalmatinac. Očev kolega. Tako sam dobila ime. Bila sam jedina u školi sa tim imenom. A i prezimenom. Prezime Cokovski nije bilo u Gnjilanu.  Moj otac je iz okoline Bitolja, selo Đavato, prema Ohridu. 17km od Bitolja.  To je bilo ogromno selo.  Kada smo slali pisma, slali smo na ulice. Ali, otisli su u pečalbu. Moj rod većinom je u Sidneju i Melburnu. Nemam gde da idem.  Stric je poginuo, drugi stric i strina su umrli u Bitolju tako da nemam kod koga da odem u goste. “ –sa primetnom tugom govori Rosanda.

Pitamo i naše drage gošće kako na njih deluju ona vremena koja nažalost nisu tako retka na Balkanu, kada se politika umeša u svakodnevni život građana, pa krenu neka turbulentna kretanja među ljudima sa obe strane granice. Kako to deluje na njih kao na Makedonke ali I Nišlijke. Da li se brinu, da li strepe?

“U  tom vremenu kad se to desilo ja sam bila u Demir kapiji. I kad sam ja to čula na TV-u meni je bilo mnogo teško. U jutarnjem programu njihovom kad su to izvestili, narod se mnogo javljao na televiziji. Pa šta se to dogodilo, pa mi smo jedno isto...To nije smelo da se dogodi... Pa šta je to bilo… Znate koja reakcija je bila, ali uglavnom protiv toga da se tu nešto negativno stvara između Makedonije i Srbije. “ – priča nam Ljuba i veoma odlučno dodaje – “Makedonci i Srbi uvek su bili u dobrim odnosima i bili bi i uvek će da budu samo da se politika nije umešala. Ja mislim da bi i ostali zajedno da se politika nije umešala.  To su sve političari napravili.  Inače makedonski narod do dan danas za Srbiju ima lepo mišljenje. I ja, kao Makedonka ovde, nemam ni jednu zamerku.  Ne bih ostala ovde da mi nije bilo lepo i da sam imala pritisak od Srba. Narod se dobro slaže i kad su te turbulencije meni mnogo teško pada.”

Rosanda smatra da je ključ svega u ljudima i poštovanju. Njoj je to jako bitno pošto je iskusila šta znači rat i ratna dešavanja na Kosovu, gde joj je stradao deo porodice. 

“Balkan jeste lepo mesto za život, ali treba to da poštujemo. I da svojoj deci i unucima prenosimo da se slažu. Da poštuju jedni druge.  Nacije da se poštuju međusobno.  Kulture, običaji…”

Razgovor sa lepim damama, Ljubom Vodeničarski i Rosandom Nikolić, završavamo u duhu nadolazećih praznika. A gde su praznici tu je i humanost. Objašnjavaju nam za kraj šta su sve članice Vardara do sada uradile zajedno sa svojim kolegama u humanitarne svrhe.

“Radili smo humanitarne akcije. Skupljali smo garderobu za decu ometenu u razvoju. Nosili smo tamo gde je bilo najpotrebnije. Onda, za Uskrs smo bili u školi 14. oktobar tamo sa decom. Skuvali smo kući jaja i tamo sa decom farbali jaja. Ja pošto pravim pinjate, sam odnela pinjatu u obliku zeca. Atrakcija za tu decu tamo, stvarno je bilo prelepo. I te zimnice kad nosimo na takmičenja pa poklonimo po neku teglu za sigurnu kuću, za decu svratišta dok je postojala, učestvovali smo u humanitarnoj akciji  u Aktivu  žena Niša. One organizuju banicijadu, humanitarno. Mi spremimo banice i nosimo tamo i to se deli humanitarno gde je to potrebno, sakupljamo čepove za Čepening... svugde nas ima i taj šporet koji smo dobili je podeljen u humanitarne svrhe.”

Uz veliku zahvalnost što su bile naše sagovornice pozdravljamo Rosandu i Ljubu i želimo im još mnogo dobre energije za sve čime se bave, mnogo radosti i sasvim malo tuge, one bez koje mi južnjaci ne bi bili mi, i koju uvek setno otpevamo.

Bila je ovo četvrta emisija Tga za jug je ono što nas spaja. U petoj, ujedno poslednjoj, priču o Makedoncima u Nišu zaokružiće Blage Petruševski i Blagoja Ilijevski.

OVU EMISIJU MOŽETE PRESLUŠATI I NA SOUND CLOUD-U CITY RADIJA KLIKOM NA OVAJ LINK.

SERIJAL REALIZOVAN UZ PODRŠKU MINISTARSTVA ZA KULTURU I INFORMISANJE REPUBLIKE SRBIJE.

 

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage