Home  |  Vesti  |  Društvo  |  NEVENA – Priča o princu na belom konju i cvetu koji, kad ga zgaze, najlepše miriše
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Društvo

16. 10. 2020. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

NEVENA – Priča o princu na belom konju i cvetu koji, kad ga zgaze, najlepše miriše

Dvadeseti vek je na umoru. U jednoj maloj zemlji na Balkanu, izmučenoj ratovima, izolacijom i sveopštom bedom, jedna dvadesetogodišnja, lepa devojka duge, crne kose se osmelila da sanja. San, kakav priliči njenim mladim godinama. San, koji će je odvesti daleko od tužnog života i od još tužnije porodične svakodnevice. Od očevog alkoholizma iz dana u dan, od udaraca koji taj alkoholizam deli njoj, njenoj majci. Od očaja i tuge u majčinim trpeljivim očima. Ona sanja princa na belom konju koji će je voleti, i u ime te ljubavi pružiti joj sklonište i tako potreban mir. Koji će uneti boje u sivilo njenih dana. Ime joj je Nevena.

POČELO JE KAO U SVAKOJ BAJCI A ONDA SE PRINC PRETVORIO U ZVER

Kao u svakoj bajci, pa i onoj naopakoj, princ se pojavio. Zgodan, mišićav, antički lep, plavook. Pružio joj je uveravanja da je ona njegov namerni izbor i da će je odvesti dovoljno daleko da zaboravi sve ono od čega je želela da ode. Potpuno mu je verovala, jer, kako ne verovati savršenom i tako dugo sanjanom princu. I sa istim poverenjem je ušla sa njim u voz, koji će je kao čelični konj povesti ka veselijem i srećnijem životu.

Da nešto nije u redu, shvatila je, kako kaže, čim je voz krenuo. Videla je jasno, a seća se toga i danas, četvrt veka kasnije, tu promenu na licu i u očima čoveka kome je verovala, koga je volela. Nije se ni trudio da je sakrije. Prvo kloparanje točkova po šinama podudarilo se sa prvim lomljenjem nje kakva je do tog trenutka bila i nagovestilo  je, zloslutno, sve ono što će u naredna 24 sata izmeniti njen život do te mere da će joj biti potrebne godine da delove sebe ponovo sastavi.

Sumnja je pojačana pri prvom prelasku granice. Iako niko iz njene grupe nije imao vizu u to vreme neophodnu za ulazak u bilo koju zemlju Evropske Unije, carinik je pokupio pasoše, odneo ih i posle nekoliko minuta im ih vratio, poželevši im srećan put. Sada Nevena naslućuje da je bio potplaćen da tako uradi, kao što veruje da se to ponovilo i na svim ostalim graničnim prelazima. Sa njom su putovale još tri devojke, i sve one su se u tom vozu obrele na identičan način. Prinčevi na belom konju, koji nude život u sjaju i blagostanju, daleko od turbulentnog, bednog Balkana, na kom se puca i živi ispod granice dostojanstva.

24 sata kasnije, Nevena je u malom mestu na granici Nemačke i Holandije. Princ na belom konju, koji je tokom putovanja promenio lik u žabu, na toj prvoj destinaciji skida potpuno svoj kostim. Pretvorio se u zver. Opasnu, nasilnu. Devojke su pretučene, psihički i fizički slomljene. Jasno im je da je bajka krenula naopako i da su pretvorene u oruđe trgovaca ljudima, u sredstvo za zaradu novca. Da više nemaju ime i prezime, da nemaju slobodu, da nemaju pravo da odlučuju o bilo čemu.

Nevena je, tog trenutka, preplašena, donela važnu odluku. Da preživi po svaku cenu. Da izbegne svaku situaciju zbog koje bi mogla da bude brutalno kažnjena. Da u svoj nemoći situacije bude iznad nasilnika. Da bude pametnija od njih. Da izbegne dalje udarce i da sačuva sebe, ponudila je da bude kooperativna, podilazeći im, nudeći da odmah krene da radi jer je, kako ih je uveravala, svesna da im mnogo duguje.

„Te večeri, u tom baru u Nemačkoj, sedela sam pored čoveka koji me je odmeravao. Obučena najnormalnije. On je trebalo da me „isproba“, da proceni za moje „vlasnike“ da li ću biti sposobna da im donesem mnogo novca. On me je gledao, a ja sam kao u košmaru razmišljala: „Šta ja radim ovde? Ko su ovi ljudi? Kako je sve ovo uopšte moguće?“ Ja, u stvari, nisam bila tamo.“- opisuje Nevena uz široki osmeh, iskren da gotovo boli sagovornika, jer užas saznanja da ste se zatekli u lancu trgovine ljudima, pa i samo podsećanje na taj trenutak, očekivano bi trebalo da izazove grč, vrisak a ne osmeh.

TRGOVCE LJUDIMA JE GOTOVO NEMOGUĆE PREPOZNATI

Objašnjava Nevena da joj je dugogodišnja psihoterapija pomogla da se sa svim traumama lakše izbori a da joj je budizam, za koji se pre 16 godina zainteresovala, zapravo pružio odgovor na ta pitanja koja su joj, te prve večeri u baru, prolazila kroz misli.

„Možda će zvučati čudno ali sve se u našem životu dešava sa nekim razlogom. Ja, tadašnja uplašena, naivna devojčica sam prizvala tu zver da dođe po mene i da me odvede. Nisam je prepoznala, ali sam je prizvala. Sada sam toga svesna.“ – kaže ova neverovatna žena.

Nije kriva što je nije prepoznala, jer takve zveri je zapravo nemoguće prepoznati. Oni su nevidljivi, mogu biti svuda i na svakom mestu. Ničim ne izazivaju sumnju, niti pažnju. U njenom slučaju, reč je o nekadašnjem briljantnom đaku, savršenom u svakom pogledu. Na prvi pogled dobrom i pametnom momku iz komšiluka. I lepom, zgodnom. Jednom od onih koje bi svaka mama poželela za životnog saputnika svoje kćeri. Do koje granice je, u stvari, zao, Nevena će shvatiti na jeziv način.

„Pozvao me je i naredio mi da mu donesem čašu vode u sobu. U sobi je sa njim bila devojka koju je toliko pretukao da je krv bila svuda unaokolo. Na krevetu je bio njegov veš, čarape, odeća, sve markirano i skupoceno. Krvi je bilo svuda, devojka je bila unakažena, a on se tuširao i pevao. U svemu tome, on je pevao.“ – Nevena kaže da je skamenjena pomislila da nikada ništa ne sme više da pogreši da ne bi bila sledeća mrlja na podu, dok psihopata peva nad njom.

SLUŠAJ DA BI PREŽIVELA

U Nemačkoj, Nevena je ostala par meseci. Kaže da se ne seća koliko dugo. Mesec, dva. Priznaje da se mnogo toga svesno ne seća. Onda je policija izvršila raciju u tom baru.

„Druge devojke nisu imale dokumenta, ja jesam. Gotovo srećna, pružila sam pasoš policajcu. Mislila sam da je to kraj, da će me oni sigurno zaštititi. Rečeno mi je u policijskoj stanici da će me deportovati u Jugoslaviju“ – nastavlja svoju priču bivša žrtva bezočnih trgovaca ženama.

Međutim, jedan jedini poziv u policijsku stanicu i glas  koji joj smireno govori da ne sme da zucne ni reč o tome da tu nije svojom voljom, već da je u organizovanom lancu prisilne prostitucije, u njoj izaziva strah. Isprogramirana je, kaže, da bez razmišljanja sluša, jer je to način da preživi. Na isti način na koji bez pogovora uzima slušalicu u ruku dok tuđa ruka okreće broj njene porodice u Nišu i kao mantru pred pretećim pogledom ponavlja: „Ovde mi je dobro! Lepo mi je! Sve je u redu!“, dok joj se utroba okreće od te jezive laži. I od prećutane istine da Nevena više ne postoji u realnom životu, da je ime koje joj je namenjeno i na koje mora da se odaziva – Martina.

„Razmišljala sam, šta drugo i da im kažem. Da vrištim u slušalicu upomoć? Ubili bi me.“ – priča Nevena.

Umesto deportacije, puštaju je iz policijske stanice. Sledećeg dana je prebačena preko granice, u Holandiju. Oduzeta su joj dokumenta. Tamo ih smeštaju u neki hotel usred šume. Luksuzan, lep, sa bazenom. Na prvi pogled, reklo bi se da je mesto na kome se imućne lepe devojke zabavljaju sa još imućnijim muškarcima. Dobrovoljno, bez prisile. Njihovi podvodači su sve češće odsutni.

„Prepuni para koje im mi zarađujemo, oni putuju. Idu u Amsterdam i na druga mesta. Provode se na razne načine, uvereni da smo do te mere slomljene da se nećemo usuditi da pobegnemo u njihovom odsustvu. Da znamo da će nas pronaći i ubiti ako to pokušamo.“, nastavlja Nevena, „U to vreme, počela sam da pijem mnogo. Tražila način da preživim sve to. Na sreću, naši „vlasnici“ su bili škrti i nisu želeli da troše novac na drogu za nas. Mnoge druge devojke su se svakodnevno drogirale. Svakodnevno, da bi podnele takav život.“

A ONDA JE NAIŠAO DRUGI PRINC - BEKSTVO U SLOBODU

Muškarci koji su plaćali seks sa njima nisu znali da one nisu tu dobrovoljno. To je bilo najstrože zabranjeno. Šta god im se u četiri zida sobe dešavalo, sa mušterijama su morale da budu nasmejane, da donose novac, ogroman novac.

Zanimljivo je, da iako je ropstvo trajalo već dve godine, Nevenu nije napuštao san da će se ipak pojaviti pravi princ na belom konju koji će je iščupati iz nametnutog života. U njen život je ušao P.. On je, kaže, bio, takođe, kriminalac. Bavio se proizvodnjom ekstazija. Dolazio je u vilu, plaćao za seks sa devojkama. Nevena mu se mnogo dopala. Posle nekog vremena, ponudio joj je da je odvede, da bude samo sa njim. Izveo je u lokalnu diskoteku i po prvi put joj ponudio da proba ekstazi. Pod dejstvom droge na koju nije bila navikla, prvo je pristala a onda se, kaže, preplašila. Telefonom je pozvala devojke u vili i rekla im sa kim je, da znaju ako joj se nešto dogodi. Zamolila je P. da je vrati pred luksuzni kavez u kome je bila dve godine zatočena i on je to bez pogovora učinio. Taj njegov gest uverio je da u njega može da ima poverenja. Pred kapijom se slomila i ispričala mu čitavu priču. Da je na prevaru dovedena i prisiljena na prostituciju, da je zlostavljana i da se plaši onih koji su u rukama držali ne samo njenu dokumentaciju već i život.

Dogovorila se sa njim da želi da pobegne od svega toga, prihvatila da joj pomogne. Po povratku u vilu, poverila se ostalim trima sapatnicama i isplanirale su beg.

Podvodačima su prijavile da ih mušterije zovu u diskoteku u gradu. Do tamo su otišle taksijem, otuda pešice do druge lokacije, odakle su, ponovo taksijem, došle do dogovorenog mesta gde ih je P. sačekao kolima i razvezao ih do sigurnih skrovišta. Nevena je ostala sa njim u iznajmljenom stanu.

On im je, pošto je imao veza sa tim krugovima, prenosio da za njima tragaju, da se raspituju da li ih je neko video jer su navodno zabrinuti za njihovu bezbednost. Neveni je sasvim bilo jasno da ne sme da im ponovo padne šaka. Da bi skupo platila odluku da pobegne. Dva meseca je provela  sa P. u stanu. Živela sa njim. Plašila se sopstvene senke, nije smela da izađe nigde, i rešila je da mora da zakorači prema sopstvenom strahu i da se suoči sa samim đavolom. To će se i dogoditi ali nekoliko godina kasnije u Srbiji. Pozvala je telefonom podvodača i zakazala susret sa njim na prometnom mestu, u kafeu, u gradu. Tog trenutka je po ko zna koji put shvatila da je reč zaista o beskrupuloznom zlom kriminalcu.

„Sedeli smo u kafeu, jedno preko puta drugog. Ponašao se kao da smo najbolji prijatelji, kao da se ništa nije dogodilo  od onog prvog dana kada sam puna nade, ušla u voz.“ – objašnjava Nevena.

P. i ona nisu opstali zajedno. Sve to što se dešavalo za njega je bilo previše, kaže.

„Ja sam bila u teškom psihološkom stanju. Za mene je on bio sve. Osim njega ja nisam imala nikoga. I ništa. Istraumirana, previše sam se vezala za njega. On to nije više mogao da podnese. Odvezao me je jednog dana ispred kuće njegovog najboljeg prijatelja, koga sam poznavala jer su bili nerazdvojni i rekao: Bolje će ti biti bez mene, videćeš! Bio je u pravu.“ – nastavlja svoju priču naša sagovornica.

P. će ponovo videti prvi i jedini put - 18  godina kasnije. Pronašao je na Fejsbuku. Otputovaće da se vidi sa njim i umesto nekadašnjeg silnog bogatog čoveka, sklonog kriminalu, zateći će neprepoznatljivu osobu, okrenutu kabali, koja živi u siromaštvu. On joj je bio spas, ali ne i onaj pravi princ na belom konju o kome je od deteta maštala, iako je uveravao da su njih dvoje dva tela a jedna duša.

ŽELELA JE DA ODE ŠTO DALJE OD EVROPE I OTIŠLA JE

Vraćamo se na trenutak kada se zatekla ispred kuće P. prijatelja. Sada je bila opet sama, bez igde ikoga, na koga bi mogla da se osloni. Osim trauma, zbog kojih je, iz noći u noć, imala košmare. I tada se ponovo dogodilo nešto neverovatno.

„Zaista nam se ništa ne događa slučajno. To sada znam i pomirena sam sa tim. Zaista, sa željama treba biti oprezan. Osim što sam želela princa na belom konju, želela sam i da otputujem daleko, što dalje od svega, daleko od Evrope, jer me je strah bilo da ostanem tamo. Jednostavno, poželela sam da budem negde gde ću se osećati slobodnom. I odjednom sam čula – Brazil.“ – smirena i nasmejana priča Nevena.

On joj je ponudio da joj pomogne i da je odvede u Brazil. Prihvatila je, sa lažnim pasošem u džepu, obrela se u avionu koji je leteo prema Rio de Žaneiru. On je stalno putovao u Rio, imao je novca i voleo je da putuje u tople zemlje.

Po dolasku u Rio, Nevena se opet obrela u jednom klubu, na sreću veoma kratko. Jer se u njenom životu pojavio njen, sada već bivši, suprug. Čim je video, on joj je ponudio da je odatle odvede i taj trenutak je označio zapravo pravu prekretnicu u njenom životu. Oslonjena na njega,  krupnim koracima je konačno iskoračila u život van ružne i bolne prošlosti, kriminala i prostitucije. On je ohrabrivao da krene sa terapijama i sa svim što bi joj donelo tako željeni mir i ispunjenost. Tada je krenula sa učenjem reikija, joge.

Psihoterapija joj je pomogla da vrati poljuljano samopouzdanje, da definiše čime želi da se bavi a čime ne.

„Tražila sam sebe i to što mi nedostaje. Moj bivši muž mi je priuštio lep život. Mogla sam da idem gde želim, da se vozim taksijem, da ručam u najskupljim restoranima, odsedali smo u najskupljim hotelima, imala sam kućnu pomoćnicu, živela sam u prelepom stanu, na prelepom mestu – a ja sam se osećala prazno i nisam znala šta mi fali.“ – priča Nevena i dodaje da je njena psihoterapeutkinja posavetovala da je vreme da se zaposli.

BILA JE KONAČNO SLOBODNA, BEZBEDNA, ZAŠTIĆENA ALI JOJ JE NEŠTO NEDOSTAJALO

Poslušala je, sastavila CV i dobila prvi posao. Nije bila njime zadovoljna, pa je potražila drugi, dinamičniji posao. Zaposlila se u jednom hotelu, na recepciji. Međutim, njeno opšte loše psihičko stanje nije odgovaralo traženoj koncentraciji i radu na kompjuteru.

„Doživljavala sam velike napade panike. Ali nisam odustala od sebe i tražila sam neki profesionalni put. Došao je momenat kada sam shvatila da sam ja u stvari osoba koja može da pomera stalno sopstvene granice. Nisam želela da ostanem samo žrtva kojoj se desilo to i to strašno i da pristanem da mi to bude opravdanje. Ne, ja sam htela, ma kako teško i naporno bilo, da idem dalje i da postignem više i u tome mi je pomogao budizam “. – objasnila nam je.

Nevena kaže da je i po dolasku u Brazil još  uvek tražila odgovore na pitanja: Zašto baš ja? Zašto se baš meni to dogodilo? i da odgovora nije bilo nigde. Posle psihoterapija shvatila je da treba da poradi i na sopstvenom spiritualnom putu. Jednog dana poznanica je pozvala na budističko predavanje. I to je bilo to.

„Kad ti tražiš, ono tebe nađe. Najbitnije je da verujemo da će nas naći. Posle tog prvog predavanja u toku kog sam sat i po plakala dok je trajalo ja sam znala da je to samo za mene. Sve što su rekli, to sam bila ja“ – objašnjava Nevena i kaže da je znala da je to za čitav život, kada je čula filozofiju koja je jako duboka i koja ne gleda činjenice, već čita između redova.

Posle je sve bilo drugačije. Nevena je pronašla svoje mesto u turizmu i mnogo godina je radila u jednom hotelu na recepciji, sve do aprila ove godine, kada je usled pandemije koronavirusa dobila otkaz.

PORED RAZVOJA PROFESIONALNE KARIJERE ODLUČILA JE DA PODELI SA SVETOM I SVOJU ŽIVOTNU PRIČU

Uporedo sa tim poslom počela je da se bavi aktivizmom, rešila je da svoju priču iznese javno kako bi pomogla drugim devojkama da ne padnu u ruke trgovaca ljudima. Njena životna priča privukla je brazilsku režiserku koja je rešila da snimi dokumentarni film „Nevena“. Trejler je snimljen, a sam film još uvek čeka donatore koji bi snimanje podržali.

„Mi smo nesvesni koliko su naše misli jake, i koliko toga mogu da nam donesu. Ja sam radeći razne terapije, posle ni sama više ne znam koliko godina, poželela da imam film. Biće trejler na internacionalnom festivalu i sigurna sam da će nam novac koji je neophodan da bi se snimio do kraja pasti  u krilo. Jer, ja imam šta da kažem i da pomognem ljudima kroz sve te moje priče i da nauče nešto iz toga za šta je meni trebalo mnogo godina da patim a kroz tu patnju izvučem saznanja o životu.“ – optimistična je Nevena.

To što se njoj dogodilo se dešava brojnim devojkama i ženama na celoj planeti, ali ljudi to zapravo ne mogu da vide.

„Ti ljudi koji rade takve stvari curama kakva sam ja bila, mladim, naivnim – oni su nevidljivi. Zato što su strašno inteligentni, kulturni, vaspitani, divni i fini i ne znaš kako da ih prepoznaš, kako da ih vidiš. Oni ne postoje. Tako da je opasnost ogromna. Ja verujem da mojom pričom mogu da spasem mnogo života.“ – kaže naša neverovatna sagovornica.

A, šta da nije upoznala jednog od tih nevidljivih zlikovaca obučenih u prinčevski kostim, da tog dalekog dana pre više od četvrt veka nije ušla u voz sa nadom da će je odvesti u bolji život? – pitanje je koje postavljamo ovoj divnoj ženi. Da li uopšte sme da razmišlja o tome kako bi njen život danas izgledao?

„Sećam se kakva sam bila pre nego što su me oni odveli. Bila sam mlada i lepa ali sam bila i potpuno izgubljena osoba. Da mi se nije desilo nešto toliko strašno, možda se ne bih nikada probudila jer ja sam zapravo bila uspavana lepotica, koja je samo verovala u bajke a nije bila svesna ni na kojoj planeti živi. Bilo je potrebno da mi se desi nešto tako strašno da bih stavila noge na zemlju i rekla: Ja živim na planeti Zemlji, nemam krila, nisam ptica. Ja sam obična osoba kao i svi ostali ljudi.“ – kaže Nevena i dodaje da je sve strašno što joj se dogodilo nije ubilo, već da je ojačalo. – „Verujem da ja nikada ne bih bila ovakva osoba, jaka i hrabra, da mi se to nije desilo. Verujem da bih bila u ovom gradu, radila neki običan posao i ne bih videla svet, niti govorila ovoliko stranih jezika koliko ih sada govorim.“

Ona kaže da je zahvalna što je iz užasa koji je kao žrtva bezočnih trgovaca ljudima preživela izašla bogatija za širinu kojom posmatra svet ali i zbog toga što je shvatila da sebe treba da ceni, voli i poštuje.

CVET KADA JE ZGAŽEN NAJOPOJNIJE MIRIŠE

Iako je dogovor sa Nevenom bio da o ljudima koji su je na prevaru uvukli u lanac prostitucije ne govorimo, ipak smo je zamolili da prokometariše, kako ona, svih prethodnih godina razmišlja o njima. Šta oseća prema brutalnim kradljivcima njene mladosti, koji su zloupotrebili san o lepšem životu jedne devojke?

„Oni su zloupotrebili moju mladost, moju naivnost. Ja duboko verujem da se čoveku sve vraća, ali bukvalno sve, dobro i loše. I ja, zaista, nemam vremena da razmišljam o njima. Brinem samo o onome što su oni meni uradili. A što se njih tiče, da nisu bili oni – bili bi neki drugi. Tako da ja nemam neprijatelja u životu. Moj jedini neprijatelj može da bude moj mozak. Ti koji su došli u moj život i to uradili, ja verujem da je to, u stvari, bio život. Da mi je život doneo te ljude jer je bilo potrebno da mi se u tom trenutku to desi, da se uspavana lepotica koja veruje u bajke, probudi  i shvati svet u kome živi.“ -  kaže Nevena za kraj, a na našu opasku da je optimizam kojim zrači neverovatan i inspirativan zaključuje da je to tako zato što zgaženi cvet najopojnije miriše. Što se više gazi, sve je opojniji njegov miris. 

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage