Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš

04. 03. 2018. Niš

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

Kolumna: piše Ivana Ija Petrović

Grad polovnih stvari i polovnih ljudi

Niš je nekada bio pristojno mesto za život. Nikada previše blještav i glamurozan ali uvek baš to - pristojan grad, po meri neke fine gradske srednje klase. Poslednjih nekoliko godina, Niš to nije. Pretvorio se, ali bukvalno, u grad niske kupovne moći i prodavnica polovne robe.

Da se razumemo odmah. U neka davna studentska vremena, obožavala sam buvljake i second hand prodavnice, one retke, u inostranstvu. Kod nas ih još uvek nije bilo. Nemaština devedesetih je bila jedna stvar a pomisao da za pet, deset dinara mogu da kupim neku potpuno ludu krpicu, potpuno nove sandalice sa slomljenom kopčicom ili šanirani hipi ranac - e, to je bilo nešto sasvim drugo. Da bih kupila bočicu skupocenog parfema sam umela da gladujem mesec dana, ali sam volela da trgujem različite upa - drupa krpice, po smešnoj ceni. Išlo je to uz moj tadašnji imidž, čupave, mršave, buntovne. One koja tumba svet naopačke, guta suzavac i juriša na policiju a zaslinavi zbog  "Kazablanke","Hrabrog srca", zlatnog dečka Holivuda, Redforda, kad izgine na novinarskom zadatku ili Al Paćina kad kao Karlito skonča, baš kada je rešio da se promeni.

U vreme kada su prve prodavnice polovnih stvari počele da se pojavljuju i kod nas, nisu mi smetale. Ali ih nisam, bogzna koliko posećivala. Životni standard je skočio. Bar ono što mi je bilo godinama nedostupno, postalo je dostupno. Nikada nisam marila za skupocene marke a sama činjenica da za deo plate možeš da kupiš par cipela, polako me je odaljavao od želje i potrebe da nešto stalno cunjam po radnjama, sada svetlim, lepim i punim šarenila.

Zašto pišem sve ovo?

Poslednjih nekoliko godina nekakvim usudom najveći deo mog životnog i radnog vremena odvija se u strogom centru grada, tačnije u ulici koja bi trebalo da bude žila kucavica, u Vožda Karađorđa. Moj uobičajeni dan počinje kod SUP-a gde stanujem, pa stotinak koraka dalje pored Narodnog pozorišta uključujem se u Voždovu, ostavljam klinca u istoimenoj školi, prelazim ulicu i ulazim u prostorije radija.  Desetak minuta, ako kilavim, sedam ako sam u žurbi. I, tako, svakog dana, već pet godina unazad.

Htela to ili ne, vremenom stičem naviku da zagledam detalje, na drveću, banderama, asfaltu, na licima ljudi. Sve je uvek monotono isto. Desna strana ulice je bolje izasfaltirana. Leva je puna zastrašujućih neravnina koju pravi korenje drveća. Drenažni kanali su hronični problem, koji se vidi pri svakom jačem pljusku. Ako se ide desnom stranom, upada se, neminovno u gužvu zbog autobuskog stajališta, zbog pekarice koja je odmah iza (a koju zaobilazim u velikom luku otkako sam primetila formirane kolone posle 18h kada je hleb i pecivo upola cene), zbog kioska sa roštiljem, iz koga nemilosrdno kulja gust dim. Sa leve strane je baka Bisina ograda. Kada je dan lep, tu je i ona, prodaje cveće iz bašte. U zimu je nema, i uvek nekako zebem kad provirim kroz zatvorene tarabe. Ispred Doma vojske je bandera, na koju je uvek nalepljeno nekoliko oglasa, za stan, manikir, masažu.

Kada se krene dalje levom stranom, nailazi se na gimnaziju, pa na osnovnu školu, koju pohađa i moj sin. Sa druge strane su jedan do drugog načičkani lokali sa jeftinom brzom hranom, u kojima je standardna gužva za vreme svih školskih odmora.

Kada smo se, pre nekoliko godina, preselili iz Ćirila i Metodija u Voždovu, od škole do semafora na Pevcu, sa obe strane ulice, nalazile su se razne radnjice, uglavnom socrealističkog izgleda ali sa koliko - toliko šarenom robom. Moj svakodnevni prolazak evo već pet godina tom istom maršrutom naterao me je da se zagledam malo pažljivije i da shvatim da je većina tih lokala krenula da menja vlasnika ili zakupca nakon mesec, do dva dana rada. Otvori se radnjica sa garderobom, radi mesec dana, i nema je. Prazno a na izlogu: Izdaje se lokal. Otvori se na njenom mestu radnjica cipela. Mesec dana rada i nema ni nje. Ponovo papirić na staklu. Na susednom lokalu takođe, i na onom do njega. Na tri uzastopna, prekoputa, takođe. Nikne mali novi biznis, neki stave balone na ulaz, neki ne. Rade mesec dana i gotovo. I, tako u nedogled.

Dugo se "držao" jedan lepi butik, baš prekoputa škole. Prošle jeseni, iznenada i na njemu papirić. Uđem unutra. 

"Komšinice, selite se?" - pitam i očekujem potvrdan odgovor.

"Ne. Prodajemo sve ovo. Zatvaramo." - kaže mi devojka 

"Pa, zašto, pobogu? Meni se čini da vi solidno radite" - govorim a glas mi odzvanja, u gotovo praznoj radnji i tek tada shvatam da je na lepom IKEA nameštaju svuda ispisana simbolična cena.

"Ne možemo više ovako. Ljudi više nemaju para. Ako nastavimo da radimo, upašćemo u dugove a onda povratka nema. Bolje je ovako."

Nekoliko metara dalje, sa leve strane ulice, postojao je jedan drugi butik, za ozbiljne dame. I na njemu natpis: Rasprodaja zbog zatvaranja radnje. Pored njega mali lokal, u kome je najpre bila cvećara, pa neka brza hrana, pa je dugo zvrjao prazan. Prelazim cik cak ulicu i primećujem da je najčešći natpis koji primećujem:Second hand!  Nekada ih je bilo 2 u tom kraju. Sada ih je dva na svakih deset metara.  Gotovo u svakom drugom lokalu. Postoji i Second Hand za bebe i malu decu, što me priznajem, posebno rastužuje.

Izlozi svih tih radnji polovne robe su oblepljeni upadljivim natpisima nalik ovim: Sve u radnji za 100 dinara! Nemački kvalitet po cenama krize! Posebno je na mene ipak delovalo poražavajuće kada je na jednom, a uskoro i na još nekoliko osvanula parola: Nova kolekcija! Posle mnogo godina počela sam da ulazim u taj tip radnji. Ne da kupujem, nego da posmatram mušterije. I da ćaskam sa prodavačicama. Retko kada je gužva u njima. Tek jedna do dve osobe. Uđu, pogledaju, konstatuju da je skupo ili zamole prodavačicu da im skloni neki komad garderobe koji košta ne više od 200 dinara - za koji dan, kad legne plata.

"Jel kupuju ljudi?" - pitam.

"Mršavo" - neraspoložena za razgovor uzvraća sredovečna prodavačica -"Kažu skupo. Pa, ja ne mogu za džabe da im dajem."

Ustežem se da upitam za natpis "Nova kolekcija". Budalasto mi je. Kako nešto rabljeno može da bude novo? Grizem usnu i izlazim napolje. 

Ispred još jedne radnje koja se zatvara, vidim komšinicu. Pitam: "Što zatvarate? Šta ćete posle?"

Žena me gleda. Uzdahne i kaže mirno: "Što preostane posle rasprodaje, selimo u drugu radnju, pa dok radi, radi. Ovo se ne može izdržati. Ne, ako hoćeš da radiš čestito. Da prijaviš radnike, vodiš knjige, plaćaš poreze. I još nešto - ovu ulicu zovu ulica siromašnih. Pogledaj ljude, sivi u licu, niko se ne smeje. Meni je ćerka u inostranstvu. Ako se ne promeni ništa, odosmo svi kod nje."

Sutradan - lokal prazan. Pre nekoliko dana, i u njemu second hand šatrovačkog naziva. 

Pričam ovih dana sa kolegama, kako je užasno depresivno okruženje u kome radimo, živimo. Pokušavam da nabrojim pet lokala koji rade duže od godinu dana.  Pored još jednog mega second handa prolazim ka pešačkom prelazu i shvatam da jedna od tih pet nabrojanih ne postoji. A postojala je koliko juče. Mala piterija. A nema ni menjačnice odmah do nje. Mogla bih da se opkladim da će i tu osvanuti radnja polovne robe.

Čekam sinka iz škole, sumorna sam i ćutljiva. Idemo Voždovom, on brblja o svemu i svačemu. Natovarena sam laptopom na leđima,  "poštarskom" tašnom preko grudi. U ruci nosim preteški školski ranac. Drugom rukom vučem njega za ruku jer nailazimo na neuralgičku tačku. Gužva kao i uvek. Jedni čekaju autobus, drugi čekaju hleb upola cene. Vetar nosi dim iz obližnje montažne ćevabdžinice . Privlači mi pogled nov lokal. Zastajem gotovo vesela, usred gužve, da pogledam šta je. U sumrak slabo vidim. 

Čitam ispisano na izlogu: Možete založiti nekretnine, nakit, automobile...

Knedla narasta u grlu. Stežem dete za ruku i trčeći se udaljavamo. 

"Mama šta je za -la -ga -o -ni -ca?" - pita me čupavac.

"Ništa sine. Čitaćeš kad budeš bio veliki Dostojevskog. Jednu knjigu o jednom čiki i jednoj babi. Zalagaonica je ta baba, rođeni" - kažem, a Vuk se smeje.

Pored Pozorišta, ulazimo u kišoviti mir naše ulice. Kasnije, dok spava, razmišljam o tome da mi je dosta krupnih reči i ružičastih naočara, i da je vreme da prihvatim činjenicu da moj grad, u kome jedna od najprometnijih ulica počinje zalagaonicom a završava kladionicom, između kojih su ušuškane beskrajne radnje polovne garderobe - i nema neku budućnost.

Razmišljam i da sutra obavezno svratim u novootvorenu zalagaonicu da priupitam koliko vredi polovni život, lice bez osmeha, očaj čoveka koji treba da odvoji čitavu platu ako dete poželi da ide na rekreativnu nastavu. Možda znaju.

Ja - ne znam. Do mene je. Nisam više ona čupava, buntovna mršavica koja veruje na "časna reč" i nada se čudu. Sada sam pametnija, premda polovna. Baš kao i grad mog rođenja i veliki deo njegovih tihih stanovnika, koje oni koji nam prodaju jeftinu idilu nude stranim investitorima kao vredne radnike upola cene.

Komentari (1)

ostavi komentar
ned

11.03.

2018.

anonymous [neregistrovani] u 19:46

Više nego žalosno

Lepo odradjen posao na ustrb ljudi koji rade i koji su u tim polovnim radnjama zaposlili ljude koji su godinama cekali posao na birou.Mislim da je ova objava bruka od strane ljudi koji su je osmislili i pljuvanje po svojim sugradjanima sto je mnogo zalostnije nego raditi posteno svoj posao.Ovo mi iskreno lici na klasicnu frustraciju same osobe koja je pisala ili nedostatak samopouzdanja odnosno kompleks iste.U zivotu nije sramota raditi dal to bila polovna roba ili nova...sramota je pljuvati narod i nazivati ih polovnim ljudima a susrecete sa istim svakod dana.Ne prilici sve ovo instituciji kao sto je vasa ako je tako mogu nazvati.

Odgovori

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije