Home  |  Vesti  |  Niš  |  Koliko (ne) brinemo o mestima od izuzetnog kulturnog značaja?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš

08. 02. 2020.

Autor: I.Petrović Izvor: City Radio, Foto: City radio (I.Petrović)

Da njih nije bilo, bilo bi mnogo drugačije 1

Koliko (ne) brinemo o mestima od izuzetnog kulturnog značaja?

„U proleće kad cveće počne da klija, zaželim i ja da proklijam sa njim i nastavim tek započeti život svoj“ – dirljiv je natpis ispod slike dečaka, na jednom od spomenika koji čuva niško Staro groblje pod Goricom. Slučajni prolaznik ne može da se ne zamisli nad njim. Jer Staro groblje u Nišu, nažalost, u mnogo čemu trenutno pokazuje da smo kao društvo, dozvolili da naši brojni sugrađani zapravo, nakon smrti budu zaboravljeni ili bukvalno „zatravljeni“.

Neshvatljiv je izgled ovog mesta od izuzetnog kulturnog značaja, na kome počivaju brojni ljudi bez kojih Niš ne bi bio grad kakav znamo. Oronuli spomenici, među njima mnogo polomljenih, oštećene porodične grobnice, korov, šipražje i smeće – to je ono što će zateći putnik namernik ako reši da razgleda mesto koje čuva istoriju našeg grada. I to je tužno i sramotno. Nema grada u Evropi koji nema bar jedno groblje uvršteno u turističku ponudu grada. Niške vlasti za to ne mare. Ni ove, ni one pre njih.

Starog groblja pod Goricom sete se tek u sklopu predizbornih obećanja. Obeća se uređenje i na to obećanje se, po pravilu, sa zatvaranjem birališta – zaboravi.

Ogromnu energiju i značajna finansijska sredstva naš grad je uložio onomad kada se proslavljalo 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Gotovo sa sigurnošću možemo ustvrditi da je većini stanovnika Niša od najmlađih pa do onih najstarijih poznat lik rimskog cara Konstantina, usudom rođenog na teritoriji današnjeg Niša. I to je lepo. Ono što je manje lepo, međutim, jeste to što mnoge Nišlijke i Nišlije ne znaju gotovo ništa o precima iz bliže istorije, od kojih nas deli vek, dva ili manje od tog. Mnogi od njih počivaju upravo na Starom groblju.

Krenuli smo im u pohode. Jer, su zadužili naš grad svako na svoj način. Nose po nekima od njih imena neke gradske ulice ili trgovi, po nekima se nazivaju čak i pojedine škole. Ali tek retke Nišlije, i to uglavnom starije znaju ko su ti ljudi u stvari bili i kakav su doprinos imali da bi Niš stasao u grad.

Na gotovo 17 hektara se nekada prostiralo Staro groblje u Nišu. Nije poznato od kada tačno se na tom lokalitetu otpočelo sa sahranama ali ima podataka da je najstariji spomenik iz 1819.godine. Na zvaničnom sajtu Gradske opštine Palilula na čijoj se teritoriji Staro groblje nalazi stoji podatak da oko 200 nadgrobnih obeležja ima „određene umetničke ili istorijske vrednosti“. Među njima su navodi se „osam skulpturalnih spomenika nastalih posle rata, tri nastala pre rata, 11 medaljona, osam dubokih reljefa i stotinak spomenika značajnih ličnosti za istoriju i kulturu grada“.

Godine 1983. odlukom Skupštine opštine Niš, osam grobova je stavljeno pod zaštitu države: grob Atanasija Petrovića – Učtelja Tase, spomenik  ratnika Nikole Kola Rašića, grob sa spomenikom Stanka Vlasotinčanina, grob Todora P. Stankovića, zatim grob serdara Jola Piletića, pukovnika Milovana Nedića, grob organizatora Radničkog pokreta Pavla Stojkovića i grob Proke Jovkića – Nestora Žučnog, pesnika. Pomalo je začuđujuće da na ovom spisku nema grobova Todora Milovanovića, industrijalaca Mitića i Jovana Apela, kao ni grobnice čuvene porodice Ćermilo i nekih drugih, značajnih trgovačkih porodica. Zapravo, izvesno je da se oni nisu uklapali u ambijent ranih postbrozovih osamdesetih, kao klasni neprijatelji tadašnjem socijalističkom sistemu.

Juna 1991. godine čitavo Staro groblje je proglašeno kulturnim dobrom i kao takvo logično uživa zaštitu države. Nažalost, izgleda samo na papiru.

Pri samom prolasku kroz Istočnu kapiju Starog groblja, dočekaće vas tabla sa mapom, putem koje bi trebalo da se nađe lakše tih osam grobova zaštićenih Zakonom. Kažemo trebalo, jer čim krenete da tragate za prvim, najbližim kapiji, spomenikom Pavlu Stojkoviću, vođi i organizatoru radničkog pokreta u Nišu, suočićete se sa gusto uraslim šibljem na svakom koraku. Dodatnu nelagodu izaziva to što su pojedini grobovi preseljeni na Novo groblje pa nikada ne možete da budete sigurni da li je ispod guste mreže šipražja i šiblja neka čvrsta podloga. Zato je sigurnije kretati se po opsezima postojećih spomenika, a i to nije sasvim jednostavno jer su mnogi od njih slomljeni i oštećeni. Ukoliko se striktno držite agende na postojećoj mapi mogli bi satima da se vrtite u krug, tražeći bistu Pavla Stojkovića, kako tamo piše, jer kad konačno, pukom slučajnošću nabasate na traženi spomenik shvatićete da biste tamo – nema. Umesto toga, dočekaće vas zapušten i oštećen spomenik radničkog vođe i njegove supruge, sa kog je neko otkinuo čak i slova prezimena.

SINDIKALAC, PREDSEDNIK CRVENE OPŠTINE

A ko je bio Pavle Stojković po kome jedan trg u strogom centru Niša nosi ime, a po kome se zvao i nekadašnji Narodni univerzitet?

Na Internetu ćete o njemu naći tek rečenicu ili dve. Na ulicama Niša, građani na pitanje: „Ko je bio Pavle Stojković?“, uglavnom sležu ramenima. Najveći broj onih koje smo pitali smatra da je reč o borcu NOB-a.

Posle konsultovanja nekoliko knjiga (II tom „Istorije Niša“, grupe autora) te veoma detaljne monografije objavljene povodom 111 godina sindikalnog delovanja u Nišu, pronašli smo neke detalje vezane za život i rad Pavla Stojkovića.

Ime ovog aktiviste, obućara po zanimanju, pominje se prvi put u kontekstu organizovanja deljenja „Radničkih novina“, neposredno nakon Balkanskih ratova u Nišu, odnosno na samom početku Prvog svetskog rata 1914. Niš, kao ratna prestonica, ugostio je sve državne, političke i radničke ustanove. U Niš dolaze i prvaci Srpske socijaldemokratske partije -SSDP, Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Triša Kaclerović i Dušan Popović a krajem te godine u Nišu se otvara i Socijalistički radnički dom. Članovi SSDP su bili antiratno nastrojeni pa su i „Radničke novine“ iz tog perioda u uvećanom tiražu pokrivale i događaje na frontu ali i ratno profiterstvo i ostale anomalije nastale u ratnom stanju zemlje. Zbog opisivanja nekih slučajeva ratnog profiterstva, „Radničke“ su bile zabranjene.

Sledeći put, ime Pavla Stojkovića se pojavljuje u vezi  omasovljenja sindikalnih organizacija  te organizovanja brojnih štrajkova u Nišu, od kojih je posebno napet bio štrajk niških železničara za Božić 1920. koji je za posledicu imao generalni štrajk železničara Jugoslavije. Za razliku od niškog štrajka koji je uspeo, generalni štrajk je zbog represalija države doživeo neuspeh. Pavle Stojković je te iste godine bio i glavni organizator i govornik na velikim Prvomajskim protestima. Zbog vatrenog govora i masovnosti skupa, „Radničke novine“ su jubilarni stoti broj posvetile Nišu, nazvavši ga crvenim gradom.

Pavle Stojković je zabeležen i kao predsednik Odbora za prikupljanje sredstava za kupovinu Radničkog doma ali se sa te funkcije povukao nakon kandidature za predsednika niške Opštine. Konačno, iste 1920. godine, aprila meseca, Stojković  se kandiduje kao kandidat KPJ na prvim izborima za opštinsku upravu i Sud. Nakon ponovnog raspisivanja izbora oktobra meseca KPJ odnosi pobedu a Pavle Stojković, obućar, biva izabran za prvog predsednika Niške komunističke opštine, ujedno i za predsednika Opštinskog suda.

Kako u pomenutoj monografiji niških sindikalaca stoji „u toku svog mandata predsednik Stojković je održavao političke veze sa mesnim sindikalnim većima i ostalim organizacijama radničkog pokreta.“ Iz današnjeg ugla, zanimljiv podatak je to da je Fond za kupovinu Radničkog doma, Komunističkoj niškoj opštini pod Pavlom Stojkovićem pozajmio 30 000 dinara da prevaziđe tzv. „hlebnu aferu“. Kao odgovor na veštačko podizanje cena brašna i hleba, Komunistička opština je otvorila „Opštinsku pekaru“ u kojoj se hleb prodavao po starim cenama i bio je boljeg kvaliteta. Na taj način su, naglašavaju sindikalci, vodili „borbu sa privatnim pekarima, esnafski organizovanim i tesno povezanim sa niškom buržoazijom“.

Neće obućar Pavle Stojković dugo ostati na čelu niške Opštine. I tu se izvori razlikuju. Po jednima, Stojković se sam povukao nezadovoljan što ne može da utiče na budžet Opštine, a po drugim izvorima, Stojković je smenjen nakon Obznane, Vladine odluke o zabrani rada Komunističke partije Jugoslavije, koja je nastala kao reakcija na pobedu komunista u preko 20 opština u tadašnjoj Jugoslaviji.  Kao rezultat Obznane, rasturena je i niška „crvena opština“, zabranjen je Radnički dom, te sportsko društvo Radnički, KUD Abrašević i ostala udruženja bliska komunistima.

I tu se otprilike završavaju sva saznanja o Pavlu Stojkoviću.  Nijedan jedini potvrđeni podatak o njemu više nismo pronašli. Jedan ugledni istoričar nam je rekao da misli da je Stojković bio učesnik Španskog građanskog rata ali da nije siguran. Nema zabeležaka ni da je bio hapšen nakon zabrane KPJ, iako takvih podataka ima za većinu njegovih savremenika. Iako na spomeniku stoji da je preminuo 1943., nismo uspeli da saznamo da li je preminuo prirodnom smrću ili je stradao u ratu. Izvesno je da nije bio utamničen na Logoru na Crvenom krstu.

Zapravo, sav taj nedostatak javnih podataka o Pavlu Stojkoviću čini ga prilično misterioznom ličnošću, pa donekle i ne treba kriviti Nišlije koji kada prođu njegovim trgom ne znaju previše o njemu.

Za sam kraj, pokušali smo da saznamo šta se dogodilo sa bistom Pavla Stojkovića, koja je i dalje uredno ucrtana. U stvari, želeli smo da razjasnimo ko je, u stvari, zaista nadležan za brigu o Starom groblju koje je proglašeno kulturnim dobrom Grada Niša. Obratili smo se Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Đorđe Stošić, istoričar nam je rekao da je bista ukradena a da je za zaštitu Starog groblja nadležan Grad pošto je ono u njegovom vlasništvu.

(nastaviće se)

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage