Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš

08. 02. 2020.

Autor: I.Petrović Izvor: City Radio, Foto: City radio (I.Petrović)

Priča o niškom konzulu, narodnom poslaniku i putopiscu

Tišina Starog niškog groblja čuva i seni Todora P.Stankovića, čiji grob i spomenik su takođe na listi onih koji se od 1983. nalaze pod zaštitom države. Rođeni Nišlija, konzul u Prištini i Skoplju, sreski načelnik, narodni poslanik, urednik lista, putopisac, od mladosti se posvetio nacionalnom oslobođenju i kulturnom razvoju svog naroda. Nagrađivan, uvažavan, cenjen. Odlikovan ordenom Svetog Save prvog reda.

Još pre konzulskog angažmana, živeo je u Prizrenu , gde je uređivao srpsko-turski list „Prizren“ a taj boravak je iskoristio za nacionalni rad. Upoznao se sa Ivanom Jastrebovim, ruskim konzulom. Svedočeći brojne zločine nad srpskim življem, Todor Stanković je pisao žalbe i turskim i srpskim vlastima, a sa željom da se obaveste i nateraju na reakciju velike  evropske sile.

Istakao se Todor Stanković i kao član niškog komiteta koji je tajno organizovao oslobađanje od Turaka. Ni časa nije časio po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata 1876., zajedno sa istaknutim članovima niškog komiteta pomagao je srpskoj vojsci. Za vreme Drugog srpsko-turskog rata on i njegovi prijatelji su se istakli dejstvima po turskoj pozadini i stvaranjem konfuzije u redovima srpske vojske.

Cenio ga je Jovan Ristić od koga je imao podršku a bio je i čovek od izuzetnog poverenja srpskog knjaza Milana. Po otvaranju konzulata Srbije u Prištini 1889., a nakon ubistva prvog konzula Luke Marinkovića, Todor Stanković je naimenovan za konzula i odmah krenuo u obnavljanje srpskih škola kako bi se održala nacionalna svest i unapredila pismenost stanovništva.  Krenuo je da beleži i sve slučajeve pljački, otmica, ubistava i drugih vidova nasilja nad Srbima. O tom vremenu svedoče njegova svedočanstva u formi putopisa „Putne beleške po Staroj Srbiji 1871.- 1898.“, štampane 1910.godine uz pomoć Ilije Kolarca.

Tako na jednom mestu Stanković navodi da je u jednom kosovskom selu usled arnautskog nasilja broj srpskih kuća za samo 15 godina smanjen sa 50 na samo 4. Navodi i brojna razaranja srpskih crkava na koje je na svojim putovanjima nailazio. On veoma detaljno beleži i demografske promene u brojnim selima, te se ova njegova knjiga putopisa može zaista uzeti kao ozbiljan izvor kosovskih prilika i neprilika na kraju 19.veka.

Posle Prištine, Todor Stanković odlazi na mesto srpskog konzula  u Skoplju gde će službovati tri godine. Njegov konzulski rad u tadašnjoj Staroj Srbiji, potonjoj Makedoniji, biće u znaku turbulentnih dešavanja vezanih za crkvu te prilično nepovoljnog položaja srpskog sveštenstva. U jeku sukoba nepriznate bugarske egzarhije sa carigradskom patrijaršijom položaj srpskih sveštenika je doveden pod znak pitanja. Bugarska egzarhija je širila svoj uticaj i pridobijala stanovništvo. Stanković je izdejstvovao pregovore sa carigradskom patrijaršijom i mogućnost da se Srbima dodeli samo položaj episkopa u skopskoj, strumičkoj i veleško-debarskoj eparhiji dok je prema njegoj preporuci mesto mitropolita pripalo Grku. Na taj način je ostvarena podrška srpskoj crkvi i zaustavljeno dalje širenje bugarske egzarhije.

Stanković će se još jednom naći na poziciji konzula u Prištini, 1897. godine. Kako je izveštavao, „arbanaška nasilja su bila sve intenzivnija“ a ostanak ljudi ipak na tom prostoru, konzul je video u nadi da će doći do skorog oslobođenja. Konzul Stanković je i uporno radio na uspostavljanju kontakata sa viđenijim albanskim vođama kako bi ih privoleo na saradnju. Njegov drugi konzulski mandat u Prištini je trajao godinu dana ali će se i u Prištinu, Prizren i Skoplje vratiti 1903. kao izvidnica kralja Aleksandra Obrenovića.

U Prištinu će Stanković ponovo doći tokom Prvog balkanskog rata 1912. ovog puta sa konjičkim odredom. Ostalo je zapisano i da je u Drugom balkanskom ratu sa II pukom staraca osvojio Belogradčik gde će neko vreme biti i upravnik, odnosno komandant. Prvi svetski rat će mu doneti i nove komandne odgovornosti, pa ga 1915. zatiče na mestu komandanta IV puka niškh rezervnih trupa, uglavnom Arnauta.

Todor Stanković je preminuo 1925. u Beogradu, da bi dve godine kasnije njegove mošti ali i mošti njegove supruge Perside, uz najviše počasti bili preneti u Niš i sahranjeni u porodičnoj grobnici na Starom groblju pod Goricom, gde ih i mi ove kasne jeseni obiđosmo jer da ljudi kao što je Todor Stanković nije bilo Niš ne bi bio grad kakav jeste. 

(nastaviće se)

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije