Home  |  Vesti  |  Niš  |  Miloš Đorić, pesnik i lekar, svedok i učesnik velikog stradanja
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Niš

10. 03. 2020.

Autor: I.P. Izvor: City radio

Miloš Đorić, pesnik i lekar, svedok i učesnik velikog stradanja

Kroz priču o Nestoru Žučnom, pomenuli smo još jednog, potpuno nepravedno zaboravljenog Nišliju. Doktora, publicistu, putopisca i suptilnog sjajnog pesnika Miloša N. Đorića. Život kažu piše romane, pa je tako i u slučaju Miloša Đorića ili Uzdaha Sutončića kako je dugi niz godina potpisivao pseudonimom svoje radove u beogradskom Pijemontu.

Potomak čuvene niške lekarske ali i književničke porodice, jedan od šestoro dece poznatog „okružnog fizikusa“ i književnika Nikole i majke Julke, Miloš Đorić je gotovo renesansna ličnost. Iako je, zaista, u svemu čime se bavio bio vanredan, te ostavio nenametljiv ali dubok trag, gotovo je neshvatljivo da se o njemu u Nišu ne govori više i češće. Zapravo, malo ko van medicinske struke će i znati kakvog je sjajnog čoveka iznedrio naš grad. Zato je ova priča posvećena upravo njemu. Da se podsetimo i ne zaboravimo jednog od onih ljudi bez kojih Niš ne bi bio grad kakav poznajemo i volimo.

Rodio se u Nišu sedam godina pre burnog dvadesetog veka, dve godine nakon povratka njegovog oca Nikole sa studija medicine u Beču. Najranije detinjstvo proveo je u rodnom gradu a onda je prirodom lekarskog poziva njegovog oca, više puta menjao mesto školovanja i boravka. Živeo je u Negotinu pa u Šapcu a u Beogradu je 1912.godine maturirao u Trećoj muškoj gimnaziji.

Nekako će se uporedo sa njegovim dolaskom u Beograd u njemu probuditi i pisac pa će se početnički veoma uspešno okušati kao pisac parodija sa pseudonimom Uzdah Sutončić u listu Pijemont.  Sa završetkom gimnazije, nažalost, poklopiće se i počeci Balkanskih ratova, u kojima će kao dobrovoljac bolničar i učestvovati 1912. i 1913. godine.  Te iste godine, Miloš Đorić će kao državni pitomac upisati studije medicine na Univerzitetu u Nansiju u Francuskoj, gde će ostati tek godinu dana, zbog početka Prvog svetskog rata.  1913.godina će mu doneti i jedan udarac koji će u mnogo čemu uticati na čitav njegov život, otac mu iznenada umire i postaje još snažnija inspiracija i uzor mladom Milošu. Veliki rat odvodi Miloša, lekarskog pomoćnika, medicinara, najpre u Kragujevac a nakon toga u Moravsku stalnu vojnu bolnicu u ratnoj prestonici, a njegovom rodnom gradu Nišu. Njegov boravak i rad u toj bolnici poklopiće se sa izbijanjem velike epidemije pegavog tifusa 1915. godine i on će svedočiti neverovatnim razmerama umiranja ljudi od te opake bolesti. Od pegavca će, da podsetimo, gotovo njemu na rukama, preminuti Nestor Žučni sa kojim je prijateljevao.

Oktobra 1915. i ova bolnica kreće put Albanije, preko Prizrena, Đakovice, Peći, Podgorice do Skadra gde konačno stiže dva meseca kasnije. U januaru 1916. Moravska bolnica nastavqa povlačenje preko Lješa, Drača i do Krfa, odnosno do konačnog odredišta Ostrva smrti – Vida. Tadašnji mladi medicinar, Miloš Đorić radi u toj bolnici do 1918., kada dobija odobrenje da može da ode u Francusku da bi završio prekinute studije medicine. U Tuluzu studira medicinu i doktorira 1923.godine. Specijalizaciju otpočinje u Parizu a završava je u Beogradu, nakon čega postaje šef Kožnog odeljenja u Bolnici milosrdnih sestara u Zemunu. Uporedo sa tim u periodu od 1931. do 1934. Miloš Đorić će biti i gradonačelnik Zemuna.

1941.godina i izbijanje Drugog svetskog rata doktora Đorića će u Zemunu ostaviti bez službe jer ga kao nepoželjnog otpušta vlast Nezavisne Države Hrvatske. Iz Zemuna prelazi u Beograd gde vodi Kožno odeljenje Opšte državne bolnice ali ni to neće biti dugog daha, pošto će ovaj čestiti čovek odbiti da potpiše „Apel srpskom narodu“. Zbog toga će ga uhapsiti Gestapo i do decembra 1941.godine ga držati kao taoca u Logoru na Banjici.

Posle oslobođenja  biva vraćen na posao kao šef Kožnog odeljenja u Beogradu ali će ga ubrzo premestiti u Niš gde će rukovoditi Kožno veneričnim odeljenjem do penzionisanja 1959. Smatra se da je razlog njegovog premeštaja u Niš bio zapravo svojevrsna kazna zato što je na sednici Srpskog lekarskog društva javno izjavio da je Srpsko lekarsko društvo od osnivanja bilo i ostalo sluga režima.

Doktor Miloš Đorić je preminuo 1975.godine u rodnom Nišu. Međutim, prema njegovoj želji sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju.

To bi ukratko bila profesionalna biografija Miloša Đorića, lekara.  I to je ono što se manje više o njemu dobro zna. Ono što je međutim jednako važno a što je ostalo zatrpano u sećanju ljudi jeste njegov neverovatan književni talenat. Upravo tog Miloša Đorića, mladog medicinara koji je beležio svaki detalj i svaku impresiju vezanu za Moravsku vojnu bolnicu, povlačenje preko Albanije a pogotovo ono što se dešavalo na Ostrvu smrti Vido, mi nismo imali mnogo prilike da upoznamo.

Čak ni oni koji su na Vidu videli  potresne uklesane stihove:
"Siroti naši čestiti mladići
Pali u teškim olujama rata
Orlova surih žutokljuni tići
Gde su nam vaša odlutala jata?", sigurno nemaju saznjanja da ih je napisao upravo tada mladi medicinar, potonji lekar Miloš Đorić.

Njegov um je blistav a rečenica topla, opisi stradanja srpskih vojnika, gotovo dečaka, stravična umiranja ne više od bolesti nego od gladi, potresna i precizna, sve će ih kasnije, ranih tridesetih, pretočiti u rukopis romana „Pegavac i glad“. Nepoznat je i njegov uticaj na Dobricu Ćosića, u čijem će Vremenu smrti provejavati intenzivno mnogo toga što je od Đorića čuo i saznao.

Kako se zapravo desilo da Đorić pisac, novinar i pesnik ostane zaboravljen kada je od samih književnih početaka obećavao veliko književno ime. Poznato je da je sarađivao u „Pijemontu“, časopisima „Misao“ i „Srpski knjževni glasnik“ te listovima „Politika“ i „Jež“ i mnogim, mnogim drugim. Veliki Milan Bogdanović ga je hvalio a on sam se družio sa velikanima proze i poezije. Prijatelji su mu Ivo Ćipiko, Sibe Milačić, Nestor Žučni, Milutin Bojić, Stanislav Staša Vinaver. Usud hoće da neki od njih umiru na rukama mladog lekara. Poštuju i vole Đorića, posvećuju mu knjige ( Ćipiko „Iz ratnih dana“, Sibe Milačić svoju „Knjigu radosti“ a tragični mladi pesnik Milutin Bojić „Pesme bola i ponosa“).

Po povlačenju na Krf,  od 1916. do 1918.godine, ovo grčko ostrvo postaje sedište srpske vlade i svih drugih institucija. Pokrenuta je i Državna štamparija koja štampa Srpske novine u kojima će Đorić objavljivati svoje pesme. Posle rata će ih objediniti u zbirku „Pod šatorskim krilima“ i štampati u Beogradu. O Đorićevim stihovima pohvalno pišu Milan Bogdanović i Stanislav Vinaver, a više od pola veka kasnije o toj knjizi će govoriti i Radomir Konstantinović, pre svih o pesmi „Ostrvo mrtvih“ koju upoređuje sa Bojićevom „Plavom grobnicom“ i tvrdi da je bolja od nje.

Radomir Konstantinović će ispravno primetiti da u odnosu na proslavljenu Bojićevu Plavu grobnicu, Đorićevo Ostrvo mrtvih je manje patetično i da daje realniju sliku onoga što se na Vidu dešavalo. Umesto veličanja i biblijskih poređenja kakvih ima kod Bojića, Đorić peva o srpskom seljaku kom je more postalo grob i umesto isticanja heroizma bira da traga za utehom. Prometeji nade, apostoli straha u Đorićevim stihovima su jadni seljaci, čija naslagana mrtva tela bez obeležja i imena čekaju da budu bačena u morske dubine. Sve to mladi medicinar je svakodnevno gledao radeći u bolnici na Vidu.

Sjajna je zbirka „Pod šatorskim krilom“. U njoj se Miloš Đorić bavi i stidom, i to ne treba da čudi jer se tadašnji dvadesetpetogodišnjak u trenutku dok piše stihove već nagledao smrti i nemoći pred pegavim tifusom, pred glađu koja nastavlja da ubija nakon prelaska Albanije. Ta nemoć je i ljudska i lekarska. Zato Đorić u „Zahodnoj pesmi“ peva

„i kroz tišinu ostrva mrtvog

struje jecaji malaksali,

pište galebi orošeni

i odjek daljnog svetskog mučenja

škropi mi srce postiđeno...“

To je i stid jer si preživeo kad drugi nisu, pa se i on upliće u potresne stihove mladog Đorića i u Krvavu Zagonetku.

„Zašto me, noći, ne odvede sobom? Muči me sjajem neželjena zora,

proleće bujno, zaplamtelo more... zašto me, noći, ne odvede sobom?

Drugovi moji iščeznuše s tobom, život mi mladost pritisnuo

grobom...

„Znaš, da ljubavi nema za me u ovom svetu ludom i krvavom!

više jesam li živ il’ samo duša moja bdi iznad leša prohodalog

svetom? il’ samo trajem u tihoj tuzi oproštajnog bola? il’ samo

mučna, siva samo uspomena, žalno sećanje na sebe, umrlog u tuđim

izdisajima...“

Proći će više od deset godina od kraja Prvog svetskog rata i Ostrva smrti, pre nego se tada već priznati lekar Miloš Đorić odlučio da i kroz prozu izrazi sve ono što se u njemu u toku Prvog svetskog rata nagomilalo. Tridesetih godina u Srpskom književnom glasniku, objavljeno je nekoliko nastavaka njegovog romana u rukopisu „Pegavac i glad“ u kome je detaljno opisao sve događaje od ratne prestonice Niša do Ostrva Vido. Roman nikada nije objavljen u celosti, u delovima će ga pedesetih objaviti i niška Gledišta, a razlog tome je najverovatnije što je procenjeno da se ne uklapa u priču o beskompromisnoj bratskoj pomoći ostrvljana Krfa prema izmučenoj srpskoj vojsci. Đorić je stavivši kao centralni motiv romana glad, veoma plastično opisao strah Krfljana pred nadolaskom „neželjenih gostiju“, strah da će i sami gladovati ako se Srbi duže zadrže.

Roman nikada neće doživeti svoju istinsku promociju ali je više nego izvesno da je Miloš Đorić imao veliki uticaj na Dobricu Ćosića, čiji delovi Vremena smrti, pogotovo oni u kojima se opisuje Valjevska bolnica, veoma sliče opisu pegavca koje je Miloš Đorić opisao u delovima romana smeštenim u Moravsku vojnu bolnicu.

Doktor Miloš Đorić je umro 1975.godine u Nišu a prema ličnoj želji sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Na Internetu smo pronašli podatak da je pred smrt tražio da se njegova rukopisna zaostavština uništi. Na sreću, ta želja mu nije ispoštovana, pa ima dosta materijala za istraživanje njegovog književnog opusa. Ovaj vrstan lekar, nosilac Albanske spomenice i francuske Legije časti, pesnik i prozaista posebnog senzibiliteta, to svakako zaslužuje jer bez njega Niš ne bi bio grad kakav je danas.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage