City :: Vesti http://radiocity.rs/vesti/rss.html sr http://radiocity.rs/img/logo.png City :: Vesti http://radiocity.rs/vesti/rss.html Dan sećanja na žrtve NATO agresije http://radiocity.rs/vesti/srbija/4259/dan-secanja-na-zrtve-nato-agresije.html Tog 24. marta 1999, nešto pre 19 sati i 50 minuta, tadašnji Generalni sekretar NATO Havijer Solana, iskoristio je pravo predsedavajućeg Alijanse i uprkos kršenju Povelje Ujedinjenih nacija, izdao je naređenje da prvi borbeni avioni uzlete iz vojne baze Aviano u Italiji i krenu ka vazdušnom prostoru Savezne Republike Jugoslavije.

Od prvih bombi, palih na ciljeve u Prištini, Gračanici, Beogradu, Novom Sadu, narednih 11 nedelja avioni 19 zemalja, članica NATO pakta sipali su smrtonosni tovar po  vojnim ciljevima ali i po privrednim objektima, infrastrukturi, školama, zdravstvenim objektima, spomenicima kulture, poljima i ulicama a pre svega toga po ljudima.

Bombardovanje koje verovatno zbog izrazitog sarkazma u tom nazivu građani Srbije pamte uglavnom kao “Milosrdnog anđela” a zvanični mu je naziv “Saveznička sila”, trajalo je u kontinuitetu 78 dana. U toku tih 78 dana poginulo je između 1.200 i 2.500 a ranjeno je preko 5.000 ljudi. Tačan broj žrtava, ni 20 godina kasnije nije poznat kao što nije poznata ni tačna razmera materijalne štete. Prema različitim izvorima materijalna šteta koju su projektili NATO Alijanse pričinili kreće se od 30 do preko 100 milijardi dolara.

Vazdušnoj kampanji ili  NATO agresiji na suverenu evropsku zemlju prethodilo je dramatično poglavlje sve učestalijih sukoba na Kosovu a kao direktan povod se može uzeti slučaj sela Račak u kom je nakon pogibije četvorice Srba u okršaju sa policijskim snagama poginulo 15 Albanaca.

Šef Verifikacione misije Vilijem Voker je taj slučaj nazvao masakrom iako će glavni patolog, finska forenzičarka Helena Rante kasnije demantovati većinu navoda koji su poslužili za stvaranje medijske kampanje u korist planiranih vazdušnih napada.

Posle neuspešnih pregovora u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. bilo je izvesno da će se pretnje bombardovanjem obistiniti.  

Iako su u NATO smatrali da bombardovanje neće potrajati duže od nekoliko dana, a neki bili čak i uvereni da će se sigurno otpor SR Jugoslavije slomiti najkasnije do 23.aprila, kada je planirana proslava jubileja 50.godišnjice Alijanse, to se nije dogodilo.

Tek početkom juna uz posrecovanje Ahtisarija i Černomirdina, Slobodan Milošević je prihvatio plan o razmeštanju međunarodnih vojnih trupa na Kosovu a nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 10.juna 1999. i povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova-vazdušni napadi su prestali.

Na teritoriju Kosova je ušlo 37.000 stranih vojnika iz 36 zemalja.

Kosovo i Metohiju je napustilo blizu 230.000 nealbanaca od kojih se tek 18.000 vratilo za poslednjih 17 godina.

NIŠ – “KOLATERALNA ŠTETA” ILI KOLEKTIVNI ZLOČIN

Naš grad je u toku bombardovanja gađan 40 puta. Preživeo je 28 noćnih I 12 dnevnih napada u toku kojih je poginulo 56 a ranjeno više od 200 naših sugrađana.

Najteži dan za Nišlije dogodio se 7.maja kada su gađane Gradska pijaca, Šumatovačka ulica pored Banovine ali i Klinički centar sa okolnim ulicama i Čair.

NATO se na brifinzima pravdao da je cilj u stvari bio vojni aerodrom a da je holandski avion ispustio kontejner koji se usled kvara otvorio ranije i Ženevskom konvencijom zabranjene kasetne bombe rasuo po centru grada.

Zašto je ta akcija izvedena u po bela dana kada se moralo znati da civila ima na ulicama – nikada nije odgovoreno.  U tom napadu na dve lokacije poginulo je 15 a ranjeno 28 osoba. Među poginulima je bila i dvadesetšestogodišnja studentkinja medicine u sedmom mesecu trudnoće.

Još je Niš žalio za stradalim sugrađanima, desili su se novi napadi. U jednom je “tomahavkom” oštećen most blizu grčkog konzulata a u drugom koji se takođe desio u dnevnim časovima je zasuto naselje Duvanište kasetnim bombama. I danas se veruje da je ravno čudu da niko tog 12.maja nije poginuo premda je bilo ranjenih.

129 puta su se u Nišu  oglasile sirene za početak vazdušne opasnosti , a pod njom su građani bili  ukupno 52 dana.

Na Niš je ispaljena 161 avio bomba, 36 kontejnera kasetnih bombi, 71 krstareća raketa i 8 grafitnih projektila kojima su gađana elekto postrojenja.

Srušeno je oko 120 objekata a oštećeno blizu 3.500 stambenih, poslovnih i vojnih objekata.

]]>
Tue, 24 Mar 2020 15:18:00 +0100 Srbija http://radiocity.rs/vesti/srbija/4259/dan-secanja-na-zrtve-nato-agresije.html
Režim rada JKP Parking servis Niš u toku vanrednog stanja http://radiocity.rs/vesti/nis/8649/rezim-rada-jkp-parking-servis-nis-u-toku-vanrednog-stanja.html Javno komunalno preduzeće „Parking servis“- Niš, kao i sva ostala gradska javna komunalna preduzeća, tokom vanrednog stanja obavlja poslove iz svoje nadležnosti, saopštili su iz ovog preduzeća. Garaže i parkirališta rade po uobičajenom režimu, a obavlja se i kontrola i naplata parkiranja u zoniranom području.

Poslovnica Korisničkog servisa ovog preduzeća  je zatvorena za rad sa strankama. Komunikacija sa korisnicima obavlja se i putem mejla  info@nisparking.rs i preko broja telefona 018/517-778, radnim danima od 7 do 19 sati, subotom od 7-14 sati.

Korisnici kojima je isteklai li uskoro ističe povlašćena karta za parkiranje mogu automatski da je produže, tako što će se registrovati na portalu Parking servisa www.nisparking.rs i kupiti електронскупаркингкарту.

“Apelujemo na korisnike da sva dugovanja koja imaju prema Parking servisu izmiruju elektronskim putem. Podsećamo da se dugovanje po osnovu izdate dnevne karte može izmiriti i slanjem SMS-a na broj 9189,  kao i na jednom od dva parkomata (Nikole Pašića br. 24 i Cara Dušana br. 2), uplatom u gotovini ili platnim karticama”, navodi se u saopštenju.

Služba za prenos nepropisno parkiranih vozila radi, i po nalogu nadležnih organa sva uklonjena vozila prenosi na plac sa adresom Bulevar Svetog cara Konstantina bb.

Ekipe preduzeća koje su zadužene za održavanje saobraćajne signalizacije i javnog osvetljenja rade svakodnevno. U kontinuitetu se radi obeležavanje oznaka na kolovozu, otklanjaju kvarovi na svetlećoj saobraćajnoj signalizaciji, postavlja vertikalna saobraćajna signalizacija, menjaju dotrajale sijalice i rešavaju kvarovi na javnom osvetljenju.

Građani neće biti u mraku i mogu, kao i do sada, da prijavljuju probleme i  kvarove na javnom osvetljenju preko brojeva telefona 018/415-0970, 018/415-0971 ili slanjem mejla na osvetljenje@nisparking.rs.

]]>
Sat, 21 Mar 2020 11:35:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8649/rezim-rada-jkp-parking-servis-nis-u-toku-vanrednog-stanja.html
Stiže proleće http://radiocity.rs/vesti/nis/8643/stize-prolece.html Možda nije onakvo kakvo smo priželjkivali, kakvom smo se nadali, ali je svakako pred našim pragom. Počinje i kalendarski - proleće.

U jedanaest minuta do 5, u petak 20.marta na severnu Zemljinu hemisferu stiže proleće a na južnu – jesen.

Prvi prolećni dan biće baš pravi, sunčan i topao, sa temperaturom koja će ići i do 22. podeoka. Takvo vreme nas očekuje i u subotu, ali se od nedelje, kažu meteorolozi očekuje novo pogoršanje vremena sa susnežicom i snegom u nekim delovima zemlje.

Na dan prolećne ravnodnevice obdanica će trajati  12 časova i 10 minuta, a noć će biti 20 minuta kraća.

Iako je ovaj prvi dan, po mišljenju mnogih najlepšeg godišnjeg doba pao u zasenak brige zbog pandemije, iako nas same dočekuje u izolaciji, otvorimo prozore i pustimo prvo prolećno sunce i toplotu u naše domove. Osećaćemo se bolje a epidemiolozi svakako preporučuju boravak u dobro provetrenim prostorijama.

]]>
Fri, 20 Mar 2020 02:20:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8643/stize-prolece.html
Gradska izborna komisija Niš donela rešenje o prekidu svih izbornih radnji http://radiocity.rs/vesti/politika/8626/gradska-izborna-komisija-nis-donela-resenje-o-prekidu-svih-izbornih-radnji.html Na osnovu člana 15. Zakona o lokalnim izborima i člana 5. Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja, GIK Niš je saopštila da se sve radnje vezane za izbor odbornika u Skupštini grada zakazanih za 26.april, otkazuju.

"Vlada je, na osnovu člana 200. stav 6. Ustava Republike Srbije, uz supotpis predsednika Republike, 16. marta 2020. godine donela Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja. Uredba je stupila na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, 16. marta 2020. godine. Članom 5. navedene uredbe propisano je da se njenim stupanjem na snagu prekidaju sve izborne radnje u sprovođenju izbora za narodne poslanike, poslanike Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine i odbornike skupština opština i gradova koji su raspisani za 26. april 2020. godine i da će vreme nastavka sprovođenja izbornih radnji biti ustanovljeno odlukom o prestanku vanrednog stanja, kada se za to steknu uslovi." - stoji u obrazloženju GIK-a  i navodi se da će se izborni proces, uključujući i rokove za vršenje izbornih radnji, nastaviti u skladu sa odlukom o prestanku vanrednog stanja, što će biti uređeno posebnim aktom Republičke izborne komisije.

Da li ovo rešenje automatski znači i da će zakazani izbori u Srbiji biti odloženi, za sada nije poznato. U Nišu su do sada izborne liste podnele 3 političke partije i koalicije.

]]>
Mon, 16 Mar 2020 18:10:00 +0100 Politika http://radiocity.rs/vesti/politika/8626/gradska-izborna-komisija-nis-donela-resenje-o-prekidu-svih-izbornih-radnji.html
IN MEMORIAM: Preminuo je glumac Desimir Desko Stanojević http://radiocity.rs/vesti/8614/-in-memoriam-preminuo-je-glumac-desimir-desko-stanojevic.html 10. marta 2020. godine u 70. godini preminuo je pozorišni i televizijski glumac Desimir Desko Stanojević, nekadašnji član ansambla Pozorišta na Terazijama u Beogradu i Narodnog pozorišta u Nišu.

Desimir Stanojević je odigrao prvu ulogu u niškom Narodnom pozorištu  7. oktobra od 1969. (Ah, divljino, u režiji Dušana Rodića). Do 1990. odigrao je preko 80 uloga (Đido – Milić, Ivkova slava – Neko, Večiti studenti – Šef, Šuma – Nesrećković, Zona Zamfirova – Mane, Doživljaji Nikoletine Bursaća – Nikoletina, Don Žuan se vraća iz rata – Don Žuan, Otac na službenom putu – Otac)... 

Od 1990. god. je u angažmanu u Pozorištu na Terazijama, gde je igrao preko 30 uloga (Grk Zorba – Zorba, Violinista na kravu – Tevje, Maratonci trče počasni krug – Laki Topalović, Ivkova slava – Kalča, Tri musketara – Rišelje, Cigani lete u nebo – Talimon i otac Zobar, Jubilej – Prvak). Igrao je i u drugim pozorištima u Beogradu (Beogradsko dramsko pozorište, Pozorište Slavija, Pozorištance Puž). 

Igrao u TV serijama, dramama i filmovima domaće i strane produkcije (Srećni ljudi, Seljaci, Selo gori a baba se češlja, Bićemo prvaci sveta, Lager Niš; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). 

Snimio je 5 celovečernjih televizijskih šou-programa za RTS i RTV (Neka pesma boli, I srušiše se lepi snovi moji, Veče u teatru, Mjuzikli za sva vremena, Kalčine priče, Dečije pesme), kao i 4 albuma za PGP RTS. Režirao je preko 10 predstava (Violinista na krovu, prvi mjuzikl u istoriji Niškog pozorišta, Mjuzikl Cigani lete u nebo,  Kafana kod svi, Sima se vraća kući, Ribarenje na asfaltu).

Učestvovao je na 8 festivala zabavne, starogradske i dečije muzike („Menadžer“ u Beogradu, „Beogradsko proleće“, „Tamburica“ u Novom Sadu, „Niška jesen“ – dvostruki pobednik). Dobitnik je više nagrada i priznanja iz oblasti pozorišta, televizije i muzike.

Komemoracija povodom smrti Desimira Stanojevića biće održana u sali Narodnog pozorišta 13. marta u 12 časova. Oproštaj od Desimira Stanojevića biće u ponedeljak 16. marta u 15 časova na Novom groblju u Beogradu.

]]>
Tue, 10 Mar 2020 17:51:00 +0100 Vesti http://radiocity.rs/vesti/8614/-in-memoriam-preminuo-je-glumac-desimir-desko-stanojevic.html
Miloš Đorić, pesnik i lekar, svedok i učesnik velikog stradanja http://radiocity.rs/vesti/nis/8618/milos-djoric-pesnik-i-lekar-svedok-i-ucesnik-velikog-stradanja.html Kroz priču o Nestoru Žučnom, pomenuli smo još jednog, potpuno nepravedno zaboravljenog Nišliju. Doktora, publicistu, putopisca i suptilnog sjajnog pesnika Miloša N. Đorića. Život kažu piše romane, pa je tako i u slučaju Miloša Đorića ili Uzdaha Sutončića kako je dugi niz godina potpisivao pseudonimom svoje radove u beogradskom Pijemontu.

Potomak čuvene niške lekarske ali i književničke porodice, jedan od šestoro dece poznatog „okružnog fizikusa“ i književnika Nikole i majke Julke, Miloš Đorić je gotovo renesansna ličnost. Iako je, zaista, u svemu čime se bavio bio vanredan, te ostavio nenametljiv ali dubok trag, gotovo je neshvatljivo da se o njemu u Nišu ne govori više i češće. Zapravo, malo ko van medicinske struke će i znati kakvog je sjajnog čoveka iznedrio naš grad. Zato je ova priča posvećena upravo njemu. Da se podsetimo i ne zaboravimo jednog od onih ljudi bez kojih Niš ne bi bio grad kakav poznajemo i volimo.

Rodio se u Nišu sedam godina pre burnog dvadesetog veka, dve godine nakon povratka njegovog oca Nikole sa studija medicine u Beču. Najranije detinjstvo proveo je u rodnom gradu a onda je prirodom lekarskog poziva njegovog oca, više puta menjao mesto školovanja i boravka. Živeo je u Negotinu pa u Šapcu a u Beogradu je 1912.godine maturirao u Trećoj muškoj gimnaziji.

Nekako će se uporedo sa njegovim dolaskom u Beograd u njemu probuditi i pisac pa će se početnički veoma uspešno okušati kao pisac parodija sa pseudonimom Uzdah Sutončić u listu Pijemont.  Sa završetkom gimnazije, nažalost, poklopiće se i počeci Balkanskih ratova, u kojima će kao dobrovoljac bolničar i učestvovati 1912. i 1913. godine.  Te iste godine, Miloš Đorić će kao državni pitomac upisati studije medicine na Univerzitetu u Nansiju u Francuskoj, gde će ostati tek godinu dana, zbog početka Prvog svetskog rata.  1913.godina će mu doneti i jedan udarac koji će u mnogo čemu uticati na čitav njegov život, otac mu iznenada umire i postaje još snažnija inspiracija i uzor mladom Milošu. Veliki rat odvodi Miloša, lekarskog pomoćnika, medicinara, najpre u Kragujevac a nakon toga u Moravsku stalnu vojnu bolnicu u ratnoj prestonici, a njegovom rodnom gradu Nišu. Njegov boravak i rad u toj bolnici poklopiće se sa izbijanjem velike epidemije pegavog tifusa 1915. godine i on će svedočiti neverovatnim razmerama umiranja ljudi od te opake bolesti. Od pegavca će, da podsetimo, gotovo njemu na rukama, preminuti Nestor Žučni sa kojim je prijateljevao.

Oktobra 1915. i ova bolnica kreće put Albanije, preko Prizrena, Đakovice, Peći, Podgorice do Skadra gde konačno stiže dva meseca kasnije. U januaru 1916. Moravska bolnica nastavqa povlačenje preko Lješa, Drača i do Krfa, odnosno do konačnog odredišta Ostrva smrti – Vida. Tadašnji mladi medicinar, Miloš Đorić radi u toj bolnici do 1918., kada dobija odobrenje da može da ode u Francusku da bi završio prekinute studije medicine. U Tuluzu studira medicinu i doktorira 1923.godine. Specijalizaciju otpočinje u Parizu a završava je u Beogradu, nakon čega postaje šef Kožnog odeljenja u Bolnici milosrdnih sestara u Zemunu. Uporedo sa tim u periodu od 1931. do 1934. Miloš Đorić će biti i gradonačelnik Zemuna.

1941.godina i izbijanje Drugog svetskog rata doktora Đorića će u Zemunu ostaviti bez službe jer ga kao nepoželjnog otpušta vlast Nezavisne Države Hrvatske. Iz Zemuna prelazi u Beograd gde vodi Kožno odeljenje Opšte državne bolnice ali ni to neće biti dugog daha, pošto će ovaj čestiti čovek odbiti da potpiše „Apel srpskom narodu“. Zbog toga će ga uhapsiti Gestapo i do decembra 1941.godine ga držati kao taoca u Logoru na Banjici.

Posle oslobođenja  biva vraćen na posao kao šef Kožnog odeljenja u Beogradu ali će ga ubrzo premestiti u Niš gde će rukovoditi Kožno veneričnim odeljenjem do penzionisanja 1959. Smatra se da je razlog njegovog premeštaja u Niš bio zapravo svojevrsna kazna zato što je na sednici Srpskog lekarskog društva javno izjavio da je Srpsko lekarsko društvo od osnivanja bilo i ostalo sluga režima.

Doktor Miloš Đorić je preminuo 1975.godine u rodnom Nišu. Međutim, prema njegovoj želji sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju.

To bi ukratko bila profesionalna biografija Miloša Đorića, lekara.  I to je ono što se manje više o njemu dobro zna. Ono što je međutim jednako važno a što je ostalo zatrpano u sećanju ljudi jeste njegov neverovatan književni talenat. Upravo tog Miloša Đorića, mladog medicinara koji je beležio svaki detalj i svaku impresiju vezanu za Moravsku vojnu bolnicu, povlačenje preko Albanije a pogotovo ono što se dešavalo na Ostrvu smrti Vido, mi nismo imali mnogo prilike da upoznamo.

Čak ni oni koji su na Vidu videli  potresne uklesane stihove:
"Siroti naši čestiti mladići
Pali u teškim olujama rata
Orlova surih žutokljuni tići
Gde su nam vaša odlutala jata?", sigurno nemaju saznjanja da ih je napisao upravo tada mladi medicinar, potonji lekar Miloš Đorić.

Njegov um je blistav a rečenica topla, opisi stradanja srpskih vojnika, gotovo dečaka, stravična umiranja ne više od bolesti nego od gladi, potresna i precizna, sve će ih kasnije, ranih tridesetih, pretočiti u rukopis romana „Pegavac i glad“. Nepoznat je i njegov uticaj na Dobricu Ćosića, u čijem će Vremenu smrti provejavati intenzivno mnogo toga što je od Đorića čuo i saznao.

Kako se zapravo desilo da Đorić pisac, novinar i pesnik ostane zaboravljen kada je od samih književnih početaka obećavao veliko književno ime. Poznato je da je sarađivao u „Pijemontu“, časopisima „Misao“ i „Srpski knjževni glasnik“ te listovima „Politika“ i „Jež“ i mnogim, mnogim drugim. Veliki Milan Bogdanović ga je hvalio a on sam se družio sa velikanima proze i poezije. Prijatelji su mu Ivo Ćipiko, Sibe Milačić, Nestor Žučni, Milutin Bojić, Stanislav Staša Vinaver. Usud hoće da neki od njih umiru na rukama mladog lekara. Poštuju i vole Đorića, posvećuju mu knjige ( Ćipiko „Iz ratnih dana“, Sibe Milačić svoju „Knjigu radosti“ a tragični mladi pesnik Milutin Bojić „Pesme bola i ponosa“).

Po povlačenju na Krf,  od 1916. do 1918.godine, ovo grčko ostrvo postaje sedište srpske vlade i svih drugih institucija. Pokrenuta je i Državna štamparija koja štampa Srpske novine u kojima će Đorić objavljivati svoje pesme. Posle rata će ih objediniti u zbirku „Pod šatorskim krilima“ i štampati u Beogradu. O Đorićevim stihovima pohvalno pišu Milan Bogdanović i Stanislav Vinaver, a više od pola veka kasnije o toj knjizi će govoriti i Radomir Konstantinović, pre svih o pesmi „Ostrvo mrtvih“ koju upoređuje sa Bojićevom „Plavom grobnicom“ i tvrdi da je bolja od nje.

Radomir Konstantinović će ispravno primetiti da u odnosu na proslavljenu Bojićevu Plavu grobnicu, Đorićevo Ostrvo mrtvih je manje patetično i da daje realniju sliku onoga što se na Vidu dešavalo. Umesto veličanja i biblijskih poređenja kakvih ima kod Bojića, Đorić peva o srpskom seljaku kom je more postalo grob i umesto isticanja heroizma bira da traga za utehom. Prometeji nade, apostoli straha u Đorićevim stihovima su jadni seljaci, čija naslagana mrtva tela bez obeležja i imena čekaju da budu bačena u morske dubine. Sve to mladi medicinar je svakodnevno gledao radeći u bolnici na Vidu.

Sjajna je zbirka „Pod šatorskim krilom“. U njoj se Miloš Đorić bavi i stidom, i to ne treba da čudi jer se tadašnji dvadesetpetogodišnjak u trenutku dok piše stihove već nagledao smrti i nemoći pred pegavim tifusom, pred glađu koja nastavlja da ubija nakon prelaska Albanije. Ta nemoć je i ljudska i lekarska. Zato Đorić u „Zahodnoj pesmi“ peva

„i kroz tišinu ostrva mrtvog

struje jecaji malaksali,

pište galebi orošeni

i odjek daljnog svetskog mučenja

škropi mi srce postiđeno...“

To je i stid jer si preživeo kad drugi nisu, pa se i on upliće u potresne stihove mladog Đorića i u Krvavu Zagonetku.

„Zašto me, noći, ne odvede sobom? Muči me sjajem neželjena zora,

proleće bujno, zaplamtelo more... zašto me, noći, ne odvede sobom?

Drugovi moji iščeznuše s tobom, život mi mladost pritisnuo

grobom...

„Znaš, da ljubavi nema za me u ovom svetu ludom i krvavom!

više jesam li živ il’ samo duša moja bdi iznad leša prohodalog

svetom? il’ samo trajem u tihoj tuzi oproštajnog bola? il’ samo

mučna, siva samo uspomena, žalno sećanje na sebe, umrlog u tuđim

izdisajima...“

Proći će više od deset godina od kraja Prvog svetskog rata i Ostrva smrti, pre nego se tada već priznati lekar Miloš Đorić odlučio da i kroz prozu izrazi sve ono što se u njemu u toku Prvog svetskog rata nagomilalo. Tridesetih godina u Srpskom književnom glasniku, objavljeno je nekoliko nastavaka njegovog romana u rukopisu „Pegavac i glad“ u kome je detaljno opisao sve događaje od ratne prestonice Niša do Ostrva Vido. Roman nikada nije objavljen u celosti, u delovima će ga pedesetih objaviti i niška Gledišta, a razlog tome je najverovatnije što je procenjeno da se ne uklapa u priču o beskompromisnoj bratskoj pomoći ostrvljana Krfa prema izmučenoj srpskoj vojsci. Đorić je stavivši kao centralni motiv romana glad, veoma plastično opisao strah Krfljana pred nadolaskom „neželjenih gostiju“, strah da će i sami gladovati ako se Srbi duže zadrže.

Roman nikada neće doživeti svoju istinsku promociju ali je više nego izvesno da je Miloš Đorić imao veliki uticaj na Dobricu Ćosića, čiji delovi Vremena smrti, pogotovo oni u kojima se opisuje Valjevska bolnica, veoma sliče opisu pegavca koje je Miloš Đorić opisao u delovima romana smeštenim u Moravsku vojnu bolnicu.

Doktor Miloš Đorić je umro 1975.godine u Nišu a prema ličnoj želji sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Na Internetu smo pronašli podatak da je pred smrt tražio da se njegova rukopisna zaostavština uništi. Na sreću, ta želja mu nije ispoštovana, pa ima dosta materijala za istraživanje njegovog književnog opusa. Ovaj vrstan lekar, nosilac Albanske spomenice i francuske Legije časti, pesnik i prozaista posebnog senzibiliteta, to svakako zaslužuje jer bez njega Niš ne bi bio grad kakav je danas.

]]>
Tue, 10 Mar 2020 19:32:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8618/milos-djoric-pesnik-i-lekar-svedok-i-ucesnik-velikog-stradanja.html
IN MEMORIAM: Preminuo je glumac Desimir Desko Stanojević http://radiocity.rs/vesti/nis/8614/-in-memoriam-preminuo-je-glumac-desimir-desko-stanojevic.html 10. marta 2020. godine u 70. godini preminuo je pozorišni i televizijski glumac Desimir Desko Stanojević, nekadašnji član ansambla Pozorišta na Terazijama u Beogradu i Narodnog pozorišta u Nišu.

Desimir Stanojević je odigrao prvu ulogu u niškom Narodnom pozorištu  7. oktobra od 1969. (Ah, divljino, u režiji Dušana Rodića). Do 1990. odigrao je preko 80 uloga (Đido – Milić, Ivkova slava – Neko, Večiti studenti – Šef, Šuma – Nesrećković, Zona Zamfirova – Mane, Doživljaji Nikoletine Bursaća – Nikoletina, Don Žuan se vraća iz rata – Don Žuan, Otac na službenom putu – Otac)... 

Od 1990. god. je u angažmanu u Pozorištu na Terazijama, gde je igrao preko 30 uloga (Grk Zorba – Zorba, Violinista na kravu – Tevje, Maratonci trče počasni krug – Laki Topalović, Ivkova slava – Kalča, Tri musketara – Rišelje, Cigani lete u nebo – Talimon i otac Zobar, Jubilej – Prvak). Igrao je i u drugim pozorištima u Beogradu (Beogradsko dramsko pozorište, Pozorište Slavija, Pozorištance Puž). 

Igrao u TV serijama, dramama i filmovima domaće i strane produkcije (Srećni ljudi, Seljaci, Selo gori a baba se češlja, Bićemo prvaci sveta, Lager Niš; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). 

Snimio je 5 celovečernjih televizijskih šou-programa za RTS i RTV (Neka pesma boli, I srušiše se lepi snovi moji, Veče u teatru, Mjuzikli za sva vremena, Kalčine priče, Dečije pesme), kao i 4 albuma za PGP RTS. Režirao je preko 10 predstava (Violinista na krovu, prvi mjuzikl u istoriji Niškog pozorišta, Mjuzikl Cigani lete u nebo,  Kafana kod svi, Sima se vraća kući, Ribarenje na asfaltu).

Učestvovao je na 8 festivala zabavne, starogradske i dečije muzike („Menadžer“ u Beogradu, „Beogradsko proleće“, „Tamburica“ u Novom Sadu, „Niška jesen“ – dvostruki pobednik). Dobitnik je više nagrada i priznanja iz oblasti pozorišta, televizije i muzike.

Komemoracija povodom smrti Desimira Stanojevića biće održana u sali Narodnog pozorišta 13. marta u 12 časova. Oproštaj od Desimira Stanojevića biće u ponedeljak 16. marta u 15 časova na Novom groblju u Beogradu.

]]>
Tue, 10 Mar 2020 17:51:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8614/-in-memoriam-preminuo-je-glumac-desimir-desko-stanojevic.html
Niš dobio novu modernu garažu! http://radiocity.rs/vesti/nis/8612/nis-dobio-novu-modernu-garazu%21.html Druga po redu javna garaža u Nišu, koja nosi ime „Sinđelićev trg“ po lokaciji na kojoj se nalazi, otvorena je danas, 05. marta 2020. godine. Svečano otvaranje otpočelo je u 13 časova, u prisustvu gradonačelnika Darka Bulatovića, direktora JKP „Parking servis“ Niš Dejana Dimitrijevića i saradnika na projektu.

Nakon 20 godina postojanja same ideje o izgradnji javne garaže na ovoj lokaciji, JKP „Parking Servis“ Niš je uspeo da ovu ideju oživi.  Naime, nakon šest meseci rada i angažovanja kako bi ovaj deo grada dobio savremenu garažu, koja će umnogome poboljšati uslove parkiranja u centralnoj gradskoj zoni, uspeli smo da ostvarimo postavljeni cilj i otpočnemo ovu godinu još jednim uspešno realizovanim projektom. Puštanjem u rad nove garaže smanjiće se i standardne saobraćajne gužve karakteristične za ovaj deo grada.

Garaža koja se prostire na 3307 kvadratnih metara, raspolaže sa 114 parking mesta, od kojih 6 namenjenih osobama sa invaliditetom. Parkiranje nije vremenski ograničeno, a naplaćivaće se 50 dinara po započetom satu, počev od današnjeg dana. Javna garaža „Sinđelićev trg“ biće otvorena 24 časa u nedelji.

Ovim putem se zahvaljujemo svim saradnicima na uspešnoj saradnji i realizaciji ovog projekta od izuzetnog značaja za grad Niš i želimo građanima ugodno i bezbedno korišćenje javne garaže "Sinđelićev trg“.

]]>
Thu, 5 Mar 2020 00:28:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8612/nis-dobio-novu-modernu-garazu%21.html
U iščekivanju Velikog posta i proleća druženje u Sremcu http://radiocity.rs/vesti/obrazovanje/8604/u-iscekivanju-velikog-posta-i-proleca-druzenje-u-sremcu-.html U Prvoj niškoj gimnaziji “Stevan Sremac” Sekcija za ruski jezik tradicionalno je obeležila Masljenjicu uz palačinke i rusku muziku. Najlepšim bojama, radošću i energijom dan sa gimnazijlacima dodatno su obojili osnovci koji uče ruski jezik, a dolaze iz Osnovne škole „Prvi maj“ iz Trupala, sa svojom nastavnicom Natašom Cakić.

Vredni gimnazijalci, koji su ljubav prema ruskom jeziku i drevnom ruskom prazniku stekli još u osnovnoj školi, kraj radne nedelje posvetili su upravo ovom prazniku koji je kod nas poznat kao „poklade“. Pravili su magnetiće i suvenire sa naconalnim ruskim motivima, slavili sunce, prizivali proleće i sladili se palačinkama u nedelji uoči Velikog posta. Podršku su im dali osnovci iz Trupala, možda baš budući gimnazijalci. Bio je to dan pun topline, vedrih boja, ljubavi i kreativnosti.

Ove godine Masljenjica se obeležavala od ponedeljka 24. februara do nedelje 1. marta, a u „Sremcu“ je obeležena u petak, 28. februara od 18 sati, u Svečanoj sali škole. Tu su gimnazijalci koji uče ruski jezik i gošće iz Osnovne škole „Prvi maj“ iz Trupala, preneli zajedno, uz rusku reč i muziku, duh drevnog praznika, kojim se ispraća zima a dočekuje proleće!

Masljenjica je nedelja zabava, palačinki, drevni ruski praznike koji najavljuje kraj zime, početak Velikog posta i obećava proleće. Masljenjica je vreme za najbliže, za praštanje, veselje i naravno palačinke! Koreni ovog praznika su paganski i vezani su za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Poklade se uglavnom vezuju za početak hrišćanskog obeležavanja Velikog posta uoči Uskrsa.

Učenici iz Trupala, zajedno sa svojom nastavnicom ruskog jezika, Natašom Cakić, rado su prihvatili poziv domaćina da gostuju jer osnovni cilj saradnje je promocija i očuvanje ruskog jezika u našim školama. Prelep slovenski jezik, bliskosrodan srpskom, ruski je i jezik najvećih umova ne samo Rusije već i sveta. To je jezik velikih književnika, slikara, kompozitora, naučnika, jezik Dostojevskog, Tolstoja, Lomonosova, Pavlova, Visockog...

Prema nekim podacima, ruski jezik se po rasprostranjenosti nalazi na 4. mestu, a prema broju govornika koji ga smatraju svojim maternjim jezikom, našao se na 7. mestu u svetu. Ruski jezik ima status službenog jezika u 11 zemalja i jedan je od obaveznih jezika u UN. To je već godinama unazad jezik pre svega, biznisa, a najtraženiji je u sferi diplomatije, vojske, ekonomije, mašinstva, tehnike, građevine, saobraćaja, kulture, književnosti, farmacije, medicine, ali i u mnogim drugim oblastima i profesijama.

]]>
Mon, 2 Mar 2020 03:25:00 +0100 Obrazovanje http://radiocity.rs/vesti/obrazovanje/8604/u-iscekivanju-velikog-posta-i-proleca-druzenje-u-sremcu-.html
Niškim osnovcima od studenata radionice posvećene Masljenjici, a od srednjoškolaca – palačinke http://radiocity.rs/vesti/obrazovanje/8607/niskim-osnovcima-od-studenata-radionice-posvecene-masljenjici-a-od-srednjoskolaca-%E2%80%93-palacinke.html Učenicima niških osnovnih škola, koji za sada nemaju mogućnost da u svojim školama uče ruski jezik, nastavnici i saradnici Departmana za ruski jezik i književnost omogućili su da se upoznaju sa osnovama ruskog jezika i kultura, kroz radionice posvećene Masljenjici. Tradicionalniruski praznik, kojim se obeležava ispraćaj zime i početak proleća slavi se tokom cele nedelje pred početak Velikog posta, a glavno obeležje ovog ruskog praznika su palačinke koje simbolizuju sunce.

Osnovci su se upoznali sa običajima koji su precizno određeni za svaki dan ove praznične nedelje, veselili se, družili i pevali, u potpunosti u skladu sa verovanjem da onaj ko ovu veselu nedelju provede u dosadi, ne može očekivati uspešnu godinu. Ovo je druga radionica, koju je Departman za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu realizovao u okviru svog internog projekta pod nazivom Razvoj sistema motivacije za učenje ruskog jezika u svim ciklusima obrazovnog sistema na jugoistoku Srbije i jedna u nizu aktivnosti koju Departman organizuje i realizuje sa ciljem obnavljanja popularnosti ruskog jezika kod nas.

Partner u realizaciji prve radionice, u toku koje su u novogodišnjem raspoloženju osnovci, srednjoškolci i studenti zajedno krenuli u potragu za izgubljenim poklonima (u okviru istoimene interaktivne predstave) bila je Gimnazija „Svetozar Marković“. Osnovci su tada bili u prilici da se upoznaju sa junacima ruskih čarobnih bajki i da se druže sa već poznatim likovima popularnog crtanog filma – Maša i medved, u interpretaciji studenata Departmana za ruski jezik i književnost i učenika Gimnazije „Svetozar Marković“.


U realizaciji radionice posvećene Masljenjici učestvovali su učenici Ugostiteljsko-turističke škole, koji su, predvođeni svojim profesorima, Stefanom Veljkovićem i Biljanom Ilić, ispekli preko dvesta palačinki. Upravnik Departmana za ruski jezik i književnost doc. dr Velimir Ilić, kao i jedan od realizatora radionice posvećene Masljenjici, doc. dr Jelena Lepojević, ističu neočekivano visok stepen motivisanosti i zainteresovanosti učenika za upoznavanje sa ruskim jezikom, kulturom i tradicijom.


„Deca su se tako spontano i iskreno radovala novim poznanstvima i naučenim ruskim rečima, izrazima i kulturološkim realijama, da smo apsolutno uvereni u maksimalnu uspešnost realizacije naših aktivnosti, koje ćemo nastaviti da organizujemo sa još većim žarom i zadovoljstvom“, rekli su predstavnici Departmana za ruski jezik i književnost. Oni su izrazili veliku zahvalnost partnerima na projektu, Gimnaziji „Svetozar Marković“ i Ugostiteljsko-turističkoj školi, kao i nadu da će od nove školske godine ruski jezik biti vraćen u listu stranih jezika, koji se uče u niškim osnovnim školama, ističući da bi se, sudeći po interesovanju pokazanom na radionicama u okviru projekta, za njegovo učenje opredelio veliki broj učenika četvrtog razreda.

]]>
Mon, 2 Mar 2020 03:39:00 +0100 Obrazovanje http://radiocity.rs/vesti/obrazovanje/8607/niskim-osnovcima-od-studenata-radionice-posvecene-masljenjici-a-od-srednjoskolaca-%E2%80%93-palacinke.html
Zoran Modli - večiti dečak radijskog etra http://radiocity.rs/vesti/8150/zoran-modli---veciti-decak-radijskog-etra-.html Preminuo je Zoran Modli, večiti dečak radijskog etra.Kada smo prošle godine, o Svetskom danu radija, snimali ovaj intervju sa velikim voditeljem, disk džokejom i pilotom, Zoranom Modlijem, nismo ni sanjali da ćemo se od njega oprostiti ovako brzo. Modli nije bio samo naš saradnik, bio je pre svega naš veliki radijski prijatelj i ponosni smo što smo bili prvi radio koji je na svoje talase doneo čarobni "Zakon akcije i reakcije", popularni ZAIR. Celih 19 godina i preko hiljadu emisija bez prekida je trajala ta lepa, zajednička priča. Bez nje u etru, bez Zoranovog glasa u etru, nikada ništa neće biti isto. Odlaskom Zorana Modlija otišao je jedan od poslednjih Don Kihota naše profesije, čovek koji je na kulturan, pametan i nenametljiv način, do poslednjeg daha podsećao da radio nije tek prazna džuboks mašina, već medij sa integritetom. Miran let, kapetane, i beskonačno hvala za dve decenije druženja. City radio te neće zaboraviti, kao što nećemo zaboraviti i tvoju mudru poruku: "Nije važno koliko te slušaju, već ko te sluša". Ovo nije zbogom, već doviđenja, u nekoj novoj dimenziji, u nekom drugačijem etru

Ko zaista voli i poštuje radio kao medij, ime Zorana Modlija, jednostavno mora da zna. Hajde da se malo podsetimo svi zajedno ovog strastvenog zaljubljenika u radio, koji od njega uporno nije odustao čak i kada mnogi drugi jesu i koji je mnogo decenija prisutan u etru sa istim žarom, najpre kao voditelj i popularni disk džokej a zatim i kao producent nekoliko veoma slušanih emisija. U čemu se krije tajna te Modlijeve neprolazne strasti zvane radio i kako je jedan profesionalni pilot svesno zalutao i aterirao na radio talase?

Popularni voditelj kaže za City radio da bi potonje pitanje trebalo preformulisati pa se zapitati kako je jedan profesionalni radio voditelj svesno zalutao i aterirao u avijaciju.

„Ali, hajdemo o radiju. Hajde da preskočimo one priče o detinjstvu, kućnom radiju, koji sam fingirao galameći, pevajući i svirajući iza drvene kutije od marmelade nego bolje da pređemo u ono vreme kada je radio ozbiljno ušao u moj život“, započinje Modli svoju više nego inspirativnu priču, „Disk džokeji u ono vreme nisu postojali. Ja sam želeo da ponudim nešto novo i autentično i mislio sam da će mi od velike pomoći biti to ako upišem tadašnju Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, kako se tada zvao Fakultet za dramske umetnosti.“

Naš sagovornik kaže da je ušao u uži izbor ali da spletom srećnih okolnosti ipak nije prošao dalje. Kaže, srećom, jer bi ga to, smatra, odvelo na sasvim drugu stranu. Onda se pojavilo zanimanje radio voditelja.

„Već su probili led Nikola Nešković sa emisijom „Prijatelj zvezda“, zatim Milovan Ilić sa emisijom „Minimax“, a to je bilo vreme kada su se i druge stvari otvarale. Proradila je diskoteka kod Laze Šećera, kraj Ateljea 212, puštane su ploče u tadašnjem „Cepelinu“ na Tašu, pa u „Akvarijusu“, a mi smo, par mojih istomišljenika i ja, 1969., otvorili diskoteku u zemunskoj Sinagogi.“ – objašnjava Modli početke svog aktivnog radijskog života.

Te iste 1969. godine počeo je da radi Beograd 202, kako Modli kaže, prvi neformalni radio na kome je neko vreme pisao tekstove za spikere večernjeg programa.  On smatra da je Radio Beograd bio prosto nateran da otvori „202“ jer je neposredno pred otvaranje tog radija, sa radom otpočela Radio Avala.

„Ova stanica je emitovala program samo dve nedelje, a čini mi se, kao da je to trajalo mesecima. Ugašena je zato što je bila piratska ali je imala snažan odjek pošto je pokazala da publika želi nešto novo.“ – uz osmeh se priseća Modli prve piratske stanice u etru.

„Dvestadvojka“ je krenula 1969., a nepunu godinu kasnije, 1.aprila 1970. otvoren je „Studio B“. Modli kaže da je on bio potpuno drugačiji od Radio Beograda:

„Išlo se na improvizaciju a najcenjeniji su bili voditelji koji pred sobom nisu imali nikakav papir. E, na ovu stanicu sam upao zahvaljujući radu u diskoteci, u Sinagogi. Snimio sam pola sata nastupa i to je bilo – to. Rekli su: „Nama ovo treba! Nama treba disk džokej!““.

Početak rada na „Studiju B“, za Modlija je bio ostvarenje davnašnje želje, da počne da radi na radiju. Sa avijacijom je bilo nešto drugačije. Iako kaže da nikada nije verovao u genetsku predispoziciju, a kao sin poznatog konstruktora aviona, u mladosti kaže toga nije bio svestan, jer sa ocem nije živeo. Za avijaciju se najozbiljnije zagrejao, sredinom sedamdesetih, kada je bio u fazi napuštanja „Studija B“.

„Drugar mi je rekao da je raspisan konkurs za obuku pilota u tadašnjem Vaduhoplovnom savezu Beograda. Otišli smo, prošao sam uspešno lekarski pregled i počeo sam sa kursom za sportske pilote. Da mi je neko rekao tada da ću biti pilot koji vozi putničke avione, rekao bih: Ma, nema šanse! Ali, kada čovek jednom krene u to, sve ga jače vuče.“ – iskren je Modli i još iskreniji kada priznaje da mu je od tog trenutka, avijacija postala najvažnija stvar u životu a da mu je di-džejing bio dobar način da zaradi novac za časove letenja.

Tako je došao i do prve letačke dozvole. Poznati voditelj i pilot kaže da to što je došao iz sveta medija među pilote nije bila prednost. Naprotiv. Kolege su ga malo podozrivo gledale i kako kaže, trebalo je malo vremena da ga prihvate.

„Ipak, da nisam otišao u avijaciju već da sam ostao na radiju, pitam se kako bi izgledao moj život danas. Poslednjih par decenija, ljudi sa radija, od tog posla uglavnom imaju malo vajde. Stanice su u stalnim finansijskim problemima, jedva opstaju. Tako da sam kao pilot, mogao sebi da priuštim zadovoljstvo zvano radio i da ne prekidam rad na radiju, paralelno sa letenjem i da ne razmišljam da li će mi neko plaćati za to što radim na radiju ili ne.“ – objasnio nam je Modli kako je uspeo da usaglasi svoje dve ljubavi - avijaciju i radio.

Sa dolaskom modernih vremena, Zoran Modli je odlučio da svoje emisije prebaci u sajber prostor te da se ne vezuje samo za jednu radio stanicu. Emisiju pravi u kućnoj produkciji a emituje ih ko želi.

Zoran Modli je svedok transformacije radija kao medija, a čini se da je od svih medija upravo radio najviše prošao kroz nekakve prilično bolne transformacije. Zamolili smo ga da uporedi radio nekadašnji sa radiom 21.veka? Koje su mu prednosti a koji su mu nedostaci?

Modli kaže da je on, lično, stalni slušalac onih radio programa koji i govore a ne samo pevaju te da ličnu kartu nekog radija čita iz njegovih verbalnih sadržaja a ne samo muzičkih plej – lista.

„Muzike mogu da nafilujem ne samo koliko hoću, već i onu koja mi nešto znači. To može svako. Muzika je dostupna čim u adress bar ukucate y, pa se youtube nastavak učita sam od sebe. Ali za pametnom i zanimljivom rečju treba tragati. Umni ljudi ne sede po formatiranim, instant medijima, po instant radio stanicama. Njih ćete naći na talasima i stream-ovima ozbiljnih kuća koje imaju obrazovane saradnike, iskusne urednike, profilisane redakcije. Takvih danas nema mnogo.“ – kaže Modli i dodaje da se danas takve radio stanice mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Naš sagovornik kaže da je doba njegove rane mladosti, „doba radija“ što bi podseća nas, rekao Vudi Alen u svom kultnom filmu.

„Određen sam na dnevnu smenu, pred radijskim mikrofonom, kao glumac koji kreće na pozorišnu predstavu. Prijatno uzbuđen sam bio, duboko koncentrisan i sa pritajenim iščekivanjem da ću, i ovog puta, doživeti nešto nedoživljeno.“ – podelio je sa nama odli lični doživljaj jednog radijskog voditelja ranih sedamdesetih.

U narednoj deceniji koju je obeležila mrtva trka radija i televizije, stvari su se izmenile. Na posao je odlazio opušten, naoružan samo osnovnom idejom.

„Znao sam da će, čim dahnem u mikrofon, emisija krenuti da se pravi sama od sebe. Danas kada se radio uglavnom ne sluša, već osluškuje, postao sam prokleti rutiner koji unapred sve zna. I koji samo treba da odluči koliko i kako. Koliko će dozirati muzike, koliko tvrdih i koliko mekih informacija a koliko emocija. I kako sve to upakovati u vremenski slot, koji je naravno ograničen trajanjem emisije.“ – veoma plastično poredi za City radio razliku između nekadašnjeg i sadašnjeg radija proslavljeni disk džokej, voditelj i avijatičar Zoran Modli.

On smatra da se nekadašnji radio pravio analognim razmišljanjem a da se današnji radio pravi razmišljanjem koje nekako više spada u svet nula i jedinica – digitalnim razmišljanjem.

Nekadašnji radio je zahtevao i veće fizičko angažovanje kaže Modli:

„Ja sam jedan od prvih koji je prešao na self-op sistem, početkom osamdesetih godina. Znači radio sam sve. Brinuo o muzici, gostima, vođenju emisije, mikrofonu, mikseti, nameštanju ploča, šniranju i nameštanju magnetofonskih traka, dakle kompletan posao producenta, voditelja, muzičkog saradnika i tonskog realizatora. A to je bio vrlo naporan fizički posao, koji je zahtevao kondiciju i duboku koncentraciju.“

Da bi to ilustrovao još bolje popularni radijski voditelj opisuje kako je izgledalo na primer, realizovanje njegove emisije „Ventilator“, krajem sedamdesetih prošlog veka.

„Umeo sam da se toliko razmašem, da su ljudi dolazili da gledaju mene kako to radim a ne da bi slušali emisiju.“ – kroz smeh se priseća Modli.

Danas je sve drugačije, smatra naš radijski gost. Dovoljno je da se sedne ispred monitora, uzme se miš u ruku i jedan klik vas vodi do onoga što vam je potrebno. Montaža emisije je mnogo jednostavnija sa mnogo manje fizičkog angažovanja.

„Ali, recite mi šta je slađe? Da gledate kako drugi plivaju ili da sami plivate u bazenu?“ – upitao se bivši disk džokej.

]]>
Sun, 23 Feb 2020 15:04:00 +0100 Vesti http://radiocity.rs/vesti/8150/zoran-modli---veciti-decak-radijskog-etra-.html
Livadice – mesto gde je bezumlje nadvladalo ljudskost http://radiocity.rs/vesti/srbija/7559/-livadice-%E2%80%93-mesto-gde-je-bezumlje-nadvladalo-ljudskost.html U predvečerje današnjeg dana, pre 19 godina, pakujem torbu sa stvarima, ushićena sam i srećna jer sutra ujutru (16.februara) krećem na Kosovo. U autobusu bi trebalo da se susretnem sa Mladenom, koji treba da krene iz Beograda i Gocom, koja polazi iz Kraljeva. Sve nas u Gračanici očekuje prema dogovoru, moj kum Živojin, da pokušamo da napravimo prve novine na srpskom jeziku a i da pomognemo KIM radiju koji je mesec, dva ranije otpočeo sa radom.

Iznenada dobijam poziv da sutradan održim promociju knjige u Blacu. Moja mama, brzo napominje da su u subotu Zadušnice, da bi bilo lepo da odemo kod Taje zajedno. Znala sam tada, a znam i sada, da je to bio njen mali manevar da me odgovori od povratka na Kosovo. Tako bukvalno u minut do polaska razmišljam da  sutra ujutru odustanem od ulaska u jedan od šest "Niš - ekspresovih" autobusa i odložim put za ponedeljak, za novi konvoj.  Javljam se kumu, kažem mu: “Slušaj, neću krenuti sutra. Zadušnice su u subotu, da obiđem tatu. Poći ću u ponedeljak.”

Živojin kaže: “Kreni ipak ujutru. Upalićeš Dragoslavu sveću u Gračanici.”

Ujutru ipak putujem u Blace, držim poetski čas, potpuno nesvesna da kumu nisam javila da sam plan puta ipak promenila. Dok sam živa, pamtiću Živojinov lelek preko telefona oko podneva: “Gdje si?”

Odgovaram uz osmeh: “U Blacu, rođeni…zaboravila sam da ti javim…”

“Jesi li u bolnici? Jel Gorica sa tobom?” –  Živojin nastavlja.

Zbunjena, meljem da sam u Domu kulture i čujem Žikov uzdah i suze: “Dobro je, mila, dobro je. Hvala Bogu da me nisi poslušala. Razneli su autobus kod Livadica. Baš taj u koji su ulazili ljudi u Nišu.  Mnogo je mrtvih. Ovo je užas.”

Kasnije se ispostavlja da se Mladen uspavao za polazak, ali da je Gorica bila upravo u tom autobusu. Povređena je ali je preživela, zahvaljujući tome što je sedela u zadnjem delu autobusa.

Torbu nisam raspakovala. U Gračanicu sam otputovala u ponedeljak preko Kosovske Mitrovice, praćena sleđenim pogledom majke, kojoj nije bilo jasno što stalno ponavljam: “Da je trebalo da stradam, ušla bih u petak u taj autobus. Nije moj red, ne brini.”

U autobusu je, tog dana, smrtno stradalo dvanaestoro ljudi, među njima i dvogodišnji Danilo Cokić sa mamom Snežanom i tatom Nebojšom, koje je paklena naprava ubila. Povređeno je četrdeset troje od kojih su neki, kasnije, preminuli od posledica.

Dva meseca kasnije, boraveći u Briselu, pitala sam Lorda Robertsona da li ga nije stid što takvo masovno ubistvo, te podmetanje 70 do 100 kg eksploziva u drenažni kanal a sa ciljem da raznese autobuse, naziva eufemistički incidentom a ne terorističkim napadom, masakrom. Nemušto je izbegao odgovor.  

Kada je zbog zločina u Livadicama, sedam godina nakon napada, zbog višestrukog ubistva i pokušaja ubistava, pred UNMIK sudom osuđen  Fljorim Ejupi na 40 godina zatvora, ujedno je osuđen i na 15 godina zbog terorizma, na 5 zbog izazivanja rasne i verske mržnje, na 8 zbog izazivanja opšte opasnosti i još na 10 zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Njegovih nekoliko  pomagača oslobođeno je zbog nedostatka dokaza. Činilo se tada da će barem u slučaju Livadice pravda biti  makar delimično zadovoljena. Delimično, jer je bilo prilično jasno da jedan čovek nije mogao da izvede bezumni akt.

Već 2009. presudu Eljupiju je poništio Apelacioni sud “zbog nedostatka dokaza” i noćna mora porodica ubijenih Nenada Stojanovića, Dragana Vukotića, Lazara Milkića, Snežane, Nebojše i Danila Cokića, Sunčice Pejčić, Mirjane Dragović, Milinka Kragovića, Velje Stakića, Slobodana Stojanovića i Živane Tokić se nastavila i traje do današnjeg dana.

Livadice su, dakle, celih 19 godina zločin bez kazne i zato sam zahvalna, kada u bilo kome proradi malo savesti pa se priseti žrtava. Ja ih se sećam, evo već 19 godina, zahvalna što sam tog dana, nedostojna, dobila šansu da živim, dišem, pišem, volim i pamtim. I plačem, dan danji, kada kolima prođem pored Livadica. Ne moram ni da pogledam kroz prozor, da znam da se nalazim upravo tu, gde je bezumlje nadvladalo razum i gde je na brutalan način oduzeto 12 nevinih života, kojima je krivica jedina bila ta što su poželeli da upale sveću bližnjima na grobljima u selima iz kojih su nevoljno izbegli. Tišti me nepravda i pomisao da takav zastrašujući zločin može ostati nekažnjen na ovom svetu. Na onom drugom, ukoliko postoji, i dalje postoji nada u sud na koji se ne može uticati.

]]>
Sun, 16 Feb 2020 17:25:00 +0100 Srbija http://radiocity.rs/vesti/srbija/7559/-livadice-%E2%80%93-mesto-gde-je-bezumlje-nadvladalo-ljudskost.html
15. februar, Sretenje – Dan državnosti Srbije http://radiocity.rs/vesti/srbija/5585/15.-februar-sretenje-%E2%80%93-dan-drzavnosti-srbije.html Na Dan državnosti Srbije - Sretenje, koji predstavlja jedan od najvažnijih datuma u istorijskom, političkom i kulturnom kalendaru Srbije, desila su se dva krupna događaja. Ove godine zbog obeležavanja Dana državnosti u dane vikenda u subotu i nedelju, i ponedeljak, 17. februar je neradni dan.

Nacionalni praznik Sretenje – Dan državnosti Srbije obeležava se 15. i 16. februara u spomen na 15. februar 1804. godine kada je u Orašcu kod Aranđelovca, pod Karađorđevim vođstvom, doneta odluka o početku oružanog ustanka protiv otomanske vlasti (Prvi srpski ustanak), kao i na 15. februar 1835. godine kada je na skupštini u Kragujevcu  proglašen prvi ustav u našoj istoriji – Ustav Kneževine Srbije, poznat i kao Sretenjski ustav.

Državnim praznicima u jednoj zemlji obeležavaju se godišnjice najznačajnijih istorijskih događaja čime se naglašava njihov poseban značaj u okviru nacionalne ili opšte istorije. I dok u svakoj zemlji postoji više državnih praznika, onaj najznačajniji naziva se nacionalni praznik.

Republika Srbija obeležava ovaj nacionalni praznik od 2001. godine a centralna proslava je kao i prethodnih godina održana u Orašcu, u prisustvu državnog vrha Republike Srbije.

]]>
Sat, 15 Feb 2020 10:37:00 +0100 Srbija http://radiocity.rs/vesti/srbija/5585/15.-februar-sretenje-%E2%80%93-dan-drzavnosti-srbije.html
U Nišu obeležen Svetski dan dece obolele od raka http://radiocity.rs/vesti/nis/8600/u-nisu-obelezen-svetski-dan-dece-obolele-od-raka.html U Nišu, i u još tridesetak gradova u Srbiji, danas je obeležen Svetski dan dece obolele od raka.

Kao i svake godine, brojne Nišlije su se i danas okupile na platou ispred Tržnog centra "Kalča" kako bi svojim prisustvom pružile podršku mališanima obolelim od raka. U lepom programu učestvovali su Oliver Katić i Marko Kandić, glumačka trupa iz vrtića i hor Vilenjaci. Program je vodila beskrajno simpatična Tamara Milojević a okupljenima se obratila i predstavnica NURDOR-a.

Posebno emotivan trenutak je nastupio kada su se mališani koji su bolovali i pobedili opaku bolest, a koji su sada volonteri NURDOR-a okupili na bini da bi zajedno sa okupljenim građanima uglas odbrojavali pre tradicionalnog puštanja balona u nebo. Ove godine, nisu puštani zeleni baloni koje su deca držala u rukama već su u nebo poletela dva zlatna srca sa natpisom Zagrli snažno! Mnogo je važno!

]]>
Sat, 15 Feb 2020 15:06:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8600/u-nisu-obelezen-svetski-dan-dece-obolele-od-raka.html
Od pesnika oluje do liričara http://radiocity.rs/vesti/nis/8599/od-pesnika-oluje-do-liricara.html Pozicija Proke Jovkića se menja i u Sjedinjenim Američkim Državama. Počinju da ga uvažavaju i cene a to ga dalje vodi ka poznanstvu sa najznačajnijim Srbima nastanjenim u Americi, na čelu sa Mihajlom Pupinom i Nikolom Teslom. Zanimljivo je da će se Jovkić naći usred sukoba Pupina i Teslinog prijatelja Paje Radosavljevića, gde će stati na Pupinovu stranu ali će to uzrokovati da ga „Američki srbobran“ nazove izdajnikom srpstva. Pupin mu u znak zahvalnosti pomaže da objavi novu zbirku poezije „Poezija neba i zemlje“ 1910.godine.

Ništa više nije isto kao pre za Proku Jovkića u tom trenutku. Njegovi stihovi koji su „besneli“ u prvoj zbirci u drugoj postaju „liričniji“, patriotski i mistični. Nestor Žučni je nestao, a umesto njega se na koricama pojavilo pravo ime pesnika. To će se narodski rečeno, pesniku veoma brzo obiti o glavu.

Kako je održavao kontakt sa Skerlićem nakon objavljivanja prve zbirke poezije, Proka Jovkić je 1911. dobio poziv da o trošku Vlade dođe u Beograd. Nakon sedmogodišnjeg dobrovoljnog izgnanstva, pesnik je, pun novih nada i očekivanja došao u maticu. Tu konačno upoznaje i Skerlića uživo, ali veoma brzo shvata da Skerlić nije oduševljen njegovom drugom zbirkom, koju je u međuvremenu pročitao. Razočarano izgovara: „Žučni je mrtav! To je šteta.“ i ta rečenica stavlja tačku na prijateljstvo sa Jovkićem ali i na njegovu karijeru kao pesnika. Treću zbirku „Knjiga borbe i života“ će potpuno izignorisati, a književna stručna javnost će se obrušiti na nju ne birajući reči. Kritikovaće Jovkićevu transformaciju u tradicionalistu svi, od Pandurovića do Tina Ujevića, uglavnom nalazeći mane svemu: temama, nedovoljno profinjenim stihovima, dosadi koju izazivaju.  Nakon Nestora Žučnog i Proka Jovkić je kao pesnik 1912.godine metaforički ubijen.

Razočaran, povređen, a verovatno i u želji da se na pametan način osveti nadmenoj srpskoj književnoj javnosti, Proka Jovkić kreće da završi svoje prekinuto školovanje. Za dve godine završava gimnaziju i upisuje Filozofski fakultet. Studije prekida zbog izbijanja Prvog balkanskog rata, u koji baš kao kasnije i u Drugi odlazi kao dobrovoljac. Nakon Balkanskih ratova dobija posao u ministarstvu prosvete, da bi početak Prvog svetskog rata dočekao kao učitelj u selu Jagličje u okolini Niša. Ponovo oblači uniformu. I dalje piše poeziju ali i filozofske spevove. U ratnoj prestonici Nišu, 1915., prijavljuje se kao prevodilac engleskoj medicinskoj misiji. U proleće iste godine, zaraziće se pegavim tifusom i nakon nekoliko dana preminuće u 29.godini života.

Sahraniće ga prijatelji na niškom groblju bez ikakvih obeležja.

Povodom njegove smrti u Nišu je štampana sledeća objava: 

„Ugasio se mlad, čedan i besprekorno plemeniti život. Smrt nam je otela čoveka koji je bio i predstavljao jedan veliki idealni, pošteni svet čednosti, humanosti i prirode. Izgubili smo druga i brata, čiji je život sijao otmenošću jedne velike a tople i nežne duše sa najsvetlijim i uzvišenim moralom bogočoveka. Sahranićemo ga sutra u 8 sati na niškom Groblju. Drugovi: Budimir Grahovac, Filip Medić, Trivun Đukić, Dušan Krajinović, M. Đorić, studenti, Sima Sobajić, književnik i mnogobrojni drugovi i prijatelji.“

Ovu objavu, sačuvao je od zaborava objavivši je Stojiljko Stojiljković, novinar „Politike", 5. aprila 1931. godine, a sa njom nas je kroz knjigu "Ključ stare Srbije" upoznao Đorđe Stamenković.

„Ispratismo Jovkića u bolničkim kolima po bujnoj, aprilskoj kiši. Nekolicina drugova i prijatelja pod kišobranima stajala je oko rake pesnikove. Trebali su da spuste kovčeg, ali nije moglo: raka je bila uska. Dokopali su je. Kiša je lila kao iz kabla. Zašto se i to čekanje moralo desiti Proki? Kad je po kovčegu zatutnjalo vlažno busenje, otišao sam sa jednim prijateljem u razgovoru punom sećanja. Pričao sam mu kako sam se upoznao sa Jovkićem jedne letnje večeri na Kalimegdanu. Zatim o nebrojenim noćnim šetnjama, s tolikim zajedničkim snovima, težnjama. Kako je sve to brzo prošlo i kako je daleko! Umro Skerlić i sad i njegov Valmažur?! Bačen životom s banatske ravnice u čikaške klanice i odatle u beogradska uredništva, Jovkić je živeo zlopatnički i pevao je oduševljeno. Bilo mi je žao što je svoju dušu podavao vremenu i sredini mesto svih „buntovničkih pesama“, koje su odbleskivale u zeleno-svilenom prsniku Jovana Skerlića, bolje da je dao istoriju svog ličnog života, dublju i iskreniju od njegovih pesničkih umotvorina. Pa, ipak, ja sam ga iskreno voleo i znao sam koliko smo izgubili smrću mog prijatelja “ – zabeležio je Miloš N Đorić i sačuvao od zaborava dan kada se u niško tle zauvek nastanio Proka Jovkić.

Grob Nestora Žučnog bio je neobeležen sve do 1932.godine kada je na inicijativu Kola srpskih sestara postavljen spomenik, koji se i dan danas može videti. Iako je odmah posle Velikog rata poezija Žučnog bila i dalje popularna, pogotovo među levičarima, književna kritika ga je zaboravila. Posle Drugog svetskog rata je potpuno gurnut u zaborav. I danas se može reći da je većini on potpuno nepoznat. Do današnjih dana o vrednosti njegove poezije se vode polemike. I uglavnom idu iz krajnosti u krajnost. Od preterivanja da se radi o jednom od najvećih pesničkih imena, u rangu Branka Miljkovića pa do nipodaštavanja i pripisivanja kratkotrajnog bleska njegovog poetskog genija pomodarstvu s početka 20 veka.  Pa i sve to je sasvim u duhu ovog zanimljivog mladog čoveka, koji nas gleda strogo sa porculanske slike, možda i ljut zbog ovog zakasnelog priznanja njegove zanimljivosti i vrednosti.

(nataviće se)

]]>
Sat, 8 Feb 2020 04:36:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8599/od-pesnika-oluje-do-liricara.html
Niško društvo mrtvih pesnika: Kako je Proka postao Nestor? http://radiocity.rs/vesti/nis/8597/nisko-drustvo-mrtvih-pesnika-kako-je-proka-postao-nestor.html Jesen u Nišu ume da bude lepa i romantična. Takoreći poetska. Ništa čudno ako se zna da duhom ovog grada lebde brojne sene vanrednih pesnika i pisaca. Neki su poznati i slavni. Drugi pak, gurnuti u zaborav. Da ne dozvolimo da njihova smrt bude tek jedan redak više na spomeniku, tek zapis na Wikipediji, podsetićemo se tih dobrih, plemenitih poetskih duhova našeg grada, bez kojih on sigurno ne bi bio poseban i drugačiji od drugih.

Probijamo se kroz zaraslo Staro groblje. Tražimo spomenik možda najintrigantnijeg pesnika koji počiva pod Goricom. Današnji školarci pojma nemaju ko je bio Proka Jovkić. Ako se izgovori Nestor Žučni poneko i odreaguje. Naime jedna niška ulica nosi to ime. Ali opet retko ko će znati da je Proka u stvari Nestor, niti će znati da je reč o jednom od najzanimljivijih ljudi koji počivaju na niškom Starom.

O njemu postoji jedna jedina biografija, koju je napisao njegov savremenik i prijatelj Budimir Grahovac. A život ovog darovitog pesnika kog su pokretale stihije je toliko inspirativan i pustolovan da je prava šteta što se njegovom poezijom ali i životom nedovoljno bavimo.

Sa skromnog spomenika, u nas gleda mlado i lepo lice Nestora Žučnog.  Gleda strogo. Kao da bi da nas pita kojim dobrom mu dolazimo u pohode i radoznali remetimo njegov mir. Spomenik zaista, jednostavan. Uklesani krst, porculanska slika, natpis Proka Jovkić, Nestor Žučni, pesnik 1886. do 1915. Na postamentu je nekada bilo još nešto. Sada možemo da nagađamo šta jer je očito ukradeno.

„Jedno predveče, s prozora trećeg sprata niške bolnice, slušao sam aprilsko večernje. U sobi je ležao moj prijatelj Proka Jovkić – Nestor Žučni. Izmučeno, požutelo lice, upale i potavnele oči, popucale, izgorele usne, stisnute vilice, zaturena glava i ceo snažan i mlad organizam, veličanstven u borbi života sa smrću; nadimanje grudi, bacakanje nogama i rukama, propinjanje samrtnikovog tela po zagrejanom ležištu koje se guši i njegov glas: „Doktore, spasite me, preklinjem vas! Hoću da živim! Spasite me!“. Sve je to bila završna, svirepa i iskrena predgrobna pesma; poslednje buktanje plamenova koji se gube...Umro je vrlo teško.“ – opisao je u beležnici Iz mladosti i rata -beleške i skice 1915., Miloš Đorić, lekar sa kojim je Jovkić prijateljevao, poslednje ovozemaljske trenutke pesnika i buntovnika.

Đorić će objaviti i poslednje stihove Nestora Žučnog, koje je pronašao na uzglavlju preminulog pesnika:

“Zbogom zauvek istino najveća

Zašto me muči misao zloslutna?

Ko davni dani prođe moja sreća

Zbogom zauvek željo apsolutna”

OD SIROTOG ŠEGRTA DO EMIGRANTA

Po čemu je to bio tako poseban prerano preminuli pesnik i kada je tačno Proka Jovkić, iz malog sela Lalić kraj Odžaka u tadašnjoj Austrougarskoj, postao Nestor Žučni? I na kraju, koji ga je splet okolnosti doveo do Niša, ispostaviće se, poslednje stanice njegovog kratkog a veoma uzburkanog životnog putovanja?

Rođen kao sin bezemljaša, bez dobre stepenice da se otisne u život, maleni Proka Jovkić je doživljavao udarac za udarcem. Kao četvorogodišnjak je ostao bez majke. Brigu o njemu i bratu je preuzeo njegov deda Jovan, pošto mu se otac ponovo oženio. Od njega će steći osnove pismenosti iz starog bukvara, upisaće ga i u školu, odakle će ga otac ispisati i sa samo 9 malenih godina dati ga da kao šegrt uči krojački zanat u Sentomašu, današnjem Srbobranu.

Ni tu se neće dugo zadržati. Posle svega nekoliko meseci, pobunio se pred ostalim šegrtima zbog izrabljivanja rekavši majstoru krojaču da nema duše, i bio oteran. Godinama će tako od jednog do drugog majstora lutati, suočavajući se sa sve većim izrabljivanjem i nepravdom. To će ga u ranoj mladosti dovesti do ivice samoubistva. Pomislivši da život kakav živi nije dostojan čoveka, pokušao je da se ubije ukradenim revolverom ali je završio sa lakšim povredama.

Upravo se u toku dugog oporavka u njemu javila misao da iz rodnog kraja mora da pobegne ukoliko želi da uči, da radi. Amerika mu je ličila na lepu šarenu obećanu zemlju i on uz pomoć dede uspeva da sakupi novac za kartu u jednom pravcu za sebe ali i za oca, maćehu i brata. Sa nepunih 18 godina, u jesen 1904.godine, Proka Jovkić će se ukrcati u voz koji sa ostrva Elis, prve tačke svih imigranata, kreće ka unutrašnjosti velike države. U tom trenutku, zabeležiće stihove posvećene, kako je tada iskreno verovao, svojoj novoj otadžbini.

   „Rad hleba i slobode dođoh ti, zemljo nova,

   Primi me izgnanika; biću ti veran sin!”

AMERIČKI SAN I NE BAŠ LEPA JAVA

Da prvobitan sjaj obećane zemlje ne greje baš ljude nalik njemu, Proka Jovkić će shvatiti istog dana, kada mu ne bude dozvoljeno da siđe sa voza nigde pre Pitsburga, u to vreme jednog od glavnih centara čeličana. Njegov san o boljem životu će se dodatno istrošiti u kaljenju čelika, i štrpkaće se malo pomalo sve više, kako posle par meseci bude prelazio iz jedne fabrike u drugu. Ideal zemlje slobode odlazio je daleko iz misli ovog neobičnog mladića a život u Americi je sve više podsećao na onaj koji je ostavio u rodnom kraju. Nije imao sagovornika, ni prijatelja. Za ljude sa kojima je radio on je bio tek jedan došljak više.

U to vreme je i počeo intenzivno da čita a pored toga i da se povezuje sa zemljacima iz Crne Gore i Hercegovine i kroz razgovore sa njima počeo je da se opija herojskom srpskom istorijom. To će dalje u njemu probuditi potrebu za pisanjem pa će za lokalne novine početi da piše rodoljubive, ratničke pesme pod pseudonimom Srbin Slobodanović.

Takva poezija ga počinje da čini popularnim među nostalgičnim zemljacima, zarobljenim u brojnim fabrikama i rudnicima nekada obećane zemlje. Oni će mu i pomoći da dve godine kasnije dođe do Čikaga, i tada kao i sada omiljenom mestu srpske zajednice u Americi. Tamo ga prihvata arhimandrit srpske crkve Dabović i on postaje iskušenik. Žeđ za čitanjem međutim ne nestaje ispod iskušeničke odore. Upoznavši se sa literaturom ruskih anarhista, Marksovim knjigama i Darvinom, Jovkić shvata da mu nije mesto u manastiru već da je rođen za revolucionara.

Nepunih godinu dana po dolasku u Ameriku, Jovkićeva porodica razočarano rešava da se vrati u Lalić. Proka, međutim, ostaje i nakon odlaska oca i brata, seli se ponovo iz Čikaga u Pitsburg, nameran da uči za slovoslagača. U njegovoj glavi rađa se pomisao da treba da osnuje štampariju. Put će ga dalje odvesti u Ouklend u Kaliforniji gde će utočište naći kod Veljka Radojevića, osnivača i vlasnika Srpske nezavisnosti. Kako je u startu bio očaran Jovkićevom poezijom i načinom razmišljanja, on će mu ponuditi posao novinara i veoma brzo će se uveriti da je to dobar potez.

RAĐANJE NESTORA ŽUČNOG

U tom periodu Proka Jovkić je najbliži ostvarenju svojih snova. Uspešan kao novinar, kasnije i urednik, ponovo kreće da piše poeziju i  1908. godine konačno objavljuje „Knjigu pesama“ pod pseudonimom Nestor Žučni.  S obzirom da osim rano preminulog Koste Abraševića niko pre Jovkića nije zapevao o temama obespravljenih radnika, nepravdi a pogotovo zbog jezika punog besa, pokliča i parola, on veoma brzo privlači pažnju javnosti kao pesnik koji je bukvalno uzdrmao kompletnu srpsku književnu scenu. Tada nastaju i njegovi programski stihovi:

„ Ja nisam doš’o ko vi da se sramno
Pred bogom i pred ljudima pretvaram
Već da put večne Istine otvaram
I rušim redom sve lažno i tamno

Ja nisam pesnik ovih bednih rita

Što sramno, stidno, u prašini gmižu

A ljudska gordost u srce im skrita

Ne! Ja sam duša onih što se dižu!

Ja hoću borbu strašnu i beskrajnu

I patnje, muka i prepona sebi

Jer nijesam rođen da sam zadovoljan!

Osim što će mu doneti naklonost srpskih iseljenika, besni stihovi Nestora Žučnog  koji govore o borbi i nepravdi će izazvati čudnu pohvalnu reakciju Jovana Skerlića, poslovično strogog prema mladim književnicima. On će pohvaliti borbenost poezije i priznati da je Nestor Žučni ustalasao srpsku književnu scenu. Skerlićeva blagonaklonost će na velika vrata uvesti Nestora Žučnog u književnu javnost kao velike nade srpskog pesništva.

(nastaviće se)

]]>
Sat, 8 Feb 2020 04:14:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8597/nisko-drustvo-mrtvih-pesnika-kako-je-proka-postao-nestor.html
Priča o niškom konzulu, narodnom poslaniku i putopiscu http://radiocity.rs/vesti/nis/8594/prica-o-niskom-konzulu-narodnom-poslaniku-i-putopiscu.html Tišina Starog niškog groblja čuva i seni Todora P.Stankovića, čiji grob i spomenik su takođe na listi onih koji se od 1983. nalaze pod zaštitom države. Rođeni Nišlija, konzul u Prištini i Skoplju, sreski načelnik, narodni poslanik, urednik lista, putopisac, od mladosti se posvetio nacionalnom oslobođenju i kulturnom razvoju svog naroda. Nagrađivan, uvažavan, cenjen. Odlikovan ordenom Svetog Save prvog reda.

Još pre konzulskog angažmana, živeo je u Prizrenu , gde je uređivao srpsko-turski list „Prizren“ a taj boravak je iskoristio za nacionalni rad. Upoznao se sa Ivanom Jastrebovim, ruskim konzulom. Svedočeći brojne zločine nad srpskim življem, Todor Stanković je pisao žalbe i turskim i srpskim vlastima, a sa željom da se obaveste i nateraju na reakciju velike  evropske sile.

Istakao se Todor Stanković i kao član niškog komiteta koji je tajno organizovao oslobađanje od Turaka. Ni časa nije časio po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata 1876., zajedno sa istaknutim članovima niškog komiteta pomagao je srpskoj vojsci. Za vreme Drugog srpsko-turskog rata on i njegovi prijatelji su se istakli dejstvima po turskoj pozadini i stvaranjem konfuzije u redovima srpske vojske.

Cenio ga je Jovan Ristić od koga je imao podršku a bio je i čovek od izuzetnog poverenja srpskog knjaza Milana. Po otvaranju konzulata Srbije u Prištini 1889., a nakon ubistva prvog konzula Luke Marinkovića, Todor Stanković je naimenovan za konzula i odmah krenuo u obnavljanje srpskih škola kako bi se održala nacionalna svest i unapredila pismenost stanovništva.  Krenuo je da beleži i sve slučajeve pljački, otmica, ubistava i drugih vidova nasilja nad Srbima. O tom vremenu svedoče njegova svedočanstva u formi putopisa „Putne beleške po Staroj Srbiji 1871.- 1898.“, štampane 1910.godine uz pomoć Ilije Kolarca.

Tako na jednom mestu Stanković navodi da je u jednom kosovskom selu usled arnautskog nasilja broj srpskih kuća za samo 15 godina smanjen sa 50 na samo 4. Navodi i brojna razaranja srpskih crkava na koje je na svojim putovanjima nailazio. On veoma detaljno beleži i demografske promene u brojnim selima, te se ova njegova knjiga putopisa može zaista uzeti kao ozbiljan izvor kosovskih prilika i neprilika na kraju 19.veka.

Posle Prištine, Todor Stanković odlazi na mesto srpskog konzula  u Skoplju gde će službovati tri godine. Njegov konzulski rad u tadašnjoj Staroj Srbiji, potonjoj Makedoniji, biće u znaku turbulentnih dešavanja vezanih za crkvu te prilično nepovoljnog položaja srpskog sveštenstva. U jeku sukoba nepriznate bugarske egzarhije sa carigradskom patrijaršijom položaj srpskih sveštenika je doveden pod znak pitanja. Bugarska egzarhija je širila svoj uticaj i pridobijala stanovništvo. Stanković je izdejstvovao pregovore sa carigradskom patrijaršijom i mogućnost da se Srbima dodeli samo položaj episkopa u skopskoj, strumičkoj i veleško-debarskoj eparhiji dok je prema njegoj preporuci mesto mitropolita pripalo Grku. Na taj način je ostvarena podrška srpskoj crkvi i zaustavljeno dalje širenje bugarske egzarhije.

Stanković će se još jednom naći na poziciji konzula u Prištini, 1897. godine. Kako je izveštavao, „arbanaška nasilja su bila sve intenzivnija“ a ostanak ljudi ipak na tom prostoru, konzul je video u nadi da će doći do skorog oslobođenja. Konzul Stanković je i uporno radio na uspostavljanju kontakata sa viđenijim albanskim vođama kako bi ih privoleo na saradnju. Njegov drugi konzulski mandat u Prištini je trajao godinu dana ali će se i u Prištinu, Prizren i Skoplje vratiti 1903. kao izvidnica kralja Aleksandra Obrenovića.

U Prištinu će Stanković ponovo doći tokom Prvog balkanskog rata 1912. ovog puta sa konjičkim odredom. Ostalo je zapisano i da je u Drugom balkanskom ratu sa II pukom staraca osvojio Belogradčik gde će neko vreme biti i upravnik, odnosno komandant. Prvi svetski rat će mu doneti i nove komandne odgovornosti, pa ga 1915. zatiče na mestu komandanta IV puka niškh rezervnih trupa, uglavnom Arnauta.

Todor Stanković je preminuo 1925. u Beogradu, da bi dve godine kasnije njegove mošti ali i mošti njegove supruge Perside, uz najviše počasti bili preneti u Niš i sahranjeni u porodičnoj grobnici na Starom groblju pod Goricom, gde ih i mi ove kasne jeseni obiđosmo jer da ljudi kao što je Todor Stanković nije bilo Niš ne bi bio grad kakav jeste. 

(nastaviće se)

]]>
Sat, 8 Feb 2020 03:55:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8594/prica-o-niskom-konzulu-narodnom-poslaniku-i-putopiscu.html
Staro groblje čuva proslavljenog komandanta Moravske divizije http://radiocity.rs/vesti/nis/8592/staro-groblje-cuva-proslavljenog-komandanta-moravske-divizije.html Šetnju po Starom groblju nastavili smo, tragajući za drugim sa spiska zaštićenih Zakonom spomenika. Tražili smo pukovnika Milovana S. Nedića. U potrazi za njim prolazimo pored nadgrobnog obeležja porodice industrijalca i osnivača pivare u Nišu, Josifa Apela, potisnutog u zaborav iako se prema njima naziva čitav deo našeg grada – Apelovac.

Poreklom iz Austrougarske, po dolasku u Srbiju, najpre su u Aleksincu otvorili ručnu pivaru. Posle oslobođenja od Turaka u Nišu su sagradili parnu pivaru „Pivara Jovana Apela i sinova“ i otvorili pivnicu. Pivara se prostirala na preko 6 hektara zemlje, koju su otkupili od Turaka. Pivarama je Jovan Apel upravljao do smrti a njegov posao su nakon 1907. nastavili i njegovi sinovi Josif i Hubert, koji su posao upotpunili fabrikom slada u Aleksincu i kao dodatnim proizvodom veštačkim ledom u pivari u Nišu.  Kasnije je pivara u Aleksincu prodata a niška je, iako su njom upravljali u nekim periodima i drugi industrijalci, kao vlasništvo Jovana Apela mlađeg, nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata. Iako se naslednici Jovana Apela nadaju da će im imovina biti nadoknađena kroz proces restitucije, za sada jedino što podseća Nišlije na prvog ozbiljnog industrijalca kod nas jeste ime Apelovac upravo onog dela grada gde se prvobitna a i potonja pivara nalazila i nalazi.

Stižemo do spomenika pukovniku Milovanu S. Nediću. Šćućuren iza sasušenog četinara, ovaj kameni spomenik privlači pažnju i svojom veličinom ali i položajem u samom centralnom delu Starog niškog groblja. Pa ipak, mnoge Nišlije ne znaju ko je bio Milovan S. Nedić. Ništa čudno jer pukovnik Nedić, proslavljeni vojskovođa iz Balkanskih ratova, ovenčan Karađorđevom zvezdom, školovani oficir sa zavidnim znanjem nemačkog jezika za kog je kod pojedinih srpskih vojvoda vladalo mišljenje da je „tvrdoglav i nepokoran“, svoju najvažniju, životnu bitku izgubio je upravo u Nišu 1913. gde je i sahranjen.

Za razliku od mnogih drugih znamenitih ljudi koji počivaju u Nišu, bilo da su u njemu rođeni, živeli ili samo preminuli, ovaj rođeni Šumadinac iz Knića nije nepoznat poznavaocima  i ljubiteljima istorije. Naprotiv, brojni su tekstovi o velikom junaštvu pukovnika Milovana S. Nedića, a postoje i autentične fotografije koje svedoče o retko sposobnom i hrabrom komandantu Moravske divizije.

Ti tekstovi govore o neverovatnim pobedama „Moravaca“ pod vođstvom Nedića u Prvom Balkanskom ratu nad Turcima kod Merdara, Prištine, Kičeva, Bitolja, u slavnoj Kumanovskoj bici. Iz njih saznajemo i to, da iako je bio nesumnjivo jedan od najtalentovanijih komandanata, zbog spletki i laži koje su se o njemu širile, nikada nije unapređen u zasluženi čin generala ali da je priznanje dobio od neprijatelja, zapovednika turske vojske koji su ga zbog veštine i hrabrosti nazvali Gazi Neda Paša a njegove „Moravce“ nepobedivom divizijom.

Ništa manje hrabrosti, Nedić nije pokazao ni u Drugom Balkanskom ratu, u bitkama kod Ćustendila a naročito u čuvenoj bici za Crni kamen koja će se pokazati prelomnom za pobedu u ratu sa Bugarskom.

Nakon potpisanog primirja pukovnik Nedić je trebalo da bude komandant Bregalničke granične divizije ali se razboleo i septembra 1913. u Nišu podlegao posledicama kolere. Otuda je i sahranjen na našem Starom groblju o čemu svedoči i kameni spomenik na kome dominira srpski grb i natpis „Zahvalna otadžbina“.

(nastaviće se)

]]>
Sat, 8 Feb 2020 03:45:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8592/staro-groblje-cuva-proslavljenog-komandanta-moravske-divizije.html
Koliko (ne) brinemo o mestima od izuzetnog kulturnog značaja? http://radiocity.rs/vesti/nis/8591/koliko-ne-brinemo-o-mestima-od-izuzetnog-kulturnog-znacaja.html „U proleće kad cveće počne da klija, zaželim i ja da proklijam sa njim i nastavim tek započeti život svoj“ – dirljiv je natpis ispod slike dečaka, na jednom od spomenika koji čuva niško Staro groblje pod Goricom. Slučajni prolaznik ne može da se ne zamisli nad njim. Jer Staro groblje u Nišu, nažalost, u mnogo čemu trenutno pokazuje da smo kao društvo, dozvolili da naši brojni sugrađani zapravo, nakon smrti budu zaboravljeni ili bukvalno „zatravljeni“.

Neshvatljiv je izgled ovog mesta od izuzetnog kulturnog značaja, na kome počivaju brojni ljudi bez kojih Niš ne bi bio grad kakav znamo. Oronuli spomenici, među njima mnogo polomljenih, oštećene porodične grobnice, korov, šipražje i smeće – to je ono što će zateći putnik namernik ako reši da razgleda mesto koje čuva istoriju našeg grada. I to je tužno i sramotno. Nema grada u Evropi koji nema bar jedno groblje uvršteno u turističku ponudu grada. Niške vlasti za to ne mare. Ni ove, ni one pre njih.

Starog groblja pod Goricom sete se tek u sklopu predizbornih obećanja. Obeća se uređenje i na to obećanje se, po pravilu, sa zatvaranjem birališta – zaboravi.

Ogromnu energiju i značajna finansijska sredstva naš grad je uložio onomad kada se proslavljalo 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Gotovo sa sigurnošću možemo ustvrditi da je većini stanovnika Niša od najmlađih pa do onih najstarijih poznat lik rimskog cara Konstantina, usudom rođenog na teritoriji današnjeg Niša. I to je lepo. Ono što je manje lepo, međutim, jeste to što mnoge Nišlijke i Nišlije ne znaju gotovo ništa o precima iz bliže istorije, od kojih nas deli vek, dva ili manje od tog. Mnogi od njih počivaju upravo na Starom groblju.

Krenuli smo im u pohode. Jer, su zadužili naš grad svako na svoj način. Nose po nekima od njih imena neke gradske ulice ili trgovi, po nekima se nazivaju čak i pojedine škole. Ali tek retke Nišlije, i to uglavnom starije znaju ko su ti ljudi u stvari bili i kakav su doprinos imali da bi Niš stasao u grad.

Na gotovo 17 hektara se nekada prostiralo Staro groblje u Nišu. Nije poznato od kada tačno se na tom lokalitetu otpočelo sa sahranama ali ima podataka da je najstariji spomenik iz 1819.godine. Na zvaničnom sajtu Gradske opštine Palilula na čijoj se teritoriji Staro groblje nalazi stoji podatak da oko 200 nadgrobnih obeležja ima „određene umetničke ili istorijske vrednosti“. Među njima su navodi se „osam skulpturalnih spomenika nastalih posle rata, tri nastala pre rata, 11 medaljona, osam dubokih reljefa i stotinak spomenika značajnih ličnosti za istoriju i kulturu grada“.

Godine 1983. odlukom Skupštine opštine Niš, osam grobova je stavljeno pod zaštitu države: grob Atanasija Petrovića – Učtelja Tase, spomenik  ratnika Nikole Kola Rašića, grob sa spomenikom Stanka Vlasotinčanina, grob Todora P. Stankovića, zatim grob serdara Jola Piletića, pukovnika Milovana Nedića, grob organizatora Radničkog pokreta Pavla Stojkovića i grob Proke Jovkića – Nestora Žučnog, pesnika. Pomalo je začuđujuće da na ovom spisku nema grobova Todora Milovanovića, industrijalaca Mitića i Jovana Apela, kao ni grobnice čuvene porodice Ćermilo i nekih drugih, značajnih trgovačkih porodica. Zapravo, izvesno je da se oni nisu uklapali u ambijent ranih postbrozovih osamdesetih, kao klasni neprijatelji tadašnjem socijalističkom sistemu.

Juna 1991. godine čitavo Staro groblje je proglašeno kulturnim dobrom i kao takvo logično uživa zaštitu države. Nažalost, izgleda samo na papiru.

Pri samom prolasku kroz Istočnu kapiju Starog groblja, dočekaće vas tabla sa mapom, putem koje bi trebalo da se nađe lakše tih osam grobova zaštićenih Zakonom. Kažemo trebalo, jer čim krenete da tragate za prvim, najbližim kapiji, spomenikom Pavlu Stojkoviću, vođi i organizatoru radničkog pokreta u Nišu, suočićete se sa gusto uraslim šibljem na svakom koraku. Dodatnu nelagodu izaziva to što su pojedini grobovi preseljeni na Novo groblje pa nikada ne možete da budete sigurni da li je ispod guste mreže šipražja i šiblja neka čvrsta podloga. Zato je sigurnije kretati se po opsezima postojećih spomenika, a i to nije sasvim jednostavno jer su mnogi od njih slomljeni i oštećeni. Ukoliko se striktno držite agende na postojećoj mapi mogli bi satima da se vrtite u krug, tražeći bistu Pavla Stojkovića, kako tamo piše, jer kad konačno, pukom slučajnošću nabasate na traženi spomenik shvatićete da biste tamo – nema. Umesto toga, dočekaće vas zapušten i oštećen spomenik radničkog vođe i njegove supruge, sa kog je neko otkinuo čak i slova prezimena.

SINDIKALAC, PREDSEDNIK CRVENE OPŠTINE

A ko je bio Pavle Stojković po kome jedan trg u strogom centru Niša nosi ime, a po kome se zvao i nekadašnji Narodni univerzitet?

Na Internetu ćete o njemu naći tek rečenicu ili dve. Na ulicama Niša, građani na pitanje: „Ko je bio Pavle Stojković?“, uglavnom sležu ramenima. Najveći broj onih koje smo pitali smatra da je reč o borcu NOB-a.

Posle konsultovanja nekoliko knjiga (II tom „Istorije Niša“, grupe autora) te veoma detaljne monografije objavljene povodom 111 godina sindikalnog delovanja u Nišu, pronašli smo neke detalje vezane za život i rad Pavla Stojkovića.

Ime ovog aktiviste, obućara po zanimanju, pominje se prvi put u kontekstu organizovanja deljenja „Radničkih novina“, neposredno nakon Balkanskih ratova u Nišu, odnosno na samom početku Prvog svetskog rata 1914. Niš, kao ratna prestonica, ugostio je sve državne, političke i radničke ustanove. U Niš dolaze i prvaci Srpske socijaldemokratske partije -SSDP, Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Triša Kaclerović i Dušan Popović a krajem te godine u Nišu se otvara i Socijalistički radnički dom. Članovi SSDP su bili antiratno nastrojeni pa su i „Radničke novine“ iz tog perioda u uvećanom tiražu pokrivale i događaje na frontu ali i ratno profiterstvo i ostale anomalije nastale u ratnom stanju zemlje. Zbog opisivanja nekih slučajeva ratnog profiterstva, „Radničke“ su bile zabranjene.

Sledeći put, ime Pavla Stojkovića se pojavljuje u vezi  omasovljenja sindikalnih organizacija  te organizovanja brojnih štrajkova u Nišu, od kojih je posebno napet bio štrajk niških železničara za Božić 1920. koji je za posledicu imao generalni štrajk železničara Jugoslavije. Za razliku od niškog štrajka koji je uspeo, generalni štrajk je zbog represalija države doživeo neuspeh. Pavle Stojković je te iste godine bio i glavni organizator i govornik na velikim Prvomajskim protestima. Zbog vatrenog govora i masovnosti skupa, „Radničke novine“ su jubilarni stoti broj posvetile Nišu, nazvavši ga crvenim gradom.

Pavle Stojković je zabeležen i kao predsednik Odbora za prikupljanje sredstava za kupovinu Radničkog doma ali se sa te funkcije povukao nakon kandidature za predsednika niške Opštine. Konačno, iste 1920. godine, aprila meseca, Stojković  se kandiduje kao kandidat KPJ na prvim izborima za opštinsku upravu i Sud. Nakon ponovnog raspisivanja izbora oktobra meseca KPJ odnosi pobedu a Pavle Stojković, obućar, biva izabran za prvog predsednika Niške komunističke opštine, ujedno i za predsednika Opštinskog suda.

Kako u pomenutoj monografiji niških sindikalaca stoji „u toku svog mandata predsednik Stojković je održavao političke veze sa mesnim sindikalnim većima i ostalim organizacijama radničkog pokreta.“ Iz današnjeg ugla, zanimljiv podatak je to da je Fond za kupovinu Radničkog doma, Komunističkoj niškoj opštini pod Pavlom Stojkovićem pozajmio 30 000 dinara da prevaziđe tzv. „hlebnu aferu“. Kao odgovor na veštačko podizanje cena brašna i hleba, Komunistička opština je otvorila „Opštinsku pekaru“ u kojoj se hleb prodavao po starim cenama i bio je boljeg kvaliteta. Na taj način su, naglašavaju sindikalci, vodili „borbu sa privatnim pekarima, esnafski organizovanim i tesno povezanim sa niškom buržoazijom“.

Neće obućar Pavle Stojković dugo ostati na čelu niške Opštine. I tu se izvori razlikuju. Po jednima, Stojković se sam povukao nezadovoljan što ne može da utiče na budžet Opštine, a po drugim izvorima, Stojković je smenjen nakon Obznane, Vladine odluke o zabrani rada Komunističke partije Jugoslavije, koja je nastala kao reakcija na pobedu komunista u preko 20 opština u tadašnjoj Jugoslaviji.  Kao rezultat Obznane, rasturena je i niška „crvena opština“, zabranjen je Radnički dom, te sportsko društvo Radnički, KUD Abrašević i ostala udruženja bliska komunistima.

I tu se otprilike završavaju sva saznanja o Pavlu Stojkoviću.  Nijedan jedini potvrđeni podatak o njemu više nismo pronašli. Jedan ugledni istoričar nam je rekao da misli da je Stojković bio učesnik Španskog građanskog rata ali da nije siguran. Nema zabeležaka ni da je bio hapšen nakon zabrane KPJ, iako takvih podataka ima za većinu njegovih savremenika. Iako na spomeniku stoji da je preminuo 1943., nismo uspeli da saznamo da li je preminuo prirodnom smrću ili je stradao u ratu. Izvesno je da nije bio utamničen na Logoru na Crvenom krstu.

Zapravo, sav taj nedostatak javnih podataka o Pavlu Stojkoviću čini ga prilično misterioznom ličnošću, pa donekle i ne treba kriviti Nišlije koji kada prođu njegovim trgom ne znaju previše o njemu.

Za sam kraj, pokušali smo da saznamo šta se dogodilo sa bistom Pavla Stojkovića, koja je i dalje uredno ucrtana. U stvari, želeli smo da razjasnimo ko je, u stvari, zaista nadležan za brigu o Starom groblju koje je proglašeno kulturnim dobrom Grada Niša. Obratili smo se Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Đorđe Stošić, istoričar nam je rekao da je bista ukradena a da je za zaštitu Starog groblja nadležan Grad pošto je ono u njegovom vlasništvu.

(nastaviće se)

]]>
Sat, 8 Feb 2020 03:22:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8591/koliko-ne-brinemo-o-mestima-od-izuzetnog-kulturnog-znacaja.html
Protestni skup zbog zagađenog vazduha u sredu u preko 20 gradova http://radiocity.rs/vesti/nis/8554/protestni-skup-zbog-zagadjenog-vazduha-u-sredu-u-preko-20-gradova.html U sredu, 5.februara, na platou ispred Tržnog centra "Kalča", aktivisti Građanskog fronta, organizacije koja okuplja brojna lokalna udruženja građanskih aktivista, će od podneva do 16 sati deliti informacije sa građanima o problemu aerozagađenja. Takvi skupovi će sutra biti održani u oko 20 gradova širom Srbije.

"Građani zahtevaju konkretne mere koje će obezbediti zdravu životnu sredinu i sprečiti posledice dugotrajnog zagađenja i ignorisanja ovog problema." saopštavaju organizatori protesta u Nišu iz Udruženog pokreta slobodnih stanara.

Izvesno je da je problem aerozagađenja jedan od onih problema koji posebno muče građane ove zime. Brojni srpski gradovi se već nedeljama nalaze na vrhu zagađenosti u svetu što stvara uznemirenje kod stanovništva. Nadležni organi tvrde da nema razloga za paniku i strah pa ipak formiraju radne grupe koje se bave problemom zagađenog vazduha. Građani ne žele odlaganja već žele rešenja i otuda organizovanje protestnih okupljanja na teritoriji cele zemlje.

Kao organizatori protesta potpisnici su brojna udruženja građana iz Srbije:

Građanski front, Ne davimo Beograd, Lokalni front Kraljevo, Inicijativa za Požegu, Građanski front - Vlasotince, Udruzenje gradjana Kriticna masa Kula, Bez straha-Apatin, Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš, Lokalni front Valjevo, Kreativni pogon Novi Sad, Novosadska Biciklistička Inicijativa, GM Optimist Gornji Milanovac, Инђијатива Inđija, Protok21 Smederevo, Crveni Bedževi Smederevo, GI "Priroda i društvo" Subotica - Természet és társadalom PK Szabadka, Локални Фронт Рашка, Centar za devojke/Center for Girls Niš, Eko Vlasina Vlasotince, Ekološki pokret za sadašnjost i budućnost Bačka Topola, Ekološki pokret Kosjerić, CEKOM, ZORO - Zrenjaninska Omladinska Razvojna Organizacija

U ovu svrhu kreiran je i sajt  https://zacistvazduh.org/ gde se mogu pročitati dodatne informacije o protestima.

Niš je upravo jedan od gradova u kojima aplikacije za merenje zagađenosti vazduha poput Air Visual-a uredno beleže abnormalne vrednosti zagađenja. Zbog toga je formirana radna grupa pri Gradu a povodom zagađenja su održane već i neke akcije i protesti poput stavljanja masaka na spomenike, što su uradili Miloš Bošković i odbornik Srđan Nonić i organizovanja protesta Demokratske stranke.

]]>
Tue, 4 Feb 2020 16:11:00 +0100 Niš http://radiocity.rs/vesti/nis/8554/protestni-skup-zbog-zagadjenog-vazduha-u-sredu-u-preko-20-gradova.html