Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Srbija

16. 02. 2018.

Autor: Ivana Petrović Izvor: City radio

KOLUMNA: IVANA IJA PETROVIĆ

Livadice – mesto gde je bezumlje nadvladalo ljudskost

U predvečerje današnjeg dana, pre 17 godina, pakujem torbu sa stvarima, ushićena sam i srećna jer sutra ujutru (16.februara) krećem na Kosovo. U autobusu bi trebalo da se susretnem sa Mladenom, koji treba da krene iz Beograda i Gocom, koja polazi iz Kraljeva. Sve nas u Gračanici očekuje prema dogovoru, moj kum Živojin, da pokušamo da napravimo prve novine na srpskom jeziku a i da pomognemo KIM radiju koji je mesec, dva ranije otpočeo sa radom.

Iznenada dobijam poziv da sutradan održim promociju knjige u Blacu. Moja mama, brzo napominje da su u subotu Zadušnice, da bi bilo lepo da odemo kod Taje zajedno. Znala sam tada, a znam i sada, da je to bio njen mali manevar da me odgovori od povratka na Kosovo. Tako bukvalno u minut do polaska razmišljam da  sutra ujutru odustanem od ulaska u jedan od 6 "Niš - ekspresovih" autobusa i odložim put za ponedeljak, za novi konvoj.  Javljam se kumu, kažem mu: “Slušaj, neću krenuti sutra. Zadušnice su u subotu, da obiđem tatu. Poći ću u ponedeljak.”

Živojin kaže: “Kreni ipak ujutru. Upalićeš Dragoslavu sveću u Gračanici.”

Ujutru ipak putujem u Blace, držim poetski čas, potpuno nesvesna da kumu nisam javila da sam plan puta ipak promenila. Dok sam živa, pamtiću Živojinov lelek preko telefona oko podneva: “Gdje si?”

Odgovaram uz osmeh: “U Blacu, rođeni…zaboravila sam da ti javim…”

“Jesi li u bolnici? Jel Gorica sa tobom?” –  Živojin nastavlja.

Zbunjena, meljem da sam u Domu kulture i čujem Žikov uzdah i suze: “Dobro je, mila, dobro je. Hvala Bogu da me nisi poslušala. Razneli su autobus kod Livadica. Baš taj u koji su ulazili ljudi u Nišu.  Mnogo je mrtvih. Ovo je užas.”

Kasnije se ispostavlja da se Mladen uspavao za polazak, ali da je Gorica bila upravo u tom autobusu. Povređena je ali je preživela, zahvaljujući tome što je sedela u zadnjem delu autobusa.

Torbu nisam raspakovala. U Gračanicu sam otputovala u ponedeljak preko Kosovske Mitrovice, praćena sleđenim pogledom majke, kojoj nije bilo jasno što stalno ponavljam: “Da je trebalo da stradam, ušla bih u petak u taj autobus. Nije moj red, ne brini.”

U autobusu je, tog dana, smrtno stradalo dvanaestoro ljudi, među njima i dvogodišnji Danilo Cokić sa mamom Snežanom i tatom Nebojšom, koje je paklena naprava ubila. Povređeno je četrdeset troje od kojih su neki, kasnije, preminuli od posledica.

Dva meseca kasnije, boraveći u Briselu, pitala sam Lorda Robertsona da li ga nije stid što takvo masovno ubistvo, te podmetanje 70 do 100 kg eksploziva u drenažni kanal a sa ciljem da raznese autobuse, naziva eufemistički incidentom a ne terorističkim napadom, masakrom. Nemušto je izbegao odgovor.  

Kada je zbog zločina u Livadicama, sedam godina nakon napada, zbog višestrukog ubistva i pokušaja ubistava, pred UNMIK sudom osuđen  Fljorim Ejupi na 40 godina zatvora, ujedno je osuđen i na 15 godina zbog terorizma, na 5 zbog izazivanja rasne i verske mržnje, na 8 zbog izazivanja opšte opasnosti i još na 10 zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Njegovih nekoliko  pomagača oslobođeno je zbog nedostatka dokaza. Činilo se tada da će barem u slučaju Livadice pravda biti  makar delimično zadovoljena. Delimično, jer je bilo prilično jasno da jedan čovek nije mogao da izvede bezumni akt.

Već 2009. presudu Eljupiju je poništio sud Euleksa “zbog nedostatka dokaza” i noćna mora porodica ubijenih Nenada Stojanovića, Dragana Vukotića, Lazara Milkića, Snežane, Nebojše i Danila Cokića, Sunčice Pejčić, Mirjane Dragović, Milinka Kragovića, Velje Stakića, Slobodana Stojanovića i Živane Tokić se nastavila i traje do današnjeg dana.

Livadice su, dakle, celih 17 godina zločin bez kazne i zato sam zahvalna, kada u bilo kome proradi malo savesti pa se priseti žrtava. Ja ih se sećam, evo već 17 godina, zahvalna što sam tog dana, nedostojna, dobila šansu da živim, dišem, pišem, volim i pamtim. I plačem, dan danji, kada kolima prođem pored Livadica. Ne moram ni da pogledam kroz prozor, da znam da se nalazim upravo tu, gde je bezumlje nadvladalo razum i gde je na brutalan način oduzeto 12 nevinih života, kojima je krivica jedina bila ta što su poželeli da upale sveću bližnjima na grobljima u selima iz kojih su nevoljno izbegli. Tišti me nepravda i pomisao da takav zastrašujući zločin može ostati nekažnjen na ovom svetu. Na onom drugom, ukoliko postoji, i dalje postoji nada u sud na koji se ne može uticati.

Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najčitanije